Skip to content

MILICA MIĆIĆ DIMOVSKA, KNJIŽEVNICA: Čaršija je uvek zlonamerna i osvetoljubiva

Novosadska književnica Milica Mićić Dimovska nije ni slutila šta će joj se sve desiti po objavljivanju romana “Mrena” (2003), u čijem centru se nalazi – imaginarna kulturna institucija pod imenom Forum srpski. Upućenim čitaocima, pogotovo onim koji znaju da je autorka veći deo svog radnog veka provela u ovoj ustanovi, zaista nije teško da u Forumu prepoznaju obrise “znamenite” Matice srpske. Međutim, roman nikako nije produkt prepisivanja stvarnosti: obogaćen je autorkinom maštom, likovima su dodate druge dimenzije, neke stvari dovodene su do krajnosti zarad narativne napetosti… Sve u svemu, postupak već toliko puta viđen u književnosti – Forum je ipak institucija koja postoji samo u ovom romanu, i nigde drugde. Nikada ništa nije u potpunosti izmišljeno, a propalih institucija u ovoj zemlji je tako mnogo.

Međutim, Dimovska je ovom ironičnom, nikako malicioznom sagom o našem vremenu i našim ćudima, čini se, dirnula u pravo osinje gnezdo. Dodirnula je (ne)vešto skrivenu i najbolniju ranu ovog društva, pripovedajući o ljudima koji bi da istoriju pretvore u nešto opipljivo i iz nje crpe sadašnjost, da u njoj ispiraju svoje grehove, svoja licemerja, eventualno pronađu izgubljene duše.

Potom je usledio uzvratni udarac Imperije. Objavljeno je par tekstova u kojem se insinuira da je Dimovska roman objavila po “stranom nalogu” sa ciljem da valjda uništi sve srpske insitucije. Roman se naziva “malignitetom”, a upotrebljavaju se i izrazi kao što su: “paskvilantski gnev”, “podvala”, “sumnjivi profiti”, “jevtine moralizatorske i politikantske igre”, i tako dalje. Možda se razlog za ovako žestoku reakciju pojedinih književnika i književnih kritičara krije u činjenici da se većina njih, htela to autorka ili ne, prepoznala u njenim junacima.

Prošlo je skoro tri godine od objavljivanja romana “Mrena”, koji je toliko uzburkao prilično ustajali književni duh Vojvodine i Srbije. Kako sa današnje distance gledate na sve što se dešavalo po izlasku knjige?

– Za mene je velika satisfakcija kada ponovo pročitam neke od tih pamfleta i uverim se – u stvari, potvrdim svoje prve reakcije – da ti tekstovi nisu nikakva objektivna kritika, već naručeni pamfleti, ružna strana onih koji su ih pisali, njihova sramota… Nadam se da to nije samo moja pusta želja, već da će te pamflete neko u budućnosti analizirati kao ogledalo jednog vremena, i, naravno, usput, raskrinkati i pobude pamfletista, razloge, vrlo prizemne, vrlo karijerističke…

Da li je književna čaršija, ovdašnja, ne mislim samo na novosadsku i vojvođansku, osvetoljubiva?

– Prilično je osvetoljubiva. Postoje ovi klanovi, oni klanovi… Svi se hvataju za nešto, uglavnom brinu za naciju; to je dušebrižništvo večno aktuelnih linijaških patriota. Naročito su osvetoljubivi oni koji nisu u pravo vreme birali pravu stranu, oni, kad se preokrenu, budu ” veće pape od pape”… Inače, čaršija je uvek zlonamerna i osvetoljubiva, pa i književna.

U jednom intervjuu ste konstatovali da je pisac – ili da bi bar to trebalo da bude – večiti opozicionar i nepotkupljivi posmatrač. Šta ćemo sa onim našim književnicima, kojih nije tako malo, a koji su vrlo potkupljivi večiti pozicionari, koji odbijaju da posmatraju svet oko sebe, odnosno da ostvare nekakav kritički odnos prema njemu?

– Oni za mene nisu pravi književnici. Ili su jednom bili dobri pisci, a onda su se, u nekom trenutku, prodali za šaku dolara, što bi rekao Serđo Leone, ili su jednostavno kukavice, ili ravnodušni. Ali, ne možemo svi biti isti.

Gde se po vama nalazi granica koju pisac ne sme preći u pravcu mašte ili stvarnosti? Odnosno, kada sama stvarnost počinje da opterećuje književno-umetničko delo, a kada odsustvo stvarnosti?

– Nalazi se u njegovom osećanju za meru, svesti kada je prelazak te granice pad u trivijalnost, populizam… Ako umetnik stvarnost stavi iznad teksta, onda postaje rob te stvarnosti, ako je kritikuje iz jednog ugla zanemarajući druge uglove, biva pristrasan, međutim ni pristrasnost ne mora biti antiumetnički čin. Na primer, Oskar Davičo je bivao često pristrasan u svojim delima, ali u toj pristrasnosti bilo je pesničkog žara, bilo je ubeđenja. Ako, pak, stavi tekst iznad stvarnosti, odnosno potpuno ukine stvarnost, onda nema dinamike, nema dijalektike, i tekst biva mrtvorođenče.

Novi Sad, važan toponim vašeg stvaralaštva i vašeg života, poslednjih je godina prolazio kroz mnoga iskušenja. Možete li uporediti Novi Sad nekada i sada? I kuda ide taj grad?

– Ne znam kuda ide ovaj grad. Samo se nadam da će izdržati torture svih vlastodržaca u njemu. A vlastodršci su ponekad veliki rušitelji u ime sadašnjosti i budućnosti. Kad se samo setim kakva su divna stara zdanja porušena u centru Novog Sada: Jermenska crkva, Gradski muzej… I do dana današnjeg taj prostor ne može da se uobliči, ne može da zaleči rane … Ne kažem, u vreme samoupravnog socijalizma izgrađeni su Limani, Novo Naselje, regulisana obala Dunava. To su bili veliki zahvati, na dobrobit svih građana. Sad se dižu poslovne zgrade, nadmeću se fasade, kvazistilovi caruju plaćeni novcem prvobitne akumulacije…

“Narodna knjiga” je najavila izlazak vašeg novog romana “Utočište”. Možete li nam ukratko otkriti šta ćemo u novoj knjizi da čitamo?

– Recimo da je to priča o propadanju jedne stare novosadske familije, iz ugla njenog poslednjeg potomka, mlade žene i majke, koja je u sebi sabrala skoro sve strahove koje porodica može da nametne.

Pretpostavljam da je teško ljudima koji su profesionalno vezani za pisanu reč da odgovore koji su pisci na njih najviše uticali? Ipak, možete li našim čitaocima poručiti koji pisci i koje knjige ne smeju biti zaobiđene?

– Pre ovog svog najnovijeg romana koji još nije objavljen, najviše sam crpla iz romana od kojih sam učila retoriku proze “toka svesti”, bogatstvo te retorike, naročito u delima dvoje, meni bliskih književnika, Virdžinije Vulf i Oldasa Hakslija. Ovaj novi roman, čije izlaženje čekam, je, na izvestan način, lirski roman, i neskromno je reći, pisala sam ga pod snažnim uticajem Rilkeovih ” Zapisa Maltea Lauridesa Brigea”, ali i nekih tekstova Julije Kristeve.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *