Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: 50 nijansi ekstremizma

S vremena na vreme, odlazim u jedan deo Beograda, deo Karaburme, gde već godinama vidim mnogobrojne ali identične grafite navijačke „denominacije“ OFK Beograda koja se, čini mi se, zove Blue Blood. Setimo se da su se, nekada, navijači ovog kluba nazivali – „Romantičari“. Time se želelo reći da su drugačiji od ogromne većine, onih koji navijaju za Crvenu Zvezdu i Partizan i koji su sa romantikom odavno raskrstili. Novi „Romantičari“ međutim smisla za romantiku nemaju, a bogami ni za kreativnost – plavi grafiti koji pokrivaju zidove svake treće-četvrte zgrade u ovom kvartu glase prosto: „Smrt Jevrejima, pederima i komunistima!“ Napisi su postali foklorni element, i zaista je pitanje da li bilo kome više smetaju, ako su ikada i smetali. Pitanje je i da li bi se bilo ko, čak i da ima volje, usudio da ih, u recimo građanskoj akciji, okreči, kada se svuda oko vas motaju neki nervozni momci sa kapuljačama ispod kojih naslućujete ledene poglede. Mediji o tome ne pišu, vlast to ignoriše, ni nevladin sektor u Beogradu nije odveć poznat po akcijama krečenja grafita mržnje. To je naša svakodnevica, to je naše današnje „Ana voli Milovana“, u to su se izgleda konvertovali oni poznati mladalački grafiti bunta protiv nomenklature i uvreženih obrazaca ponašanja. (Za neki sasvim drugi tekst tema bi mogla biti ovdašnje organizovano i dobro osmišljeno kanalisanje mladalačkog bunta u nacional-šovinizam.)

Nisu potrebna temeljna sociološka istraživanja da se konstatuje da nacionalizam, šovinizam i drugi oblici ekstremizma skoro u potpunosti dominiraju društvenom, političkom i medijskom scenom Srbije. Da ne bude terminološke zabune, odmah da na početku pokušam ponuditi jednu od definicija reči iz naslova: ekstremisti su elem pojedinci i skupine koji zastupaju vizije i rešenja u suprotnosti sa podrazumevajućim civilizacijskim vrednostima, korpusom ljudskih prava, ali i temeljima Ustava ove ili bilo koje zemlje koja se, bar načelno, naziva demokratskom. Nasilje i zagovaranje nasilja nisu u sastavu ove definicije, mada se u praksi pokazuje da ono uglavnom prati ekstremizam, odnosno – proističe iz njega.

Kako je Srbija uskočila u izlog

Davno nekada – valjda je to bilo na samom početku devedesetih ili krajem osamdesetih – bio sam iznenađen okeanom knjiga koje su se nalazili u izlogu knjižare na jednom od centralnih trgova Beograda (sadašnji Trg Nikole Pašića), a koje u drugim knjižarama nisam imao prilike da vidim. Bili su to naslovi koji su veličali četnički pokret i sve retrogradne ideologije ovog sveta. Draža, Nedić, Ljotić bili su naravno heroji, promovisali su se najrazličitije teorije zavere protivu srpstva, teorije o superiornosti srpske ili slovenske-pravoslavne rase… Naravno, bile su tu i brojne knjige o zločinima protiv Srba kroz milenijume i poniženosti srpskog bića u komunističkoj Jugoslaviji. U tom izlogu kao da se nalazio borhesovski katalog ljudske gluposti, duševnih i društvenih poremećaja. Priznajem, znao sam i po pola sata da stojim i gledam te naslove, sve plašeći se da uđem u knjižaru u kojoj su u polumraku sedeli neki čudni, ozbiljno zabrinuti  ljudi, pričali međusobno mlatarajući rukama. Stajao sam ispred te knjižare kao ispred provalije koja privlači da skočiš dole, da možda, ko zna, poletiš, ali da svakako uživaš u tim trenucima pada, učinivši svoj prethodni život i egzistencijalnu neurozu – tako dalekima i nebitnima. Knjižara se inače pre ovog perioda zvala – „Komunist“.

Učini mi se ponekad da je bezmalo cela Srbija skočila u provaliju tog izloga. Idite na beogradski sajam knjiga, i videćete da je ovaj izlog metastazirao i obuhvatio skoro sve organe. Treba se dakako čuvati generalizacija (mada zlonamerni ograde uvek apstrahuju) i reći da postoje izdavači koji uspešno izmiču ovoj provaliji, ali i to da su oni veoma, veoma retki. Pored petparačke literature i patriotskih zapevavanja na poznate teme – u sferi „društvenih teorija i praksi“ dominiraju: zaverenički naslovi, paralelne, izokrenute i falsifikovane istorijske odnosno paraiostorijske knjige, klerikalizam, antisemitizam, islamofobija, antiliberalizam, antizapadnjaštvo, antikomunizam, rusofilija, ksenofobija, antiglobalizam, antiamerikanizam, homofobija, seksizam, paranauka, pa sve do (skrivenog ili neskrivenog) divljenja nacističkim/fašističkim uzorima iz II svetskog rata. Na Sajmu ćete pronaći desetine izdanja knjiga antisemite i hitlerovca Nikolaja Velimirovića, dok štandove izdavača koji izdaju relevantne naslove možete nabrojati na prste. One kuće koje se usuđuju da objavljuju knjige koje su u suprotnosti sa vladajućom konstrukcijom istorije u Srbiji, odnosno „slikom o sebi“ ovog društva – još su malobrojnije. (Kada se u dalekom svetu pojavi neka knjiga koja kritički preispituje i ulogu Srbije i srbijanske politike u određenim istorijskim procesima, ovde se uglavnom digne akademska „kuka i motika“ da bi oponirala – naravno, sve je to samo za unutrašnju potrebu – pre nego se ta knjiga prevede, ako se uopšte ikada i prevede na srpski jezik.) Tzv. veliki izdavači istovremeno izdaju i pisce dobitnike NIN-ove nagrade, i estradne knjige pevačica i voditeljki, ali se ponose i nimalo bezazlenim teoretičarama zavere tipa Dejana Lučića. Ne govori to toliko o njima, tim jeftinim, pohlepnim izdavačima, koliko  (ne o dezorijentisanosti već) o jasnoj orijentaciji našeg društva.

Kada stanete pak pred kiosk, situacija je možda malo bolja, naravno ne mnogo. Preovlađujuće su dve linije: jedna je tzv. entertainment (šljašteći časopisi ovdašnjeg novokomponovanog mainstreama, koji po mom dubokom uverenju jesu sastavni deo mainstream politike, a cilj ovih, ovako koncipiranih projekata jeste – takođe po mom dubokom uverenju – očuvanje uspostavljenih odnosa i raspodele bogatstva iz ratnih devedesetih godina; btw, istraživačima često promiče uloga entertainment industrije u kreiranju javnog mnjenja, podsticanju i jačanju retrogradnih političkih i društvenih procesa, ali i propagandi u korist određenih političkih partija.), a druga je nacionalističko-šovinistička (časopisi su medijski deo industrije koja je izronila iz knjižarskog izloga sa nekadašnjeg Trga Marksa i Engelsa). I ovde su, naravno, u ogromnoj manjini oni koji se kreću van ta dva međusobno zavisna centralna pravca.

Sajber-ekstremisti

Tokom devedesetih izmaštavali smo razvoj interneta imajući u njega beskrajno poverenje. Verovali smo da je on prekretnica u svetu komunikacije, medija i kulture i da će pogodovati isključivo prijateljima slobode i slobodne reči. Nažalost, pokazalo se da je internet danas u dobroj meri leglo neslobode, da je duboko konzervativan i da, u najboljem slučaju, samo odslikava društvo i društvene odnose, ne delujući odveć pozitivno, povratno, na njih. On ne samo da nije u suprotnosti sa dominantnim kulturnim obrascima nego ih samo brže multiplikuje i čini još jačim.

U Srbiji su, u skladu sa tim, ekstremisti (ovde ne koristim odrednice „desni“, „desničarski“, „levi“ i „levičarski“ ekstremizam, i to iz dva razloga: prvo, ovaj drugi u Srbiji se nalazi u predelu statističke greške; i drugo, on se ni praktično ni teorijski ne može stavljati u istu ravan sa desnim; u pitanju je lažni par kojeg često upotrebljavaju upravo desničari da bi uneli zabunu – tako će se recimo skandalozna odluka o uvođenju vojnih sveštenika pravdati borbom protiv „verskog fundamentalizma i agresvnog ateizma“) mnogo organizovanije i efikasnije, i to skoro od samog početka, koristili globalnu mrežu za promociju svojih ideja od bilo kog drugog. Svedoči to naravno o postojanju značajnih finansijskih sredstava u ovoj oblasti, ali i velikom broju entuzijasta koji su karakteristični za ekstremističke pokrete, od dobrovoljnih samoubica do delilaca letaka. Potrebna su naravno ozbiljna istraživanja da se osvetle skoro impozantne razmere sajber-ekstremizma u Srbiji, a surfovanjem od nekoliko sati otkrićete stotine nacionalističkih, šovinističkih, neonacističkih i klerofašističkih profila, portala, prezentacija, odnosno urednički oblikovanih stranica. Opet taj osećaj kao onomad pred izlogom knjižare, opet ta primamljivost provalije u koju izgleda mnogi rado skaču.

Za razliku od informativnih portala liberalne orijentacije (ovde izraz „liberalizam“ koristim isključivo kao termin za poštovanje slobode i ljudskih prava), kojih u Srbiji ima izuzetno mali broj (a tek je malo onih koji se bave i tabuiziranim temama, kao što su ratni zločini, korupcija, kritika nacionalizma i ekstremizma) – na ekstremističkoj strani cveta hiljadu cvetova. Bez obzira na neslaganja oko pojedinih pitanja, oni su međusobno linkovani, odnosno umreženi, te predstavljaju široku internet-zajednicu koja praktično predstavlja konzistentnu celinu. Verovatno se određeni broj internet-korisnika izvan ovog širokog virtuelnog prostora i ne kreće. Postoji i pretraživač „srpskih patriotskih sajtova“, pod nazivom Patriota, koji je nekakva verzija ekstremističkog googlea. (Teoretičari inače ukazuju da je internet doneo dodatno zatvaranje pojedinih zajednica, bilo da se radi o pripadnosti određenim ideologijama, pokretima, hobijima ili pasijama, komunikacije između različitih uslovno ili zapravo suprotstavljenih grupa svedenija je nego u tzv. stvarnom svetu.)

Hiperprodukcija istog

No, bez obzira na obimnost i kompleksnost ekstremističkog sajber prostora, koji, ponavljam, zahteva i takva istraživanja (neka manja već su rađena), relativno je jednostavno utvrditi svetonazore i glavne tokove misli i stavova o pojedinim aktuelnim temama i događajima u njemu. Može se čak, sa oprezom, reći da je većina toga konsenzusno zastupljeno u celom ovom virtuelnom prostranstvu.

Svuda je prisutan istorijski revizionizam, antikomunizam, antisocijalizam, antiliberalizam i anitizapadnjaštvo: od onih otvoreno neonacističkih i klerofašističkih do, sasvim uslovno rečeno, umerenijih sajtova ili prezentacija crkvenih organizacija ili organizacija sa visokoparnim imenima, poput Centar za razvoj međunarodne saradnje ili Centar za stratešku kulturu. Takođe, svi su manje-više skloni najrazličitijim teorijama zavere, od onih „uverljivih“ poput zavere protiv srpstva, zavere bogatih protiv siromašnih, pa sve do zavera protiv celog čovečanstva koji se sprovodi u saradnji sa vanzemaljcima. Rusofilija i protivljenje konceptu ljudskih prava takođe je zajednička karakteristika. Svima je omiljena zanimacija otkrivanje (nekima i katalogiziranje) unutrašnjih neprijatelja i, sa tim u vezi, stvaranje moralne panike.

Što se tiče aktuelnih događanja, ekstremisti Srbije su zabrinuti zbog priliva izbeglica, „najezde tuđinaca“, koji „ugrožavaju bezbednost, vrše krivična dela i urušavaju hrišćanske temelje civilizacije“ (valjda iste one civilizacije koju ekstremisti ne podnose?), ali se u svemu ovome vidi prilika za izlazak iz „okova liberalizma i mondijalizma“, pa je svaki uspon nacionalističkih i ksenofobnih stranaka u evropskim zemljama dočekan sa velikom radošću.

Ne propušta se, naravno, prilika da se pruži podrška Rusiji i Putinovom autoritarizmu, te raznim oblicima ruskog otpora vrednostima savremene civilizacije. Prisutna je i relativizacija ili opravdavanje zločina počinjenih od srpske strane u proteklim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, koju uvek prati mitsko preuveličavanje zločina nad Srbima. O Albancima se govori kao o narodu niže vrste koji je „osvojio tuđu teritoriju“, a Republika Srpska se prepoznaje kao pijemont srpstva, a građani ovog manjeg bosanskog entiteta kao pravi Srbi. Svuda naravno postoji žal za tzv. Republikom Srpskom Krajinom… Vojvodina i decentralizacija su konstantni neprijatelji, ali s vremena na vreme, u skladu sa tekućim događanjima, postaju i glavni neprijatelji društva.

Svi su dakako zabrinuti za „belu kugu“, a u vezi sa tim se definiše i odnos ekstremista prema ženi, koja se svodi na pratilju muškarca koja ima zadatak da rađa decu i brine o njoj i mužu. Prisutan je mit o smernoj srpskoj ženi koja je uvek uz svog muža. Jedinstven je naravno i stav prema LGBT zajednici i prema drugim manjinama, s tim što se na pojedinim sajtovima pravi ograda korišćenjem tzv. suprotno naporednog odnosa i veznika „ali“ (formula: ne mrzim ja „nekoga“, ali…).

U ovom svetu razlike su primetne u odnosu prema aktuelnoj vlasti. Ima mnogo kritičkih tonova, a Vučić i Nikolić se zbog formalnog zalaganja za evropske integracije često nazivaju izdajnicima i plaćenicima, američkim ljudima i slično. Kritikuju se i njihovi poslovni odnosi sa „muslimanskim svetom“ (Arapi) i pojedine izjave koje idu u korist pomirenja u regionu, i tako dalje. Čini se, međutim, da te kritike prilično splašnjavaju, intenzitetom i retorikom, u poslednje vreme.

Čak i oni ekstremistički sajtovi koji se kritički odnose prema naprednjačkoj vlasti podržavaju njene represivne mere prema zajedničkim, unutrašnjim neprijateljima, odnosno građanskoj opoziciji i civilnom društu. Tako će, recimo, novinari koji traže smenu ministra Gašića biti nazivani ustašama, i slično. S obzirom na činjenicu da je jedan dobar deo ekstremističkih snaga istovremeno i deo vladajuće elite, njihovi i njima bliski sajtovi zdušno podržavaju režim ili ga kritikuju sa mnogo razumevanja. Neki od njih, verovatno sa pravom, evropski put naprednjaka doživljavaju kao neiskren, a njihovu vladavinu prepoznaju kao model za uspostavljanje i učvršćivanje nacionalističko-šovinističke strukture vlasti i marginalizovanje liberalnih inicijativa, grupa i pojedinaca. Oni prepoznaju da je u ključnim segmentima društva uspostavljen isti sistem vrednosti kao ratnih devedesetih, a da su pojedina istupanja samo izuzeci koji potvrđuju pravila.

Može se reći da je stav ekstremista prema naprednjačkoj vlasti obrnuto srazmeran odnosu delova evropske birokratije prema naprednjacima. Dok su ovi potonji spremni da zarad „regionalne stabilnosti“ zažmire na brojne unutrašnje „svinjarije“ Vučićevog režima, dotle su ekstremisti, u značajnom broju, spremni da mu progledaju kroz prste zbog „evropskog puta“ u zamenu za uspostavljanje nacionalističke piramide vlasti sa elementima fašizma, čemu prisustvujemo. Da ekstremisti imaju razloga da ovu vlast suštinski doživljavaju svojom – pokazuje i veliki broj pripadnika ekstremističkih pokreta koji su pušteni iz zatvora ili oslobođeni krivičnog gonjenja, ili su na druge načine nagrađeni u periodu od 2012. godine do danas.

A gde su tu mainstream, tzv. konzervativni mediji?

E sada, kada smo nabrojali osnovne svetonazore i dominantne stavove na ekstremističkim sajtovima – postavlja se važno pitanje: u kojoj meri se magistralna društvena, politička i medijska scena u Srbiji razlikuje od ove ekstremističke? Gde se nalazi suštinska razlika između društvenih i propagandnih poruka koje recimo šalje sajt Srbske akcije, Obraza ili vidovdan.org od onoga što rade „Politika“, „Večerenje novosti“, pojedine emisije Radio-televizije Srbije? Nažalost, razlika je mala ili nikakva. Oni praktično dele iste svetonazore i stavove prema tekućih svetskim i domaćim političkim i društvenim događanjima. I ne samo to, oni dele iste intelektualce i autore: „Politika“ s vremena na vreme preuzima tekstove sa esktremističkih sajtova, dok će ekstremistički sajtovi veoma rado preuzeti pojedine napise „Politikinih“ novinara i saradnika. Ako u sferi unutrašnje politike postoji razlika i očituje se uglavnom samo u retorici, ona u potpunosti nestaje kada se ide ka „sporohodnim“ sadržajima koje pronalazimo u odeljcima kultura, feljtonistike… Recimo, svaki feljton „Večernjih novosti“ mogao bi da se objavi na bilo kom klerofašističkom ili neonacističkom sajtu, i tu ne bi bilo razlike ni u sadržaju poruka, ni u rečniku. (Nažalost, ovo sve važi i za pojedine listove koji se u javnosti percipiraju drugačije od nacionalističko-konzervativnih „Politike“ i „Novosti“.) Naravno, posebno su omiljeni tekstovi u kojima ovi mediji tragaju za unutrašnjim neprijateljima, a ti se tekstovi prenose, aktivno komentarišu i nadopunjuju u ekstremističkom sajber-prostoru.

U prilog ovoj tezi ide svakodnevno izveštavanje ovdašnjih mainstream medija, ali podsetićemo i na neke drastične primere iz nedavne prošlosti, po sećanju: eklatantni govor mržnje prema Albancima na RTS-u od strane episkopa Irineja (ni neki neonacistički sajtovi nisu išli tako daleko), mizogini tekstovi u „Politici“ koji su izazvali reakciju javnosti, serijal „Politike“ o „unutrašnjim neprijateljima“ koji primaju novac sa strane da bi uništili Srbiju i srpstvo (apsolutni hit na ekstremističkim sajtovima), uvodnici glavnih i odgovornih urednika „Večernjih novosti“ i „Politike“, u kojima se opravdavaju najretrogradniji društveni procesi, pa i nasilje. Ali i takve, „beznačajne“ stvari kao što su iscrtavanje mape Velike Srbije na vremenskim prognozama i dosledno isticanje državnosti Republike Srpske…

Ne konzervativizam i tradicionalizam već – esktremizam!

Ono po čemu je ovo društvo drugačije od drugih nije naravno postojanje ekstremističkih portala i drugih nacionalističkih, šovinističkih, klerofašističkih i neonacističkih sadržaja na internetu. Razlika je u brojnosti i razgranatosti, ali suštinska se nalazi u činjenici da značajan deo korpusa konzervativnih, magistralnih, državotvornih “oflajn” medija nije konzervativan i tradicionalistički – već u svojoj biti – ekstremistički! Razlika između klasičnih ekstremističkih sajtova i mainstream medija („Politika“, „Večernje novosti“, delovi programa RTS-a) jeste to što je u ovim drugim još uvek moguće čuti i drugačije mišljenje, ali je ono retko i dubinski izolovano.

Kada bismo hteli da oslikamo sistem linkova i strukturu veza sajber-esktremizma u Srbiji, onda bi glavni elementi te šeme bili:

mainstream mediji – urednički oblikovani ekstremistički, klerofašistički i neonacistički sajtovi – prezentacije/portali ekstremističkih organizacija – sajtovi kvazinaučnih i kvazicivilnih organizacija (poput Fonda za stratešku kulturu) – razni specifični ekstremistički sajtovi, kao što su recimo sajtovi o pojedinim borilačkim veštinama – sajtovi crkvenih organizacija – profili i stranice na društvenim mrežama – sajtovi ruskih ekstremističih organizacija – grupacija rusko-srpskih sajtova (ruski sajtovi posvećeni Srbiji i razni otvoreno proruski portali na srpskom jeziku) – Vojska i Policija (na ekstremističkim sajtovima postoje linkovi na portale Vojske Srbije i Policije)…

Struktura u virtuelnom svetu nažalost je, više nego verovatno, samo odraz linkova koji funkcionišu i u tzv. realnom životu.

(Izlaganje na okruglom stolu “Ideološke matrice ekstremizma u Vojvodini 2000-2015“, Skupština AP Vojvodine, 21. januar 2016.)

Published inEseji

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *