Skip to content

Malo ubistvo u studentskom domu

Naivne sam tekstove tih dana nudio redakcijama. Vreme je bilo patetično, patetičan sam bio i ja. Tekstovi su bili o ratu u Bosni i Hercegovini, dokazivali da je taj rat besmislen, besmislen kao i svaki drugi. Možda čak, bar za malo, i besmisleniji. Vreme je bilo patetično. Smatrao sam da je taj rat zapravo posledica unutrašnjeg sukoba u meni, shizofrenog sukoba u kojem sam bio dvostruki gubitnik.

Tih dana mi se činilo da sam izgubio svako sećanje, da je sve iza mene jednom zauvek nestalo, a svaki znak prošlog života izazivao mi je strah kojeg je bilo teško odagnati, koji mi nije dozvoljavao da se zadržavam na jednom mestu. Dve su me reči najviše plašile, a one su istovremeno bile moja sudbina – čekanje i neizvesnost.

Studentski dom u kojem sam stanovao podsećao je na veliki nasukani brod koji su neki ljudi u prolazu koristili kao privremen smeštaj. A bio je skoro isti kao onaj u Sarajevu, na Bjelavama. Isti kao i svi stari studentski domovi, namenjeni pre svega brucošima, u staroj domovini.

Mi smo tih dana uranjali u svet marihuane, otkrivali da je sve moguće postaviti drugačije, da je sve principe potrebno iskriviti. Saznavali da i najveća banalnost može biti neobična i smešna ako se iz nekog drugog, nama do tada nepoznatog, ugla otkrije. Upoznavali smo ljude koji su bili željni novih prijateljstava, otkrivali za nas nova mesta u gradu. Nekada bismo igrali preferans do kasno u noć, pa onda nekoliko dana zaredom. Sve nam je izgledalo neponovljivo, a istovremeno, sve se neprekidno ponavljalo.

I to veče se ponavljalo. To veče se stalno ponavlja. U sobi je bila gužva, a ona je sela tik pored mene i rekla kako sve studentske sobe liče jedna na drugu. Ja sam rekao da i svi studentski domovi podsećaju jedni na druge. Rekao sam da je ovaj studentski dom isti kao onaj u Sarajevu, na Bjelavama.

U sobi je bila gužva, pili smo pivo. U razgovore je tih dana retko prodirao daleki spoljni svet. Živeli smo u nekoj vrsti unutrašnjeg egzila. U sobi je stvarno bilo vruće, ona je skinula blejzer. Ja sam tada verovao da su sve devojke glupe, a njoj ispod blejzera sevnuše dojke. Svetlost se odbila od njih i poput ikone zatitrala po zidovima sobe. Mi smo tada već uviđali da religija nije stvar za zajebavanje i da u njoj ima nekog đavola. Ona je rekla da bi rado popila kafu, a ja sam konstatovao da su šoljice prljave, da se u džezvi skorio talog jučerašnje kafe. Sve je delovalo istovremeno važno i nevažno. Ona se nasmejala, a zubi su joj sijali kao sveta vodica u hramu prepunom sveća. Pozvao sam je da odemo, tu, do jednog kafića, na kafu, a ona se pravila da me nije čula. Potom je rekla da bi možda svi zajedno mogli da izađemo u grad.

Tih dana nismo imali novaca, kao uostalom ni godinama posle. Čekali smo pakete sa hranom od kuće. Sačekivali autobuse. Stalno plašili da nam ne umaknu.

Ona me je definitivno ignorisala. Hvalio sam njen ten, njene duge prste, a ona je nezainteresovano gledala u stranu. Mi smo tih dana bili često vrlo odmorni, a ponekad vrlo umorni. Oni su otišli, a ja sam ostao sam u sobi. Srce mi je jako i brzo kucalo, od buke nisam smeo da spojim glavu sa jastukom. Tako sam bio uznemiren. Mi smo tih dana bili često zaljubljeni. Mada nismo mogli da odredimo šta je zapravo ljubav a šta požuda.

Sa glavom izdignutom iznad jastuka, ležao sam u mraku sobe, i sve oko mene je dobijalo neki smisao, a onda ga, ubrzo, gubilo. To su, znate, ona protivrečna osećanja, nekontrolisana stanja kao posledica gomilanja energije i njenog besomučnog trošenja. Sve u sobi se okretalo u krug, svaki protekli trenutak odlazio je u daleku prošlost. Sve se okretalo, a istovremeno je stajalo i utihnulo.

I onda je ona ušla u sobu. Rekla je da je zaboravila cigarete. Zamolio sam je da sedne, rekao da imam nešto važno s njom da razgovaram. Ona je uzela cigarete, krenula da izađe, a ja sam je uhvatio za kosu i bacio na krevet.

O, ta želja da je zaustavim, da ostane sa mnom. Počela je da vrišti, a ja sam joj rukama prekrio usta. Otimala se, a ja sam joj skinuo farmerice i gaćice. Počela je da me grebe, a ja sam je udario i prodro u nju. Ona me je tukla, a ja sam joj još jače zatvorio usta.

Brzo sam svršio, ustao i okrenuo joj leđa. U sobi je bila tišina. I bilo je previše toplo. Pogledao sam je, ona se nije micala. Bila je mrtva. Prvo neverovatan strah, a onda, verovatno neka vrsta unutrašnje odbrane – blesava radost. Kao da sam oduvek želeo nešto ovako da uradim, da izađem iz svog bednog života, preskočim vlastitu senku.

I onda ta zbunjujuća spremnost i koncentrisanost. Pošto sam pretpostavljao da će se neko vratiti po nju, sakrio sam je u orman. Došao je cimer, a ja sam rekao, potpuno miran, da je bila tu, da je uzela cigarete i otišla.

Oni su otišli u grad, a ja sam postupao kao po nekom tajnom planu smišljenom mnogo ranije. Uzeo sam svoj ogromni samsonajt kofer, iz njega izvadio prljave čarape i gaće sa smeđim flekama. Nećete verovati, ali ona je stala u taj kofer. Kao da je bio pravljen za nju. Sneo sam ga niz stepenice i uputio se ka ranžirnoj stanici na staroj Detelinari. Ne mogu da se setim koliko je bilo sati, noć je verovatno daleko umakla, grad je bio pust.

Tu su uvek stajali vozovi, beskrajni vozovi koji su nečujno dolazili i tiho odlazili. Uz malo muke kofer sam uspeo da ubacim u jedan vagon.

Kako rekoh, mi smo tih dana bili samouvereni. Legao sam u krevet i brzo zaspao. Kada sam se probudio, cimer je spavao u svom krevetu. Otišao sam na doručak. Nisam osećao nikakav strah.

Tih dana sam kupovao novine i iščitavao crne hronike. Očekivao sam da će me cimer obavestiti da je ona nestala. Međutim, cimer je ćutao, novine nisu pisale o tome, svi su ćutali…

Danas ne idem u taj deo grada. Ponekad poželim, i krenem, ali čim pređem Bulevar, neka me drhtavica obuzme. Posle ta drhtavica pređe u jezu od koje zaboli stomak. Tada odustanem.

Vraćam se kući, otvaram orman. Ništa. Gledam po sobi, ispod kreveta. Ništa. Odlazim u ostavu i tamo ga uvek pronalazim. Svoj veliki samsonajt kofer. Onako ogromnog ga grlim i ljubim. Od njega me niko nikada neće odvojiti. Jer, bio je skup. Strašno skup.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *