Skip to content

Mora

Da li je iz detinjstva crpela svoje strahove i noćne fantazije? Otac je uvek bio blag prema njoj. Bio je sveštenik koji se trudio da ubrzano napreduje u crkvenoj hijerarhiji. Retko je dolazio kući. U selu je za sveštenika uvek bilo posla: sahrane, svadbe, slave, duhovni razgovori sa odabranim seljanima uz koju čašicu rakije. A onda i česta putovanja u veliki grad, na crkvene skupove i religijska predavanja. Danas kada se seti oca, danas, dvadeset i nešto godina posle njegove tragične smrti, pamti samo njegov preplanuo ten i smiren glas kojim joj objašnjava da Bog postoji sto posto i da o tome nema rasprave. Onaj koji sumnja u postojanje Boga, onaj koji sumnja u Boga, govorio je, taj sumnja i u sebe i u svoje sposobnosti. Onaj koji ne veruje taj ni svoju ženu u krevetu ne može da zadovolji, a žena koja sumnja u snošaju je hladna i neinspirativna. Jedino vernici imaju dobar seks.

A, da, seća se ona i tog zimskog jutra. Imala je ne više od deset godina. Otac ju je poveo na seoski trg, tamo ispred pošte i jedine prodavnice, gde su preprodavci izlagali južno voće. Pri povratku kući prečicom, prolazeći kroz jedan šumarak, otac je izvadio iz kese jednu bananu, ogulio ju je i od devojčice zahtevao da je stavi u vaginu. Ona nije smela, a kao da nije ni htela da se brani, skinula je gaćice i uz mali bol, pridržavajući bananu obema rukama da se ne raspadne, uvukla ju je u sebe. Otac je gledao na drugu stranu, a potom je bananu uzeo i lagano pojeo. Do kuće nisu progovorili ni reč. U stvari, ona i nije sigurna da se to desilo. Ona ne zna da li je to tek njena noćna mora koja se jednog momenta, jedne poluprospavane noći, pretvorila u stvarnost.

Otac je tragično završio. Crkveno zvono mu se stropoštalo na glavu. Bio je sam u crkvi, a taj verovatno strašan zvuk pada zvona niko u okolini nije čuo. Od njegove glave otkinula su se tri dela, jedan se otkotrljao u bočnu apsidu, jedan iza ikonostasa, a treći je završio u đakonikonu. Otac je imao šećernu bolest i kao što je morao da pazi da se ne prejeda, isto tako je morao da pazi na vreme i u tačan čas jesti. Kada bi mu zbog gladovanja pao šećer, on bi se potpuno izbezumljivao, hvatala ga drhtavica, a lice mu je dobijalo svetložutu boju sa primesama okera. Majka je to popodne spremila šerpicu sarme, spakovala u platnenu korpu i poslala svoju devojčicu u crkvu. Nisu oni kao mnoge svešteničke porodice živeli u crkvenom dvorištu, već u dvorištu takozvane kosturnice, udaljene par kilometara od crkve. Ušla je u crkvu, pretpostavljala je da je otac unutra, očekivala je da ga vidi sa onom svojom starom krpom kako briše prašinu sa ikona i svećnjaka. Ali, kada je videla to ogromno zvono, bakreno stogodišnje zvono, kako natkriva telo njenog krvlju oblivenog oca – kao da se nije iznenadila. Štaviše, kao da joj je na neki čudan način laknulo i učinilo je srećnom. Počela je da doziva u pomoć, ali niko se nije odazivao. Sagnula se, pomazila oca po onom delu glave koji je ostao na ramenima. Krv i komadići očevog mozga rasuti na sve strane nisu joj se gadili, čak su joj delovali blisko i primamljivo. Uzela je jedan komad i lagano sažvakala. Uzela je potom i drugi, ali ne može da se seti ukusa, ne zna ni šta se tada zapravo događalo. Ne zna da li je to samo još jedna njena noćna mora koja se u trenutku nepažnje pretvorila u stvarnost koja ju je proganjala.

Jedno je ipak sigurno. Potražila je kolica, tzv. tačke, u priprati, a pošto ih tamo nije našla, otišla je do crkvene zgrade, letnje kuhinje koju seljaci izgradiše da bi imali gde organizovati ručkove prilikom sahrana i pomena. Polako, uz dugotrajne odmore, oca je vukla kući seoskim putem, a iza njih su ostajali krvavi tragovi. Seljaci koji su joj dolazili u susret ćutke su se krstili i stajali u stranu. Kada je napokon stigla kući, vrata su bila širom otvorena, a njena majka je u predsoblju klečala ispred komšije i oblizivala njegov falus. Ona je uzviknula “tata je mrtav”, a majka je punih usta promrljala “sačekaj”. Sperma je šikljala na sve strane, a ona ne može da se seti da li je i to tek njena noćna mora koja je jednom, prosto nenadano, prodrla u stvarnost.

Ona ne može da se seti gde je otac sahranjen, ne može da se seti gde je sada njena majka, da li je živa. Ona sada posmatra svet sa vrha zgrade u Novom Sadu, zgrade u plamenu. Ona vidi ljude kako se ispred zgrade okupljaju i kako gledaju u nju, vidi da neki od njih otvaraju usta ali ne čuje ničiji glas. Čuje samo huk vatre. Ona skače, ali njeno telo nestaje približavajući se tlu. Ljudi ne vide kako ona pada, kao što niko drugi osim nje ne čuje zvona prilično udaljene, Almaške crkve. Da li je i ovo noćna mora, postavlja sebi pitanje pre nego što se pretvori u jednu sasvim običnu baru ispred knjižare “Svetovi”.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *