Enter your email address:

Delivered by FeedBurner

Recent Comments

Archives

Miscellaneous

Feeds
«
»

MIRKO KOVAČ, KNJIŽEVNIK U EGZILU: Srbi su specijalisti za samodestrukciju

March 11, 2002 | Author: admin | Filed under: Intervjui

Kao jedan od retkih beogradskih intelektualaca koji se još polovinom osamdesetih suprotstavio buđenju nacionalizma i ksenofobije, književnik Mirko Kovač, od tada pa do danas, nikako nije popularan u zemlji Srbiji. Njega ne spominju ni listovi koji spadaju u tzv. građansku antinacionalističku opciju, o njegovim knjigama se ne piše… Prošle godine objavljen roman u Beogradu, “Kristalne rešetke”, nije ozbiljnije razmatran među članovima Ninovog žirija, sastavljenog od antimodernih i postmodernih folklorista. Zid ćutanja se nadvio nad piscem koji bi, samo da je napisao roman “Uvod u drugi život” i ništa drugo, morao ući u sve ovdašnje enciklopedije i istorije srpske književnosti. Njegov odlazak u Rovinj, u “neprijateljsku Hrvatsku”, bila je koštica u grlu svakom “normalnom Srbinu”.

Ukratko, podsetimo se na Kovačeva najvažnija dela: pored pomenutih, objavio je romane “Gubilište”, “Životopis Malvine Trifković”, “Ruganje s dušom”, “Vrata od utrobe” …; zbirke pripovedaka “Rane Luke Meštrovića”, “Nebeski zaručnici” i “Na odru”; knjige eseja “Evropska trulež” i “Bodež u srcu”… Dobitnik je Herderove i nagrade Tuholski, i autor je scenarija za filmove: “Pad Italije”, “Mali vojnici”, “Okupacija u 26 slika” i dr.

Poslednjih meseci u splitskom “Feralu” čitamo vaše tekstove o srpskim književnicima i njihovim društvenim i političkim ulogama. Mnogi lažni oreoli su skinuti i ponovo stižu optužbe da “sada pokušavate da iz korena uništite srpsku kulturu”. Šta mislite o tome?

– Nemam ambicije da pravim nikakvu novu istoriju književnosti, ponajmanje srpske. Moja je rubrika zamišljena da otkriva u biografijama pisaca, u njihovim životima i njihovim postupcima – neku mrlju, neku tamnu sekvencu, jer pisci su imali udela u mnogim gadostima. Ali ne samo srpski. Već sam pisao, na primer, o francuskom piscu Selinu, o hrvatskim piscima, ali moram reći da u tim tekstovima nema nikakve netrpeljivosti, čak branim sve vrednosti koje neki od pisaca s moje liste poseduju. Pisac može biti hulja, ali ako je dobar pisac, to mu se ne sme osporiti. Na primer, ja sam hvalio delo Ranka Marinkovića, ali sam njegovo pristajanje uz HDZ uzeo kao sraman moralni pad jednog uistinu velikog hrvatskog pisca koji je inače kao literata uticao na mene. Prema tome, nema govora ni o kakvom uništenju, niti je to u mome stilu, niti sam ja za takvo što spreman.

Jedan od književnika koji je u Srbiji odista popularan, njegova dela doživaljavaju visoke tiraže, a on je postao simbolom nove pro-monarhističke i prilično nacionalističke Srbije. Zašto je, po vama, izabran upravo on – Jovan Dučić?

– Dučić je bio skorojević i mitoman, lagao je da je konte iz Dubrovnika. Matoš ga je nazivao malograđaninom s plagijatorskim talentom. Crnjanski ga je smatrao budalom – imate o tome u “Embahadama”. Marko Ristić je rekao za njega da je neinteligentan, a Krleža ga je duboko prezirao. Sad se i u Beogradu pojavljuju knjige nekih njegovih kolega iz diplomatije, uglavnom je ocrnjen u tim memoarima kao loš karakter i hulja. On je prototip Andrićevog junaka iz “Gospođice”, onog Hercegovca, hohštaplera koji popali nesrećnu Gospođicu. Sadašnje uzdizanje njegova mita tipično je za srpsku kulturu, uvek pogrešno, uvek na krivoj strani. On ima sve uslove za takav mit: rasista je, nacionalista, Jevreje je smatrao bednicima; pevao je: “zastave prodaše bednim Jevrejima”, tako nekako! Za Hrvate je rekao da su “najbestidniji narod u Evropi”. To su sve sjajne preporuke da ga obožavaju u Srbiji. Ali to su već nesreće, srpske nesreće, koje zaslužuju čitave studije, romane itd.

POSLOVI SA BUDALAMA

Posle promena koje su se desile na političkom planu, u Srbiji na planu kulture nije došlo ni do kakvih promena. Jos uvek je važan nakaradni sistem vrednosti, po kojem je Matija Bećković, recimo, najveći živi srpski pesnik, i slično. Sa druge strane, knjige autora koji su se “ogrešili” o srpske nacionaliste još uvek se nalaze na priličnoj margini. Kako to tumačiti?

– Političke promene u Srbiji nisu donele ono što su očekivali barem oni koji su od početka imali jasnu ideju civilnog društva. Oni su i danas kritični prema ovoj vlasti; te su napetosti ostale nepromenjene. Ali moramo znati da te “ograničene elite” ne mogu nikada imati uticaja u društvu, ma koliko ono bilo pluralističko, a o nekom dolasku na vlast nema ni govora. Prema tome, njihova će uloga biti da kritikuju i sukobljavaju se, da trpe uvrede u smislu da su “izdajnici”, “loši Srbi”, itd., jer društvo i nadalje beži od demokratije, a hvata se nacionalizma koji je zgodno pokriće za nedela. Meni je lično patriotizam odvratna stvar kad je to buka i galama; bio bi mi prirodan kad se o njemu uopšte ne bi tako javno i na sva usta galamilo. Dok god se patriotizam naplaćuje, on ne valja. Ja ga mogu prihvatiti samo kao deo intime nekog čoveka, a ne kao neku meru stvari, niti bilo kakvu vrednosnu skalu. Sada to postaje slučaj i sa Crkvom. Kad čujem nekoga da govori: “Ja kao hrišćanin i vernik”, odmah znam da imamo posla s budalom, jer vera se ispoveda u dubokoj tišini, sam sa sobom i svojima, a ne da se od toga pravi politička partija.

Mislim da Srbi neće još zadugo izaći iz brloga. Narod koji slavi zločince poput Karadžića, Mladića ili Miloševića, narod u kome Šešelj može imati pristalice, nema perspektive. Zašto to čine, zašto idu protiv sebe, to je misterija.

Smatrate li da pojedini srpski intelektualci, književnici i umetnici, koji su svojim javnim istupima i delovanjem podsticali etničku mrznju, netrpeljivost i, samim tim, rat i zločine – treba da odgovaraju, odnosno, kako njihovu krivicu i odgovornost odrediti i procesuirati?

– Mislim da će ta netrpeljivost, to forsiranje naopakog, naklonost prema zločincima ostati kao deo poetike tih književnika i umetnika. Njih neće imati ko pozvati na odgovornost, njihova se zlodela ne mogu procesuirati. Možemo s njima polemisati, ali oni će uzvratiti svojim argumentima. Možemo ispisati čitavu istoriju njihova beščašća, ali sve će ostati na tome. I što je najgore, to je uzaludan posao. U svakom društvu postoje takvi tipovi, ali u srpskom su dominantni, zapravo čine srž kulture. Jer oni imaju podršku, oni mogu mirno reći da je sve ono što je protiv njih “društveni otpad”, jer oni se naslanjaju na nacionalističku većinu. A uz sve to, oni su vlast i na vlasti.

MILOŠEVIĆ – NAJPOZNATIJI SRBIN

Da li pratite suđenje Slobodanu Miloševiću i kakav utisak o svemu tome imate?

– Pratim nedovoljno da bih mogao o detaljima, ali često čujem kako je to “politički proces”, “montirani proces”, itd. To u neku ruku jeste politički proces, jer je ta politika dovela do krvoprolića, a to nije bila samo njegova politika, nego su u njoj učestvovali njegovi saradnici, političari. I nije krivica samo njegova, nego celokupne politike u kojoj su učestvovali i birači, a ta je politika bila nečovečna i zločinačka. Ja znam da je nezgodno reći kako se tu sudi kolektivnoj politici, pa se Tužilaštvo stalno nešto pravda i uverava nas da se radi o individualnoj krivici, da se sudi jednom čoveku. Siguran sam da se ne može suditi srpskom narodu, pa ni biračima koje sam spomenuo, ali se kroz Miloševića sudi jednoj politici i to se mora prihvatiti. Montirani proces ne može nikako biti, jer je sve vidljivo. Da li se to zove “zapovedna odgovornost”, ili postoje neki drugi pravni termini, meni je svejedno. Iz njegove politike proizašli su zločini. Taj bi proces trebalo što pre završiti, jer se često dešava da negativci postaju sve popularniji i da im raste slava, što je za njih pokatkad dovoljno. Milošević je danas najpoznatiji Srbin na svetu. A to ne služi na čast nikome. Trebalo bi ga što pre i doživotno smestiti u neki Špandau, a onda će se na nj polako zaboraviti.

U Srbiji, po ispitivanju javnog mnjenja, većina navija za Miloševića i smatra ga “moralnim pobednikom”, kako ovaj i sam sebe ima naviku da naziva. Država ništa ne preduzima da se krene u suočavanje sa odgovornošću i prošlošću. Da li suđenje po vama može da ima kontraefekte, odnosno da se srpski nacionalizam, zapravo rasterećen Miloševića, ponovo konsoliduje?

– Ne verujem da će Milošević više igrati neku ulogu kad je reč o “konsolidaciji nacionalizma”, kako to velite, jer on je to uporište izgubio; tu mu je slavu preuzeo Koštunica, i otišao korak dalje: slizao se s popovima, pravi parastose Ljotiću, vaskrsava nakaze prošlosti. Sada se Miloševićevi nacionalisti okreću mnogo boljem nacionalisti, a uz Slobu ostaju bivši komunisti, informbirovci, uglavnom poražena fela. On ne može biti nikakav pobednik, moralni ponajmanje, jer on je gubitnik od samog svog starta. Ja se dobro sećam kako je trijumfalno nastupao kad je ukinuo autonomije; ja sam već tada video “trijumf gubitnika”. Naravno, postoji samo jedna zamka: ako bi ga sud oslobodio, u šta ne verujem, onda bi on svoju sudbinu potpuno preokrenuo u trijumf i posve anulirao svoju gubitničku istoriju. Za sada je najvažnije da ga osude na doživotnu, jer onda više pomilovanja nema.

ULOGA CRKVE

Koja su zapravo uporišta srpskog nacionalizma i da li su ona ostala nedirnuta posle političkih promena?

– Nacionalizam se ne može tek tako skinuti, jer je ideološki privlačan, a u srpskom društvu snažno ukorenjen. Da bi nacionalizam skinuo ideološko ruho, verovatno će biti nužni neki procesi, pa možda i neke još veće katastrofe. NATO bombardovanje pretvorilo se u neku vrstu orgija, niko ga više nije povezivao s ludilom jednog čoveka, Miloševića; štaviše, tada je zakratko postao ponovo popularan. On je srušio svoju zemlju, a to se pripisalo NATO-u. Ne samo da je nacionalizam ostao nedirnut političkim promenama, nego postaje sve jači, pogotovu što sada Crkva ima sve više uticaja.

Rekli ste u jednom intervjuu da će Srbiji i Srbima biti potreban “vrhovni psiholog” da nauče da žive sa drugima. Ko bi mogao biti taj “vrhovni psiholog”?

– Ja sam uvek računao na neku katarzu, mislio sam da će doći do očišćenja ako se doživi nekoliko šokova, verovao sam da se može doći do nekog otrežnjenja, ali mi se čini da je nade sve manje. Neće više biti problem živeti s drugima, nego sa svojima, sa samima sobom. Srbi su imali sankacije, prizvali su NATO intervenciju, ratovali su protiv suseda, životni standrad je loš, društvo je u bedi – a sve je to bilo nizašta, potpuno nepotrebno. I inače, Srbi su se specijalizirali za vođenje nepotrebnih ratova i za samodestrukciju. Lično mislim da bi sada trebalo doneti presudu da Srbija plaća ratne odštete, a onda bi trebalo ponovo uvesti sankcije ukoliko ne izruče ratne zločince. Sankcije ili neki drugi vid intervencije.

DIVANI SA “MOĆNIM ČOVEKOM”

Danas je na vlasti u Srbiji i jedna “pragmatična”, kako sama sebe naziva, politička opcija (mislim na republičku vladu, predvođenu Zoranom Đinđićem). Kako stvari stoje, oni ostvaruju neke uspehe na međunarodnom polju, mada je činjenica da se u samoj Srbiji retko šta promenilo. S tim u vezi, kakvo je vaše mišljenje o ulozi međunarodne zajednice na zbivanja na Balkanu?

– Međunarodna zajednica reaguje sporo, često bez ikakve strategije. Na žalost, dugo su se bavili jalovim pregovorima, a za to vreme, dok se lagodno pregovaralo, društvo oko Mladića i Karadžića uništavalo je život u Bosni. Znalo se za koncentracione logore, znalo se za strategiju silovanja, za plan genocida nad muslimanskim svetom, ali su političari iz međunarodne zajednice voleli da divane s “moćnim čovekom” Miloševićem, a on ih je vrteo kako je hteo, dobijao na vremenu i ratovao. Sada je deo Balkana, deo Srbije pod protektoratom, ali i to je bolje nego ludilo naše politike.

Sarađujete i sa Crnogorskim književnim glasnikom. Crna Gora se nalazi u trostrukoj zamci, unutrašnjoj, od strane Srbije, a sada i od Međunarodne zajednice. Kako vidite uopšte želju Crne Gore za samostalnošću i stav Srbije i Međunarodne zajednice prema tom pitanju?

– Teško je shvatiti zašto to čini Međunarodna zajednica, zašto se na pogrešan način upliće u pravo jednog naroda da odlučuje o svojoj sudbini. Crnogorci ne najavljuju nikakav rat, ne traže čak ni razlaz sa Srbima, samo pravo na obnovu državnosti koja podrazumeva, da i ja kažem, bratske odnose sa Srbijom. A to što deo Crnogoraca ne želi svoju državu rešava se jednostavno: referendumom. Ako to ne prođe, ako to narod neće, onda se ta priča skida s dnevnog reda. Što se mene tiče, podržavam samostalnu Crnu Goru, njeno mesto u Ujedinjenim nacijama i njenu demokratsku ulogu u Evropi.

KOŠTUNICA – MINISTAR VERA

Da li se danas može govoriti o sličnosti situacije u Hrvatskoj i Srbiji? Da li se može govoriti o slicnosti uopšte, a i konkretno, između Račana i Đinđića, Koštunica i Budiše?

– Pa moglo bi se govoriti, ali ponajviše između onoga što se u Hrvatskoj naziva desnicom i onoga što je trenutno deo srpske politike. Jedan mlađi hrvatski pisac, odličan esejista i filozof, napisao je tekst o tome da niko tako zorno ne čuva srpsku kulturu kao ustaše u Hrvatskoj. Njegov je termin ustaše, ja ih tako ne nazivam, za mene je to primitivna gomila koja se blesavo ponaša igrajući na ustaške simbole, ali oni nemaju uticaja u Hrvatskoj. Njihovi su stavovi oko Haga, oko ratnih zločina, oko Evrope ili nekih načela i vrednosti demokratije, istovetni sa stavovima srpske nacionalističke rulje. Mislim da je dobro što Hrvatska ima zanimljivog predsednika, jezičavog, duhovitog, osvedočenog antifašiste koji manjak ovlasti ume da nadoknadi svojom britkom kritikom postojećeg stanja. Račan i \inđić mogli bi biti neki pandani. Budiša je žalosna figura u hrvatskoj politici; mislim da će biti nužno naći načina da ga se neutrališe ili potpuno marginalizuje. Njegove su ambicije bolesne, on je politički nesređen i konfuzan, zaostao u svakom pogledu, ali on nema uticaja i mislim da je ispušio. Koštunica je druga priča; od njega se pokušava napraviti novi Sloba. On je definitivni promašaj u toj celoj priči srpske demokratizacije. Milošević je inteligentniji od njega i luđi. Najviše što bi Koštunica mogao dobiti jeste mesto ministra vera i međuverskih odnosa.

Kako komentarišete skidanje emisije “Latinica” sa HRT-a, koja je imala temu deustašizaciju Hrvatske?

– HRT je ustanova koja očito ne može da se transformiše. Nije ona režimska, njoj niko ne diktira da skine ili pusti neku emisiju, problem je gori, jer je cenzura u glavama tih ljudi, to smo nekada u komunizmu nazivali samocenzurom. HRT je hadezeovski, ali mentalno. Pogubno je to što ima veliki uticaj.

Šta trenutno pišete i da li uskoro možemo očekivati neku novu knjigu?

– Radim već duže na jednom malom romanu, nadam se da će do kraja ove godine izaći u Feralovoj ediciji. Pišem još neke proze.

Da li se može reći da ste u Hrvatskoj popularan pisac?

– Ne bih rekao. Ja ne spadam u tu vrstu pisaca, niti ispunjavam bilo kakve populističke norme. U Hrvatskoj je popularan Aralica, barem tako kaže HRT, jer su njegove knjige uvek na vrhu kao najčitanije. Inače, grozim se popularnih pisaca.

Nedim Sejdinović

 

This entry was posted on Monday, March 11th, 2002 and is filed under Intervjui. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.

xygoxen

1 person has left a comment

Zdravo Mirko!Ja sam Marina Nesic naravno iz Srbije,iz jednog sela kod Svilajnca zove se Glozane.Procitala sam o vama ne bas toliko ali vidim da imate problema sa svake strane kao i ja sto se borim sa istima.Objavila sam knjigu 2008 godine i dalje se bavim pisanjem ali nemam nameru da objavljujem zato sto nasa zemlja ili nas narod nije usavrsen vec svako gleda sebe i kako ocerupati kog stigne.Nisam zadovoljna ni sa cime u ovoj zemlji pa mi po nekada dodje da pobegnem i od sebe kakav je zivot sa ljudima tezak posebno sa pismenima koji gledaju u narod kao svoje zrtve.Moja prva knjiga je duhovna zato sto sam prvo htela da sebe ugradim u knjizi da bih se sazalo vise o meni.U knjizi su objavljene pesme moga zavicaja,manastira,sela -itd-Moj zivot je bio veoma tezak zivela sam kako sam morala da prezivim sve nevolje koje su mi stajale na putu mog zivota.Sve je proslo sa vremenom ali nista da se promeni na bolje neznam da li se covek treba menjati ili vreme,ni jedno ni drugo ne ide coveku na korist.Sve vise propadamo a nikako da se okrene nesto na bolje.Zelim da vas pozdravim pa kada budete imali vremena a i ako zelite nesto da pitate ili slicno uvek ste dobrodosli.moj E-mail marinanesic@hotmail.com

Marina Nesic wrote on September 9, 2011 - 1:53 pm | Visit Link

feel free to leave a comment

Comment Guidelines: Basic XHTML is allowed (a href, strong, em, code). All line breaks and paragraphs are automatically generated. Off-topic or inappropriate comments will be edited or deleted. Email addresses will never be published. Keep it PG-13 people!

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

All fields marked with " * " are required.