Skip to content

Ljubav na prvi dvogled

“Kada su ga pitali šta je to brak, on je počeo da deli mala jeftina ogledala na čijim poleđinama je pisalo MADE IN TUNISIA.”

P. Keri

Večna je bila primisao nesreće i večno su tu koračali zlojebi, dilidani, kurmaheri, lopovi, ali tek nešto iza lepih i dobrih ljudi, lepo umivenih, kratko ošišanih, čista obraza, široka srca, što se kaže, dobrojeba. I nikad tu dobrojebi da potpuno sjebu zlojebe, već zlojebi, onako ispod bubrega, večno podjebavahu dobrojebe. No, dobrojebi su kućevni ljudi, oni se imaju gdegde skriti, oni imaju, što se kaže, krov nad glavom i štaniclu iza kuće, u pećnici topao kruv, na pećnici masnu supu. Zlojebi ipak ne mogu sve – ne mogu, recimo, kod dobrojeba u kuću ni prismrdeti a da ne dobiju ciglu u glavu.

Ružica Kukarača beše zlojeb. Ne toliko zlojeb koliko zlojebica. Imala je, što se kaže, veliko dupe, najveće, što se kaže, u čitavom ataru. Mogla je, da prostite, trojicu odjednom zadovoljiti. Ružica Kukarača beše zlojebica koja se dobro jebala. Njena majka Budimirka, još kao derle, počela se maziti sa kojekakvim frenterima, i ubrzo rodi Ružicu, sa svojih ni trinaest godina. Ubaci je u kacu sa kiselim kupusom, i sede u fijaker, i pobeže za Sombor. Međutim, posle mesec dana očajanja, brige do suza i suza do brige, vrati se po Ružicu i priznade je za svoje dete. Ružica je tako rasla pored mlade majke, koja je, što se kaže, svoju pičku na panj stavila samo dete da othrani i na pravi put stavi. Tako da se i nešto baš ne treba presamićivati i čuditi što Ružica beše zlojeb, te što dobi veliku guzicu.

Jakov Atanas beše isto tako zlojeb, samo zlojeb iz drugih nekih uzroka. On, tako se pripoveda, imaše isuviše dobro detinjstvo, a to njegov mali mozak, faličan od rođenja, ne mogaše preživeti bez škomrčenja i, kakogod, mrčenja. Otac, apotekar, a po potrebi i lekar, pijavičar i gatara, pa čak i brica bogatoj gospodi, mlekar po obrazovanju, dobi nekakvo nasledstvo od babe svoje, od majčine strane, od Atanackovića, sto hiljada zvekira i lavor dukata, te konja belog kao prolećni sneg. Opet, majka Jakovljeva, Stojadinka, iz porodice mirotočivih Kobiljskih, na kocki dobi imanje Budimira Sekuljskog, koji posle toga ubi svoju porodicu pa sebe smrtno rani, te na samrti prokle Stojadinkino potomstvo dokle god se sunce po nebu bude kretalo. Stojadinka, kad ču šta je ovaj laprdao svom opštinskom zastupniku Dragojlu Bibiškom, ode jednom, kada imade proliv i nekoliko dana nepišanja, na Budimirov grob, te ga prekri, umesto cvećem, vodenjkastim govnima i tvrdom mokraćom…

Ne zna se tačno već se samo pretpostavljati može, tek govorahu ljudi da je Jakov upraćen Budimirovom kletvom i urokljivim pogledom Budimirove svastike, stare kurcožderke Melanije, čim već sa deset godina poče da mu ruta stražnjica, a sa dvanaest uhvati da svira tamburu. Jakov je imao para i za vašar, i za najbolje vino, i za “lakosta” šubaru, i za šarenu slaninu, samo što nije imao, što se kaže, sreće u ljubavi. Kandžija Jakovljev, u koju beše zaljubljen skoro tri godine, i kojoj se dodvoravao kupujući joj šnale i rupčiće, volela je ustvari svog očuha, koji je, posle majčine smrti, i oženi. Druga u koju je gledo, Jeftimirka Imerovski, sa nepunih petnaestak godina, što se kaže, operativnim putem promeni pol i postade brkati kamiondžija. Petronija Marić, kći veleposednika istoprezimenog Nadežda, na Jakovljeve poruke ljubavi odgovarala je podsmehom, a jednom je čak prdnula dok su divanili…

– – –

Pijanog i bezobraznog – u kafani se zamerio jednom gazdi jer je glasno rekao da je ovaj original šupak i da mu može samo pljunuti pod prozor – džandari našeg Jakova odvedoše u aps. Džandari su Jakova vezali u čengele i tukli ga sve dok nije počeo sikati. Posle mu glavu nabiše pod klupu, ruke mu vezaše u lance, skinuše i sebi i njemu gaće, te mu, što se kaže, onu stvar turahu u prkno. I mada ova noć nije i ne može biti za dobro pamćenje, ipak iz svega ovog Jakov izađe kao pobednik. Naime, sutradan ujutro da mu zakrpi čmar dođe niko drugi nego medicinska sestra Ružica Kukarača. Onako guzata brzo je završila medicinsku školu i dobila zaposlenje u opštinskom zatvoru. Uđe Ružica u ćeliju: krv teče na sve strane, ali pogledi to nisu primećivali. Jakovljeve oči gledahu u Ružičine, a Ružičine ne mogadu a da im ne uzvrate. Beše to ljubav na prvi dvogled.

E kaka je to svadba bila! Kad se dva zlojeba sastanu, zlojebisanje na trenutak prestane. Mislite da im na svadbu ne dođoše kolotečine ljudi sve noseći šnenokle, špigla, šufnudle i štafelaje? Jok, beše to svadba koja se samo u romanima nalazi, o kojoj se torokalo sledećih godina, preko taraba i kapija…

Ubrzo stiže i dete koje je raslo i đikalo sve do neba. Zvalo se Petar, i takođe beše zlojeb, no ne nešto preterano zlojebičan, već više nekako šizofreničan i paranoičan…

– – –

I kako se priča ova završava, pitaš se verovatno, dragi čitaoče. Misliš li možda da se zlojebi mogu sreći nadati, da je ljubav ostala večno da titra na njihovu ognjištu. Ako tako misliš, onda si stvarno ili kompletna budala, ili luckasti bećar.

Sve se, brate, okrenulo naglavačke. Prokletstvo koje je Jakova pratilo, iza jednog ćoška ga je i sačekalo. Prvo je na kocki izgubio sav novac, onda se Ružica razbolela od čitavog niza veneričnih bolesti, a Petar je pobegao od kuće zaljubivši se u svog drugara Atilu. Potpuno očajan i izbezumljen, zlojeb Jakov, prokocka i kuću i zemlju, što njegove ostarele roditelje sahrani. Ružica je umrla, može se reći: raspala se na njegovim rukama, u štali, gde su se bili preselili.

Petar nije došao na sahranu, već je samo poslao telegram: “Dok u ovoj zemlji ne dozvole homoseksualcima da idu u vojsku, ja odbijam da idem na sahrane, svadbe i druge svečanosti koje imaju veze sa državnim institucijama!”

– – –

Zlojeb ostaje zlojeb, kako god da ga okreneš! Tako govorahu, skupljajući se po prelima, pijući rakiju dudaru, dobrojebi takozvani.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *