Skip to content

LATINKA PEROVIĆ, ISTORIČARKA: Zoran Đinđić i njegova vlada predstavljali su incident u Srbiji, zbog toga su i uklonjeni

Smenom oko 6.000 političara, privrednika i novinara, oktobra 1972. godine završen je obračun sa predstavnicima liberalne političke opcije u Srbiji, koji su se zalagali sa privredne i ekonomske reforme, modernizaciju i evropeizaciju Srbije i nekadašnje SFRJ. Na čelu te liberalne Srbije nalazila se Latinka Perović, koja se posle toga nikada više nije vraćala u politiku. Posvetila se svom osnovnom zvanju – istoriji; važi za jednog od najboljih poznavalaca novije srpske istorije, ali i doslednog kritičara režima Slobodana Miloševića i nacionalizma.

U jednom intervjuu, objavljenom par meseci pre ubistva premijera Đinđića, rekli ste da su “šanse reformatora u Srbiji veoma male”. Da li možemo, posmatrajući aktuelnu političku situaciju i rezultate izbora, ustvrditi da su reformatori u Srbiji ponovo doživeli debakl?

– O malim šansama reformatora u Srbiji govorila sam na osnovu istorijskog iskustva. Smatrala sam, i smatram, da je to iskustvo važno upozorenje, da je opasno ako se u svakoj generaciji ignoriše… Čitavo razdoblje od antibirokratske revolucije, preko ratova i razaranja Jugoslavije, do danas, u Srbiji karakteriše dubinski otpor promenama kroz koje prolazi čitav svet, a koje su do temelja potresle zatvorena društva Istočne Evrope. Globalizam nije pojava našeg vremena, on je nit koja ide kroz čitavu ljudsku istoriju, i to ona nit koja je povezivala svet. Hrišćanstvo, industrijska revolucija, kapitalizam, komunizam, literalizam – sve su to globalne pojave. Bitno je kako su na njih reagovali pojedini narodi i kakve su odgovore na njihove izazove davali ideolozi, politički mislioci, državnici. Njihove, kako se govorilo, misleće manjine, ili kako se danas kaže – elite. U Rusiji, pa i u Srbiji, gde je narod identifikovan sa seljaštvom, inteligencija nije bila stalež već, kako je Berđajev govorio, monaški red. Ona je uvek imala snažno osećanje misije. Smatrala je da je ona ta koja narodu treba da otkrije istinu, pokaže put i vodi ga ka usrećenju. U takvoj ulozi, srpska inteligencija, pri čemu imam u vidu političku, versku, vojnu, kulturnu elitu – našla se i na kraju XX veka. U toj ulozi, ona se pokazala objektivno dogmatična. Može se reći da je predstavljala i da predstavlja najveću branu reformama, kao i da su reforme u Srbiji poražene.

Da li je vlada u odlasku odista bila reformatorska? Na njen rad je bilo zamerki i od strane onih koji se zalažu za evropeizaciju i modernizaciju…

– Poslednje razdoblje naše novije istorije najčešće se naziva režimom Slobodana Miloševića, a to nije adekvatan naziv. To je “razdoblje laži, pljačke i zločina”. I svesna i nesvesna obmana prethodila je svemu. Koliko je neistina, poluistina i ordinarnih gluposti plasirano i prihvaćeno kao istorijska istina na osnovu koje je upućen poziv na reviziju prošlosti? Posledice su katastrofalne: ljudski gubici, materijalna razaranja, nestanak normi i kriterija, izopštavanje iz sveta. To je bila osnova koju je imala vlada Zorana Đinđića, posle neizbežno kontroverznog 5. oktobra 2000. godine. Njen posao je, u velikoj meri, morao biti sizifovski. Morao se napraviti bilans i jasno reći gde se, nakon svega, nalazi Srbija i koji napor treba da uloži da bi uhvatila korak s vremenom. Međunarodna zajednica je bila predusretljiva, ali je bila potrebna i unutrašnja energija… Pokazalo se, međutim, da nema društva. Pomenuti bilans nije mogla napraviti sama vlada. Preispitivanje prošlosti je stvar upravo pominjane elite. Od nje zavisi javno mnjenje, stanje duha, sagledavanje odgovornosti. To je ambijent za pragmatične odluke vlade. Vlada Zorana Đinđića nije imala taj ambijent. Naprotiv, u nepromenjenom ambijentu, u prividnom okretanju nove stranice, on se sa svojim programom sve više osamljivao i postajao opasan glas koji je trebalo ućutati.

Protiv Đinđićeve, pa potom Živkovićeve vlade, kampanju, tokom cele 2002. i 2003. godine, vodili su ne samo mediji; otrovne strele su dolazile iz svih institucija društva. Posle izbora, svi su se ućutali. Da li se može reći da će Srbija uskoro (?) dobiti vlast koja odgovara profilu njenog društva, a da je prethodna vlada bila zapravo strano telo?

– Nikad kraj poretka, a pogotovo nestanak države, nije bezbolan. Kako je to mogao biti u Srbiji posle laži, pljačke i zločina? U ubistvu premijera Zorana Đinđića žilavi otpor promenana doživeo je klimaks. Ako to nije bilo jasno odmah i svima, vreme od ubistva do danas dalo je obilje dokaza za to… Šta hoće da kažu politički akteri posle izbora 28. decembra 2003. godine, tvrdeći da je pred njima prazan list hartije? Da poništavaju sve što je dosadašnja vlada učinila: povratak zemlje u svet; privlačenje stranog kapitala; spremnost na sankcionisanje ratnih zločina; pokušaje reformi školstva, vojske, policije? Čime će oni ispuniti svoj još uvek prazan list? Ako se ne želi modernizacija, šta se, umesto nje, nudi? Građani su ponovo žrtve taštih i sebičnih pojedinaca. Oni tvrde da izražavaju volju birača i da se za stotine hiljada njihovih glasača ne može reći da su konzervativci, nacionalisti, fašisti? Ali, tu i nisu toliko u pitanju birači koliko upravo oni koji parazitiraju na zaostalosti, siromaštvu, smanjenom potencijalu. I zato je njihov govor pun floskula, a tako malo pouzdanih činjenica o tome kakav je udeo minulih ratova u katastrofi Srbije. I nakon svega, govori se o liderskoj ulozi Srbije na Balkanu, ali ne i o tome kako će ljudi u njoj proizvoditi, lečiti se, školovati decu, imati ličnu i imovinsku sigurnost.

Dakle, može se reći da je bila “strano telo”?

– Sada se najviše govori o diskontinuitetu sa vladom u odlasku, najviše zbog njene kooperativnosti sa Haškim tribunalom, što je bio uslov za povratak zemlje u svet, i otpočinjanje zakasnelih reformi. Sa druge strane, nema diskontinuiteta sa vremenom vladavine Slobodana Miloševića, sa politikom koja je Srbiju spustila na najnižu lestvicu u istoriji. U tom smislu, Zoran Đinđić i njegova vlada predstavljali su incident, koji je ovim manifestnim povratkom SPS-a uklonjen.

Donedavno je postojalo mišljenje, i to mišljenje koje je oštro branjeno i među tzv. borcima za građansko društvo, da nacionalizam u Srbiji posle 5. oktobra nije “važna tema”. U manjini, na margini zbivanja, omrznuti, ostali su oni koji su upozoravali da je on itekako prisutan i da predstavlja kočnicu modernizaciji Srbije. Da li je nacionalizam “najskuplja srpska reč”?

– Jedan od reformatora u novijoj istoriji Srbije govorio je da srpski nacionalizam predstavlja koncepciju: ima autokratsku tradiciju, pravnu teoriju, književnost, politički obrazac. To se ne menja lako. Nacionalistički projekt jeste pretrpeo faktički poraz, ali postoji frustracija, želi se produbiti osećanje gubitništva. To je uvek osnova na kojoj niču uprošćena rešenja, obnavljaju se arhaične ideje, raste očaj. Srbija je u toj situaciji, i poslednji izbori su to reflektovali. Alternativa nacionalizmu je postojala i bila je sadržana u cikličnim pokušajima razvitka Srbije kao moderne države i društva. Posle svakog propalog pokušaja nacionalizma, ponovo se vraćalo na nužnost reforme. Razume se, sa sve istrošenije osnove i sa sve umanjenijim šansama da se nadoknadi izgubljeno vreme. Tako je Srbija bila sve udaljenija od konsenzusa za reforme, modernizaciju, evropeizaciju. Svaki izbori su u njoj istorijsko opredeljivanje, a ne glasanje za kratkoročne, pragmatične programe. Takvi su, naravno, i stranački život i politički obrazac po kome one funkcionišu. Stranke nisu interesno organizovane, kao što je to slučaj u svetu. Većina od njih se predstavlja kao zastupnik interesa čitavog naroda. U čitavoj istoriji stranačkog života u Srbiji, narodne stranke su u strankama-predstavnicima svakog pojedinačnog interesa videla izdajnike i neprijatelje. Na toj matrici, u novijoj istoriji Srbije, izvršeno je više političkih, ali fizičkih likvidacija političkih protivnika. Izmeštanje ubistva premijera Zorana Đinđića iz tog istorijskog iskustva ravno je sprečavanju da se Srbija probudi i izvrši istorijski izbor, preciznije rečeno, da zaustavi samorazaranje koje dugo traje, i već je daleko odmaklo.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

One Comment

  1. Sekula Sekula

    Kakva je ovo špijunka? Skoro veću količinu zlonamernih laži nisam pročitao.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *