Skip to content

LATINKA PEROVIĆ, ISTORIČARKA: Zaustavljanje daha

Krajem osamdesetih i devedesetih godina prošloga veka, sve je u Srbiji devalvirano, sve je izgubilo značaj i ozbiljnost. Istorijska nauka je pokleknula i postala tek „vodonoša“ političkih elita koje su imale loša sredstva i još gore namere. Ipak, istorijsku nauku spasao je, kako se obično kaže, „kružok“ oko Latinke Perović, sjajna grupa nepodmitljivih istoričara i istoričarki koji su temeljno i uporno tragali za uzrocima i paralelama moralnog i civilizacijskog posrnuća Srbije.

Istoričarka Latinka Perović je vrstan poznavalac novije srpske istorije i (istorijskih) odnosa u regionu i Evropi, pa razgovor sa njom počinjemo pitanjem o ovdašnjem „mitu o majčici Rusiji“, koji je ponovo revitalizovan ulogom Rusije u rešavanu konačnog statusa Kosova.

“Prisustvo Rusije u politici Srbije predstavlja istorijsku konstantu. Postoji samo različita dinamika u rusko-srpskim odnosima, koja je promenljiva. U XIX veku, stisnuta između Turske i Austrije, Srbija se okrenula Rusiji kao najvećoj slovenskoj zemlji. Posle sticanja nezavisnosti 1879. godine, Srbija je lavirala između Rusije i Austrije ili se, povremeno, vezivala za jednu od njih. U isto vreme, postojala je i orijentacija da Srbija treba da se koncentriše na unutrašnji razvoj i dobre odnose sa balkanskim narodima, jer će o velikim pitanjima – u kakva je spadalo Istočno pitanje – odlučivati velike sile. Nikola Pašić, vodeća ličnost u politici Srbije u najdužem razdoblju njene istorije u moderno doba, slom carističke Rusije na početku XX veka doživeo je kao ličnu tragediju.

U drugoj polovini XX veka Jugoslavija, a sa njom zajedno i Srbija, i približavala se i udaljavala od Sovjetskog Saveza. Raspad sovjetske imperije na kraju XX veka u Srbiji je doživljen na poseban način. Više nego drugim činiocima to se može objasniti idejnim, možda tačnije mentalitetskim, razlozima. U korenu pojma države i u Rusiji i u Srbiji je organsko shvatanje naroda kao socijalno i nacionalno jedinstvene zajednice, povezanost državnog socijalizma i nacionalizma: neevropski put razvoja ka modernoj državi.

Velike države ne formiraju svoje strateške interese od danas do sutra, zavisno od oblika države i režima. Prisustvo na Balkanu je jedan od strateških interesa Rusije. Ali, Balkan je već promenjen. Sa tog stanovišta, teško da bi Rusija dobre odnose sa svim balkanskim državama, u krajnjoj liniji sa Evropom, žrtvovala zbog prijateljstva samo sa jednom balkanskom zemljom. Drugačija očekivanja sadašnje političke generacije u Srbiji nisu na nivou nove istorijske situacije”, kaže Latinka Perović.

Srbija je veoma često, kroz istoriju, bila podeljena na rusofile i zapadnjake. Rusofili su uvek bili u većini, ali zapadnjaci su ipak uvek uspevali da okrenu, bar zakratko, točak istorije unapred. Da li ova podela važi i danas i u čemu se krije snaga prozapadno orijentisanih političara u Srbiji, da, iako manjina, katkad ubedljiva manjina, uspevaju ponekad da nametnu svoj put Srbiji?

Poslužimo se nekim činjenicama. Srbija je obnovila državnost tek na zaranku poslednje četvrtine XIX veka. Ona je mala zemlja sa tri miliona stanovnika uoči Prvog svetskog rata, od kojih je u njemu izgubila jednu četvrtinu. Agrarna, siromašna zemlja, sa dominacijom malog poseda na kome ne može ni da se živi ni da se umre, sa vrlo visokom nepismenošću. Prve mlade ljude, koji potiču iz seljačkog naroda, Srbija školuje i u Zapadnoj Evropi i u Rusiji. U krajnjem rezultatu, u prvoj eliti ogledaju se razlike.

Intelektualna klima u Srbiji u drugoj polovini XIX veka je vrlo složena. Postoje različiti uticaji: prosvetiteljstvo XVIII veka i romantika, liberalizam i socijalizam. U isto vreme, epska narodna tradicija i na njoj formiran nacionalizam.

Podela na slovenofile i zapadnjake, odnosno na tradicionaliste i moderniste artikuliše se tek posle sticanja državne nezavisnosti i nastaje na pitanju: razvijati realnu državu njenim unutrašnjim modernisanjem ili slediti zavetne ciljeve, ujedinjenje srpskog naroda u jednu državu. Ta je dihotomija konstantna i za intelektualnu i za političku elitu Srbije i ona ju je, sve do kraja XX veka, rešavala u korist ujedinjenja.

Ako bismo povlačili istorijsku paralelu, da li se može reći da današnja konfiguracija političkih snaga u Srbiji ima osnov u prošlosti Srbije s kraja pretprošlog i prve polovine prošlog stoleća?

Radi se o istoj podeli i u najnovijem istorijskom razdoblju. To je dogma. Integracije su, međutim, duh vremena. Svet je, naravno, protivrečan, ali i međuzavisnost je sve veća, tako da je on i sve manji. Ta se realnost u Srbiji ne priznaje.

Ratovi za etničku srpsku državu su završeni porazom. Međutim, ta ista politika nastavlja se novim sredstvima: umesto sile – pravo, umesto rata – diplomatija. Efekat, međutim, nije različit: Srbija se ruinira.

Postoji mišljenje da uzroke posrtanja Srbije treba tražiti i u šezdesetim godinama prošlog veka, kada je liberalna politička elita, kojoj ste i vi pripadali, izbugila bitku sa konzervativnim snagama. Koliko je ta procena po vama tačna? Ili je to bila tek jedna epizoda u dugoj istoriji poraza progresističkog dela Srbije?

Kod nas se o svemu, pa tako i o komunizmu i antikomunizmu, govori samo na jednoj ravni: politički, revanšistički, i otuda – totalno. Očito je da nam nedostaje intelektualni potencijal za analizu ovih pojava u njihovoj složenosti. Prava pitanja još nisu ni postavljena. Kako i čime komunizam uspeva da se nametne kao alternativa već uoči Drugog svetskog rata? Zašto antifašistička koalicija prihvata komuniste kao partnere? Kakve posledice za razdoblje posle 1945. godine ima činjenica da je usred oslobodilačkog rata protiv okupatora vođen i građanski rat? Zašto dolazi do raskida sa Staljinom 1948. godine? Šta se događa unutar jedne partije: kakve su orijentacije unutar komunističke elite, zašto se sa pravilnošću ponavlja ishod njihovog sudaranja?

Nema istraživanja, a u toku je nivelizacija. Proučavaoci su poistovećeni sa onima koje proučavaju. To vodi u moralni nihilizam, u provincijalizaciju nauke, u ponovno zatvaranje društva u jednu ideju.

Posmatrajući danas „legendarnu“ 8. sednicu CK SKS, na kojoj je Milošević ustiličen kao neprikosnoveni vođa, možemo li otkriti koje zrnce istine u onoj, pomalo paradoksalnoj, tezi da je na toj sednici u Srbiji pobedio antikomunizam, a da je svakako poražen antifašizam…

Interpretacija 8. sednice je vrlo dobar primer za nivelizaciju o kojoj govorim. Od tog događaja proteklo je 20 godina. Njihov sadržaj je vrlo gust: antibirokratska revolucija; ratovi; laž i manipulacija; zločini i pljačka; ubistvo jednog od „likova“ 8. sednice pre nego što će drugi izgubiti vlast. Partijski obračun, ali u pozadini je, pored ostalih činilaca, vojska – četvrta armija po snazi u Evropi, sa jasno definisanom ulogom da ne brani samo spoljne granice već interveniše i u unutrašnjim sukobima. Neozbiljno je lišiti 8. sednicu konteksta. To je ona vrsta istorijskog mišljenja po kojoj je Staljin za jedan glas preuzeo vlast u Politbirou, jer se Trocki nalazio u lovu na patke.

U Srbiji svakodnevno se susrećemo sa čitavim nizom paradoksa – crkva ima izuzetno bitnu ulogu u društvu i politici, a Srbi su u ogromnoj većini slučajeva ateisti; izuzetno su jake i potpuno dominiraju političkom scenom desne političke opcije, a prema istraživanjima građani Srbije u suštini podržavaju one ideje koje propagiraju leve partije, bar u ekonomskom smislu; Srbi se busaju u prsa i ističu svoju ratničku hrabrost, a pozivi na mobilizaciju doživljavali su potpunu katastrofu, Srbi su bile velike žrtve nacizma i fašizma, a danas u njoj ove idelogije cvetaju… Kako objasniti sve te protivrečnosti?

Moguće je, razume se, govoriti o svakoj od tih protivrečnosti. Ali, sve one imaju zajednički imenitelj: Srbija je jedina od istočnoevropskih zemalja bez konsenzusa o evroatlantskim integracijama. A do konsenzusa se ne može doći bez raskida sa arhaičnom devetnaestovekovnom politikom koja je Srbiju, i srpski narod, na kraju XX veka dovela do katastrofe. Znatan deo sadašnje političke generacije u Srbiji kreće se unatrag, na ciljevima XIX veka.

Kad postoji jedna fiksna ideja, blokirano je sve ostalo: pobeda ili smrt. U prirodi te ideje je jedinstvo, sabornost, zatvaranje. Politički monopol je odbačen u ime demokratije: u ime podele vlasti, njene izbornosti, smenljivosti i kontrole. Kakav je danas odnos između izvršne, zakonodavne i sudske vlasti? Kakav je dignitet parlamenta? Odnos prema političkom protivniku? Koliki je prostor za alternativno mišljenje? Kakva je razlika između starog i novog totalitarizma, osim u dužini staža?

U svetlu najnovijih događaja (odnos vodećih stranaka prema kosovskom pitanju, eskalacija retrogradnih ideologija…), može li se reći da je Srbija definitivno izgubila šansu da se promeni ili je bar izgubila šansu da se promeni u kratkom vremenu, odnosno da su za dugi niz godina ostali zabetonirani politički, ideološki i ekonomski odnosi stvoreni za vreme devedesetih, za vreme rata i zločina?

U državi koja barem teži vladavini prava, u demokratskoj zemlji, promena ne zavisi samo od volje vlasti, koju, uostalom, građani biraju, koja je njihov servis. Najmanje od vođa koji su zaokupljeni samo „istorijskim pitanjima“, a ne „trivijalnostima“: zapošljavanjem, obrazovanje, lečenjem. Zatvaranje zemlje, zaustavljanje daha, do ostvarenja zadatog cilja takođe je izbor, u kome svi učestvujemo kao što smo učestvovali devedesetih godina XX veka, ili 2000. godine XXI veka.

Da li će eventualno nezavisno Kosovo zadugo izbaciti Srbiju iz modernizacijskog koloseka?

Iz modernizacijskog procesa Srbija može jedino sama sebe da isključi. I to na razne načine: ako je to stvarno većinska volja njenih građana, ako je uzurpirana reprezentacija nacionalnog interesa ili je neki pojedinac umislio da ima istorijsku misiju. Ne treba Srbe plašiti Kosovom. Oni su, kako je nedavno rekao Pavle Rak, uvek nekako živeli: bez Kosova i sa Kosovom.

Ne tako davno smo bil svedoci veoma oštrih izjava pojedinih srpskih zvaničnika (okupljenih oko DSS) o Crnoj Gori i njenoj državnosti. Može li se reći da jedan deo Srbije (nažalost, onaj većinski) nikada neće prizati pravo Crnoj Gori na samostalnost?

Sve dok se, stvarno ili veštački, bude održavala velikodržavna ideja, koja je dogma, teško će se prihvatati realnost koja je promenljiva. To će činiti nestabilnim odnose sa susedima, bez obzira na političku retoriku, ali će biti i od štete za kulturno jedinstvo srpskog naroda.
Smatrala sam da će budućnost Crne Gore kao nezavisne države zavisiti od načina na koji ona bude uspostavljena. Način je bio demokratski. Uz rezerve Evropske unije, nezainteresovanost SAD, benevolentnost Rusije iz taktičkih razloga, a uz snažan otpor Srbije, referendum je pokazao da je ideja o državnoj nezavisnosti dubinska ideja u Crnoj Gori. Nijedna država koja drži do vlastitog kredibiliteta neće ni za jednu međunarodno priznatu državu reći da je lažna država. Samo unutrašnja slabost institucija, fluidnost kriterija i vrednosti može umanjiti dignitet jedne države. Nema lažnih država. Postoje samo uređene i neuređene države.

Nedim Sejdinović

Published inIntervjuiNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *