Skip to content

MARTIN ŠLECINGER, DIREKTOR ODELJENJA ZA ISTOČNOEVROPSKE STUDIJE VAŠINGTONSKOG CENTRA «VUDRO VISLON»: Logika podele

Profesor Martin Šlecinger, politički analitičar i direktor Odeljenja za istočnoevropske studije vašingtonskog Centra «Vudro Vilson», već odavno iznosi «malo drugačije stavove» o rešavanju «kosovskog čvora». On za razliku od većine američkih i zapadnoevropskih analitičara smatra da priča o podeli Kosova nije prazna opsena. Doduše, on podelu naziva «revizijom granica» i smatra da bi to bio logičan korak, jer je pitanje da li bi i Priština «želela teritoriju koja je skoro sto posto srpska».

– Kad se stvari posmatraju sa ove strane Atlantika nije sasvim jasno kakva je zvanična srpska strategija za Kosovo. Da li je nedavna izjava dr. Rašković Ivić o mogućnosti podele Kosova i demant srpske vlade koji je odmah potom usledio – namerni pokušaj da se oslabi pažnja Kosovara i međunarodne zajednice? Ili to naprosto još jednom ukazuje na haos u stavu srpske vlade prema pitanju Kosova, drugim rečima, da ne postoji samo jedan stav? Na osnovu mog dosadašnjeg iskustva, rekao bih da će pre biti ovo drugo nego ono prvo. U vezi s tim, moram da kažem da bi se eventualno kompromisno rešenje za status Kosova moglo zasnivati na izvesnoj reviziji granica na Kosovu, a kada to kažem zaista mislim na „reviziju granica“ a ne na podelu. Podela, barem na engleskom, označava bukvalnu deobu teritorije, ali u slučaju Kosova očito da se to ne može postići mirnim putem. No, promena granice oko Mitrovice kojom bi područja severno od reke pripala Srbiji izgleda kao logičan korak. Naposletku, zašto bi Priština želela ovu teritoriju koja je skoro sto odsto srpska? – kaže Šlecinger na početku ekskluzivnog razgovor za GL.

On dodaje da su Sjedinjene Države i njeni saveznici u Kontakt grupi, nažalost, svojom arogantnošću i hipokrizijom, jasno stavili do znanja da je bilo kakva promena granica na Kosovu isključena.

– Ja ipak mislim da je takva revizija granice ipak moguća, jer da bi se izbegla takva promena granice međunarodna zajednica moraće da prisilno izmesti srpsku kontrolu iz Mitrovice i sa severa Kosova, a jednostavno ne vidim kako će da to uradi u ovom trenutku kada im dovoljno glavobolje zadaje situacija na Bliskom Istoku – kaže Šlecinger.

Da nekim slučajem predvodite srpski pregovarački tim na razgovorima o Kosovu, koju biste strategiju primenili? Šta je ono što bi, po vašoj proceni, Srbija mogla najviše da dobije u ovom trenutku?

– Ni u najgorem košmaru ne mogu da sebe zamislim na mestu vođe srpskog pregovaračkog tima o Kosovu. Ne bih to poželeo ni najgorem neprijatelju. No ozbiljno, jedno je davati savete, a drugo biti zvanično odgovoran za svoje poteze. Moja strategija bi krenula od činjenice da se srpska javnost mora upoznati sa teškom i osnovnom činjenicom da je Kosovo ili barem njegov veći deo već izgubljeno i da je Srbija izgubila kontrolu nad više od 60 odsto Kosova i pre NATO bombardovanja 1999, a nad ostatkom sigurno posle 1999. Svaka odluka o budućnosti Kosova čiji bi rezultat bio odvajanje od Srbije samo bi bila zvanična potvrda stanja na terenu koje postoji već sedam ili osam godina. Drugo, kako sam već rekao na početku razgovorao, nadovezao bih se na izjavu dr. Rašković Ivić i krenuo da razrađujem mogućnost revizije granica, kao dela postizanja kompromisa. Takođe bih tražio posebna prava Srba na eksteritorijalnost onih područja na kojima se nalaze istorijski i sveti crkveni i ostali spomenici, među kojima su Pećka patrijaršija i područje oko Gračanice i Kosovo polje. Naposletku, u slavnoj bici 1389, Albanci i Srbi bili su saveznici u borbi protiv turskih osvajača, pa bi se možda nešto zajedničko moglo postići i danas na tom delu. Konačno, gledao bih da osiguram da svako rešenje pitanja Kosova koje donese Kontakt grupa i međunarodna zajednica pomogne bržem uključivanju Srbije u članstvo EU i NATO.

Ogromna većina vodećih srpskih političara oštro se protivi uslovnoj ili bezuslovnoj nezavisnosti Kosova. Oni ističu da bi to rezultiralo promenom rezolucije 1244 UN koja je garantovala suverenitet i teritorijalni integirtet SR Jugoslavije i drugih država u regionu. Da li bi, po vama, nezavisno Kosovo bilo presedan u međunarodnoj zajednici i da li se može povući neka istorijska paralela sa sadašnjim problemom vezanim za konačni status Kosova?

– Tehnički i pravno gledano, nezavisnost Kosova bila bi novi presedan u međunarodnoj politici, jer bi međunarodno priznati deo jedne države bio otcepljen od te države. Međutim, praktički i realno ne mislim da bi to bio neki presedan od značaja. Naposletku, kao i toliko toga u bivšoj Jugoslaviji situacija koja se odnosi na Kosovo i Srbiju sasvim je specifična i imala bi značaja samo za ova dva entiteta i susedne države. Na Kosovu živi više od 90 odsto Albanaca i više je nego jasno da oni ne žele da i dalje budu deo Srbije. Nije potreban referendum da bi se potvrdila ova očigledna činjenica. Međutim, Srbiju sa ovim područjem povezuju duge istorijske, kulturne i posebno verske veze. U okviru nezavisnosti Kosova moraju se takođe ispoštovati i legitimni interesi Srbije. Što se tiče mogućnosti da bi Rusija mogla da koristi Kosovo kao presedan u igri u Gruziji, a u vezi sa budućnošću Abhazije i Južne Osetije, to bi bila samo najnovija manifestacija želje Rusije da ponovo uspostavi kontrolu nad njenim bivšim regionima. A ako ne bude vodila računa, takva situacija mogla bi joj se osvetiti kao u Čečeniji.

U jednom intervjuu ste istakli da bi budući status Kosova mogao da bude nešto između «visoke autonomije i nezavisnosti». Šta to zapravo znači i da li takvo rešenje postoji negde u svetu?

– Da budem iskren, ne sećam se tog svog “bisera mudrosti”, ali mi se čini da je od te izjave prošlo dosta vremena. Dugo je već jasno, čak i meni, da je rešenje za Kosovo već doneto na Kosovu i u međunarodnoj zajednici, bez obzira na svu tu pozorišnu igru sa tekućim pregovorima u Beču, i da će Kosovo dobiti neku vrstu provizorne ili uslovne nezavisnosti. Time mislim da će se zvanično odvojiti od Srbije, ali da će se njegov realni status kao suverene, slobodne i nezavisne zemlje morati dalje da se razvija tako da bude u stanju da zaista upravlja sobom – što sada definitivno ne može – a da ne destabilizuje ceo region, uključujući Makedoniju.

Smatrate da u svetlu bliskoistočne krize interesovanje zapada za Balkan padaju na sve niži nivo. Kako će se to odraziti na rešavanje konačnog statusa Kosova i, uopšte, prilike u ovom delu sveta kojim još dominira politička i ekonomska kriza i mnogo nerešenih pitanja?

– Mislim da bi Sjedinjene Države i Zapad pokazivali sve manje zanimanje za Balkan čak i da nema ove današnje bliskoistočne krize. Naprosto su posvetili previše vremena i energije ovim tvrdokornim problemima tokom devedesetih i sada žele da posvete više pažnje i resursa zemljama koje su za svet strateški važne kao što su Rusija, Kina i Indija. Trenutno imamo u toku najmanje tri različite bliskoistočne krize; Irak/Avganistan, Izrael/Liban/Palestina, kao i nuklearno pitanje u Iranu, pa tako je Balkan daleko od najvažnijih prioriteta. Moje je mišljenje da tekuća i sasvim razumljiva preokupacija Bliskim Istokom neće usporiti odluku o potpuno nezavisnom Kosovu naprosto zbog zabrinutosti da se ne stvori još jedan krajnje nestabilni region.

U ovdašnjoj javnosti se često spominje, u vezi sa rešavanjem statusa Kosova, Republika Srpska i njen status u BiH, odnosno mogući referendum u ovom bosanskom entitetu o nezavisnosti i čak prisajedinjenju Srbiji. Koliko je to realno?

– Sa stanovišta javnog mnenja u Srbiji i “Republici Srpskoj” u Bosni potpuno je razumljivo da bi odluka o statusu Kosova morala da omogući referendum o statusu RS u Bosni. Međutim, sa stanovišta međunarodne zajednice, a da ne pominjemo ostale Bošnjake, ovakav stav nema ni političko ni pravno uporište. Ono što se događa na Kosovu nema nikakve veze sa internom dinamikom u Bosni koja je utvrđena na kraju rata Dejtonskim sporazumom koji je utvrdio postojanje dva entiteta. Srpski entitet je dobio mogućnost da uspostavi izvesne ne-političke veze sa Srbijom i tako bi čak i danas trebalo da ostane.

A da li je, uopšte, «dejtonski status» BiH, koji je stvorio jednu, po mnogima, nefunkcionalnu državu – održiv?

– Moramo da se suočimo da raspad Jugoslavije i sve što je potom usledilo pokazuje da naprosto ne postoji ni jednostavno ni dobro ni lako rešenje kako za Bosnu tako ni za Kosovo. To je osnovna činjenica koja ne može da se izmeni bez obzira koliko kritikovali ili menjali Dejton. Posle tri godine građanskog rata i agresije u Bosni, ubijanja i izbeglica i raseljenih lica, naprosto nema načina da Bosna funcioniše kao stabilna, normalna država bez aktivnog učešća međunarodne zajednice. Isto se odnosi i na Kosovo, ako ikada postane potpuno nezavisna država. Osnovna realnost je da one same po sebi nisu ni “održive” kao samostalne države ni danas a ni za nekoliiko sledećih generacija. Nadajmo se da će jednog dana postati takve, ali garancije nema.

Rekli ste jednom prilikom da američka politika danas nije «proalbanska» već da sada traži najstabilnije rešenje za region. Da li to znači da je nekada američka politika bila «proalbanska» i da je na neki način destabilizovala Balkan?

– Od mene, koji sam radio u američkom kongresu u politici i sa političarima skoro 23 godine ne možete da očekujete neku konsistentnost. Istina je da danas, a tako je čak bilo i 1999, američki stav nije pro-albanski i ne favorizuje ni jednu stranu u sukobu na Kosovu. Ovo zvuči vrlo lepo u teoriji, međutim taj stav bilo je najteže zadržati posle onog što je, po mom skromnom mišljem barem, bilo potpuno nepotrebno– tromesečno bombardovanje Srbije od strane Sjedinjenih Država i NATO. Međutim, uprkos svemu tome, Srbi na Kosovu još uvek gledaju prema Sjedinjenim Državama više nego prema bilo kom drugom da podrži ona prava i očekivanja koja su imali. Osnovno je da je Balkan raspadom Jugoslavije sam sebe destabilizovao. Sjedinjene Države i međunarodna zajednica nisu ni doveli do toga niti su želeli da tako nešto. Pokušali smo dobronamerno, često bez uspeha, da probleme popravimo ali mi ih nismo izazvali. Naš je greh, ako je to greh, što nismo uradili više da sprečimo krvav raspad i da ohrabrimo pregovore o razdvajanju.

– Što se tiče Kosova, tokom devedesetih su Sjedinjene Države jasno pokazale da ne podržavaju nezavisno Kosovo. Kosovski Albanci su iz nekih svoji razloga poverovali u takvu stvar i protumačili da je Nato bombardovanje 1999. prećutna podrška nezavisnosti Kosova. Možda su imali pravo. Realno gledajući na sve ovo, stvarno mislim da bi bila tragedija i potpun neuspeh angažovanja Sjedinjenih Država i međunarodne zajednice na Balkanu tokom poslednjih 16 godina kada bi rezultat naše intervencije i naše politike bio u tome da smo uspeli da sprečimo stvaranje velike Srbije i velike Hrvatske, samo da bismo omogućili stvaranje velike Albanije. Takav entitet bio bi poguban za stabilnost regiona i predstavljao bi neuspeh naše celokupne politike na Balkanu.

Nedim Sejdinović

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *