Skip to content

NADEŽDA GAĆE, PREDSEDNICA NUNS-A: Ko je danas glavni urednik Srbije?

Vrelo medijsko leto u Srbiji započelo je oduzimanjem dozvole za rad BK televiziji i kontraverznim odlukama Republičke radiodifuzne agencija o dodeli nacionalnih televizijskih frekvencija i imenovanju članova upravnih odbora Radiodifuznih ustanova Srbije i Vojvodine, potom se nastavilo političkom prepirkom između Vlade Srbije i predsednika Tadića oko izmena Zakona o radiodifuziji, izborom direktorâ javnih servisa, upadom policije u «Bečejski mozaik», nastavkom sudske represivne kampanje protiv urednika «Kikindskih» Željka Bodrožića, aferom neobičnih finansijskih transakcija između konkurentskih televizija – Pinka i Košave… Šta se to dešava sa našom medijskom scenom i kuda ona ide, pokušavamo da saznamo u razgovoru sa predsednicom Nezavisnog udruženja novinara Srbije Nadeždom Gaće. Na početku razgovora pitamo je da li uspeva da predstavnicima međunarodnih organizacija objasni šta se krije iza mnogobrojnih skandala koji potresaju domaće medije.

– Iz raznoraznih razloga, stranci veoma teško razumevaju veoma specifičnu političku i društvenu scenu Srbije. Probleme kroz koje mi danas prolazimo njihove države su ili veoma davno prevazišle ili ih čak nikada nisu ni imale. Oni bolje razumevaju tranzicione promene na primer u Češkoj, Slovačkoj ili Bugarskoj od ovoga što se kod nas dešava. Oni ne mogu da poimaju ni političke igrarije koje se dešavaju oko krucijalnih pitanja, kao što su Kosovo ili ekonomija, a kamoli da na najbolji način shvate šta se dešava na medijskoj sceni. Ne mogu ni da razumeju da je politička nagodba postala dominantna u svim sferama, da se čak i ne krije. A situacija u medijima u Srbiji je i gora od stanja u društvu. Pre svega zbog toga što mnogi misle da je za to kada pogledaju u ogledalo i vide da su ružni – krivo ogledalo; oni ga potom menjaju dok u njemu ne ispadnu onakvi kakvi bi želeli da budu. Ako se na skandale vezane za raspodelu frekvencija za televizijske i radio stanice doda uzavrela, besomučna politička borba koja se vodi u štampanim medijima, onda možemo reći da je medijska scena u Srbiji u katastrofalnom stanju. Treba reći i to da ono što u Srbiji zovu žutom štampom zapravo nije žuta štampa, već da su to političke novine koje imaju moć da kreiraju odnose u društvu sve sa intrigama, tračevima i predrasudama.

Da li se iza skandala sa dodelom frekvencija, afere Pink-Košava, sukoba oko Zakona o radiodifuziji, može iščitati poruka da su se politički sukobi preslikali na medijsko polje ili je to pak priča o «tajkunizaciji» medija?

– U Srbiji krupni kapital u potpunosti određuje šta će se dogoditi. Od početka je bilo vidljivo da je Savet Republičke radiodifuzne agencije podlegao političkom i diktatu velikog kapitala. Krupni kapital drži u rukama i političare i na taj način određuje sudbinu celog društva. Osnovni problem se krije u tome što je u pitanju kapital koji je stečen kroz privilegije koje su određeni ljudi imali za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Ako pogledate kako izgledaju naši javni servisi, vi ćete primetiti da se mnogi ljudi iz tog perioda vraćaju na scenu u punom sjaju. Njihov povratak otvara još jedno bitno pitanje, a ono glasi – ko je zapravo danas vladar u Srbiji, da li oni koji su za reforme ili oni koji bi da nas vrate nazad, u prošlost? Plašim se da je ovo drugo mnogo bliže istini.

Novine su ovih dana prepune tekstova o «čudnoj» finansijskoj transakciji između TV Pinka i TV Košave. NUNS je ukazao da je ovo saznanje pokazalo da Savet RRA nije poštovao ni ono što je propisao, jer je na prvom mestu tražio poslovni uspeh televizija.

– U pitanju je jedna morbidna situacija u kojoj nas Željko Mitrović ubeđuje da je legalno posuditi novac. Naravno da jeste, ali pitanje je pod kojim uslovima i pitanje je šta će se desiti ako vlasnik TV Košave ne bude imao para da mu vrati. Da li će na osnovu te pozajmice Mitrović imati dve nacionalne frekvencije? NUNS je svojim saopštenjem rekao da nismo svi ludi, da su neke stvari veoma vidljive. Radi dobrobiti ovog društva, hajde da se više ne pravimo ludi, hajde da kažemo šta se ovde dešava. Da kažemo i to da je veoma teško poverovati da će recimo Javni servis Srbije pod vođstvom starog-novog predsednika Upravnog odbora i starog-novog Tijanića doneti nešto novo. Već dva i po meseca RTS funkcioniše kao javni servis. Strašno bih volela da neko sa strane utvrdi da li postoji ijedan dokaz po kojem je RTS u tom periodu postala javni servis ili je sve ostalo isto.

Može li se iz ovoga što ste rekli zaključiti da je ogromna većina naših medija tek oruđe i oružje u rukama političkih i finansijskih moćnika? I da li je to u Srbiji, bez razvijene građanske svesti, bez dovoljno jakih novinarskih udruženja, bez dovoljno glasnih nezavisnih intelektualaca, bio nužan proces?

– Plašim se da intelektualna elita u Srbiji, poput političke, nije dorasla zadatku pred kojim se nalazimo. Moje je uverenje da se dešava i obrnut proces od ovoga što ste vi naveli i da se političari u Srbiji udvaraju pojedinim medijima, jer im je stalo da preko njih plasiraju svoje interese. To se odnosi i na bogataše kojima je ponekad u interesu da neke stvari ne dođu u javnost, pa onda potkupljuju medije, ili im je u interesu da se obračunaju sa nekim, pa opet potkupljuju medije. Dakle, može se govoriti i o obrnutoj situaciji, da novinari i mediji nisu samo produžena ruka moćnika, već da se i oni nalaze, iz raznoraznih razloga, u situaciji da mogu ucenjivati političare i dobro naplaćivati svoje «usluge».

Odnos prema neposrednoj prošlosti je posebna neuralgična tačka naših medija. Sudeći po prilozima koje se odnose na devedesete godine, može se reći da većina medija nije promenila svoj stav posle 5. oktobra!

– Suočavanje sa prošlošću i stvarnošću je veoma težak i bolan proces. Teško je prihvatiti da je neko u vaše ime činio strašne zločine. To ne može biti opšte stanje društvene svesti – na kraju krajeva, i Nemačkoj je trebalo 20 godina da se suoči sa tim. Tu se vraćamo ponovo na ulogu elite. Elita, politička i intelektualna, mora da pokrene proces suočavanja sa prošlošću. Ali, ja ne vidim da se to dešava. Zakon o lustraciji je ostao mrtvo slovo na papiru, a ako se nije dogodila lustracija u ostalim segmentima društva, veoma je teško očekivati da se ona dogodi među novinarima. Jedan istoričar je rekao da će generacije koje dolaze mnogo lakše priznati naše greške jer ih naprosto nisu oni napravili. Valjda će i u našem društvu stasati generacija koja će se suočiti sa našom nedavnom prošlošću, koja je bila veoma surova i veoma teška. Srbija mora da prizna da je napravila niz pogubnih grešaka. Niko nema mogućnost da vrati istoriju unazad, ali se ona mora priznati.

I u manjim mestima skoro se svakodnevno dešavaju skandali vezani za medije. Spomenimo slučaj Željka Bodrožića u Kikindi, upad policije u «Bečejski mozaik», pritisak na «Vranjske»…

– NUNS se veoma jasno odredio prema slučaju Bodrožić, oštro kritikujući institucije koje su se oglušile na sve zahteve Komiteta za ljudska prava UN da se odmah ukine presuda ovom poznatom kikindskom novinaru. O svemu što se dešava obavestili smo i Savet Evrope, OEBS, uputili smo pismo i Borisu Tadiću i ministru pravde Stojkoviću… Prosto, to je uvredljivo i sramno. Medijska situacija u unutrašnjosti je mnogo strašnija od stanja u Beogradu i Novom Sadu, jer su moćnici u malim sredinama veoma siloviti. Oni bukvalno misle da mogu da rade šta god hoće. Teško je reći da se Srbija nalazi na putu demokratije ako novinarima nije dopušteno da se na pravi način bave svojom profesijom.

Hteo bih da pokušamo da razjasnimo jedan paradoks. Čini se da vodeći mediji u Srbiji danas nemaju prevelik otklon od Vlade Srbije. Za vreme vlade Zorana Đinđića u Srbiji je bilo opšte mesto tvdrnja da su mediji pod velikim pritiskom vlasti, a istovremeno je protiv ove vlade vođena nezapamćena medijska hajka.

– Nažalost, vlada ubijenog premijera Đinđića nije do kraja imala prilike da pokaže šta je sve želela i mogla da uradi, kakve je promene želela da donese Srbiji. Sa ove distance se čini da Srbija više neće imati takvu vladu, u kojoj su sedeli briljantni ljudi, eksperti u pravom značenju te reči. Posle oktobarskih promena Srbija, izmorena petnaestogodišnjom zločinačkom vladavinom Slobodana Miloševića, poverovala je da su moguće brze i efikasne promene. Vreme međutim pokazuje, poput Marfijevog zakona, da ono što upropaštavate 15 godina morate ispravljati bar 30. Mediji, mislim, nisu razumeli to šta je Đinđićeva vlada činila. Ipak, ne bih rekla da su svi vodeći mediji blagonakloni prema vladi Vojislava Koštunice, među njima ima i onih koji su vrlo kritični prema potezima Vlade.

Nedim Sejdinović

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *