Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: Kad ponestaje mesta ispod jorgana

Da je današnji svet književno delo pisca sa monumentalnom htonskom maštom – a stvarno ponekad deluje da živimo splet mračnih storija iz bajki za decu i Orvelovih, Goldingovih, Bardžisovih i Elisovih romana – epizode o Islamskoj državi čitale bi se verovatno kao alegorije ili hiperbole što oslikavaju (ne)vidljivu svakodnevicu velikog dela planete, bar onog većinskog, nesrećnog, haotičnog. Rušitelji civilizacijskih vrednosti koji bi svojim estradnim akcijama da prevaziđu granice do sada viđenih gadosti – tumačili bi se verovatno kao logična posledica naših sebičnosti, neuspešnih i često neiskrenih pokušaja da se svet učini pristojnim za život, logična posledica društva spektakla. Dakle, ne kao nešto što stoji nasuprot civilizaciji nego kao jedno od njenih ishodišta.

Teror koji ima za cilj da civilizaciju poljulja, a strah i mržnju pretvori u prirodno stanje planete, koliko god bio jeziv, zaboravlja na nešto: ovaj svet više nije moguće zabezeknuti i izbaciti iz inercije. Jeziva javna pogubljenja i uništenje monumentalnih istorijskih spomenika nisu ništa novo, pogotovo ne u kolevci naše stvarnosti, Evropi. Ne treba ići u daleku prošlost. Nisu u pitanju samo nacistički zločini već i to što se tu pokraj nas, nedavno, recimo na bosanskim ratištima, dešavalo. Sudski su dokazana takva zverstva pred kojima bi i najprljavija ljudska mašta pokleknula. Novost je, kod ID-a, uvođenje „lajv-striminga“ megadestrukcije. Ratnici Islamske države su kombinacija, sa jedne strane, vikend-ratnika iz naših nedavnih ratova koji su se ritualno iživljavali nad inovernicima/izdajnicima i rušili verske objekte i, sa druge, novokomponovanih zvezda sa TV Pinka. Nije doduše ni ovde manjkalo medijske promocije zločina (setimo se samo gostovanja Šešelja kod Minimaksa, kada su prisutni oduševljeno aplaudirali najavama tadašnjeg Vučićevog i Nikolićevog šefa da će „klati Hrvate zarđalim kašikama“), ali bar nije bilo direktnog prenosa egzekucija. Možda su se samo pojedini snimci, poput onog šidskog, delili ispod tezge u video-klubu.

Pištolj sa dva kraja

Kako bi uvek namrgođeni i uglavnom dosadni književni kritičari tumačili segment imaginarnog romana u kojem je ID regrutovala dvanaestogodišnjaka da pred kamerama puca u glavu tek odnedavno punoletnog Palestinca iz istočnog Jerusalima Muhameda Musalama, nakon što je ovaj „priznao“ da je špijunirao za izraelsku obaveštajnu službu Mosad? Možda kao metaforu odnosa prema mladima u nesrećnim državama, u koje konsenzusom ubrajamo i Srbiju i još neke zemlje iz okruženja (Hegelov termin loša beskonačnost u naslovu svoje knjige o srbijanskom društvu koristi i jedan od vodećih teoretičara autošovinizma Slobodan Antonić). Dvanaestogodišnji likvidator je proglašen „mladunčetom kalifata“, dečakom koji bi trebalo da bude simbol odanosti naciji, veri, teritoriji, čemu god od tih svetih krava-termina. U senci velikih reči, niko ne drži do dece, a pogotovo ne do njihove budućnosti, psihičkog stanja, društvenog života… Oprostite, a šta je to? Koga se uopšte tiče to što je ova egzekucija zapravo okončala dva života, i onaj u koga je pucano i onoga koji je pucao?

PistoljVajni književni kritičari – ostavljam tu mogućnost – u ovome bi prepoznali alegoriju. Dok ID ustupa pravi pištolj i obezbeđuje medijsku podršku, dotle u nekim drugim zemljama mlade ljude naoružavaju – kroz strogo kontrolisane obrazovne, medijske i kulturne sisteme – mržnjom, nacionalizmom, mitomanijom, lažnom istorijom, ksenofobijom… To oružje takođe je pogubno i takođe ima dva kraja. Žrtva je, i to prva, često i najveća, onaj koji ga čvrsto prigrabi u ruke, uživajući u svojoj misiji dok ga “uglednici“ tapšu po ramenu, proglašavajući ga simbolom odanosti naciji i veri. I ID-klinac-egzekutor je prošao kroz ovakve, visinske pripreme. Ne sumnjam u to. A uvek postoji neko ko će ti dodati pištolj.

A ako i pištolj ne završi u tvojim rukama, tu su toljage, u krajnjem slučaju reči na internetu. Virtuelno raspamećivanje i overavanje! Kao što vođe ID-a baš zabole za mòre klinca likvidatora, tako ni ovdašnje nacionalne oce apsolutno ne interesuje to što rađaju robote nacionalizma kojima je na samom početku oduzeto pravo na srećan život. Preostaje samo život žrtve, sirovi svet mržnje i straha, bez izvesne budućnosti. Svet u kojem ljudski život ama baš ništa ne znači. Oni najjači uspeće iz svega da se otrgnu, ali tek uz priličan intelektualni napor: zbaciće sa sebe stege nametnutih frustracija. I uspeh će se meriti begom iz zemlje u kojoj su se rodili.

Porodice, mrzim vas!

Jedan dokumentarni film bosanski pripoveda život i razmišljanja troje dece različitih nacionalnosti. Odrasli su u domu za nezbrinutu decu, i postali najbolji prijatelji. Dirljiva priča koja zapravo nosi i, kakvu drugo nego jezivu poruku. Da li bi oni postali najbolji prijatelji da su odrastali u svojim porodicama, koja te na ovim prostorima uglavnom priprema da prihvatiš onaj pištolj u ruke? Da su prošli uobičajeni porodično-školski sistem, da li bi tada pripadali većini koja je učena da mrzi? Porodice, mrzim vas, uzviknuo je svojevremeno Andre Žid, smatrajući da je osnovna ćelija društva često izvor raznih ljudskih stega koju niko ne sme da dovede u pitanje. I da je licemerna, jer kroz veliku brigu o naslednicima zapravo krije težnju za što veću dugovečnost vlastitih ideologija i nazora.

Skužite aktuelnu, intelektualnu mladunčad ovdašnjih kalifata. Posmatrajte zgrčenost njihovih tela i stisnute zadnjice dok izgovaraju frazetine – svevremene, lažne i sa dugom bradom. Kao da se plaše da će ih neko istog trenutka, čim izađu iz patriotskog patosa – naguzitiMladunčad koja nema ni trunku smisla za humor, kao što ga sigurno nikada neće imati ni dvanaestogodišnji ID-ovac. Jedino šta mogu da usvoje jeste cinizam, kao odsjaj surovog, ciničnog društva. A upravo u tome se krije kvaka uspešne „diseminacije“ nacionalizma. Onaj ko odrasta u surovom okruženju koje ne mari ni za kakve vrednosti, koje funkcioniše na principu prevare, podmetanja i mimikrije, ne može drugačijim očima ni da posmatra svet, niti da se bar na trenutak zapita da li možda negde drugde postoje drugačija pravila igre. Ne bez velike muke. Kao deca koja baštine porodično nasilje. Zaverenici u svemu vide zaveru. Pa nismo naivni, reći će… Stereotipi se potvrđuju svima onima koji žele da ih potvrde…

Bolesnik kod nadrilekara

I dok ID izvodi svoj ubilačko-rušilački rijaliti šou, uz opasnost da se uskoro presele na udaljene novinske strane i u dvadesete minute informativnih emisija, u nas se odvija smarajući estradni poduhvat premijera Aleksandra Vučića koji se paralelno prenosi na svim radijskim i televizijskim kanalima. I dok je ID jedno od ishodišta civilizacije, čini se da su Vučić, Nikolić end kompani bili jedino moguće ishodište Srbije. Ništa drugo ovdašnja elita i nije zaslužila nego da joj ovi banalni likovi budu na komandnom položaj i da moraju da puze pred njima. I ona nacionalistička elita, koja uživa u isparenjima beogradskih kafančuga bistreći svetsku i intergalaktičku politiku, i ona druga, zgađena, sa rukavicama na rukama, okrenuta sebi, bezidejna i bezvoljna.

hugo sizif

Srbija je bolesnik kojeg decenijama leče skoro isključivo nadrilekari, babe vračare, a skokne se ponekad – bez obzira na etničku i religijsku distancu – i po hodžine zapise. Dijagnoza je poznata: fobije i mržnja. Monk, legendarni policijski savetnik iz istoimene serije, kojeg glumi Toni Šalub, precizno vodi spisak svojih strahova: jednog trenutka je napravljen presek i došlo se do broja 312. Po sličnom bi se principu mogao napraviti spisak ovdašnjih fobija, vakuumiranih idiotskim medijima, javnim ličnostima i političarima. Sigurno bi to bila impozantna cifra. Evo ja ću početi spisak, a vi ga nastavite: strah od pomračenja sunca, ksenofobija, islamofobija, strah od malih verskih zajednica, strahovi od pripadnika svih drugih nacija osim Rusa, strah da nas Rusi ne vole, strah da Rusija neće izazvati Treći svetski rat, strah od nepoznatih jela i ukusa, strah da će sin gastarbajter oženiti Nemicu i izroditi decu sa plavom kosom, strah da će izostati strah, strah od vakcine, strah od zelenih površina i drvoreda koji kane da vas ubiju na licu mesta, posebno izražen strah od oraha, ispod čijeg hlada je ultranezdravo, strah od mačje dlake, strah da ćemo se jednog jutra probuditi a Vučić nam neće biti premijer… I mržnje iz straha proistekle…

I sada se Srbija leči eksperimentalnom metodom, nekom vrstom radikalne homeopatije. Nacionalističke frustracije, kao, leče ultranacionalisti, primitivizam leče megaprimitivci, a u Evropu nas vode oni koji duboko u sebi veruju da je ona satanistička tvorevina. Nešto kao kada nekome ko ima dijareju dajete laksativ, ili da višestruki prelom lečite tako što bolesnika bacite sa desetog sprata.

Raspameti!

Raspamećivanje. To je princip koji je ovde, jednom zauvek, zavladao. Muški su ga naučili u vojsci, a usavršili tokom ratova. Princip jednostavan: razludi do te mere da nema vremena da se razmišlja o nebitnim i banalnim stvarima kao što je smisao života. Mešavinom nasilja i danajskih darova vladaj nad preplašenima i spremnim da se prihvate stokholmskog sindroma. Ono najgore što je isplivalo na površinu društva i preuzelo svu moć, još krajem osamdesetih, sada je na vrhuncu snage. Ružni, prljavi i zli, i tako zadovoljni sobom. Život liči na najstrašnije detalje iz dečijih bajki, samo što nam nedostaje roditeljski glas i sigurno utočište ispod toplog jorgana. I nema srećnog završetka. Uglavnom smo ostavljeni sami, polugoli, na ulici, unezvereni i prezreni, neuspešno tražeći empatiju, ili toplinu jorgana zamenjujumo eskapizmima svih vrsta.

I poverujemo da je život i inače takav, da su to univerzalna pravila. Recimo, pomislite da je sasvim normalno da Dragan J. Vučićević bude najbitnija novinarsko-medijska figura u nekoj zemlji!? Jedino je to strašnije od samog DJ-a. Ili poverujete da je uobičajeno da ljudi tipa Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića budu najmoćnije i najpopularnije političke figure!?


Uzgred budi rečeno: Kidnapovanje razuma

Direktor Kulturnog centra Novog Sada nesrećni Andrej Fajgelj na tviteru je komentarisao akciju nevladinih organizacija, performans „antifašističke dekontaminacije“ njegove ustanove. Potom je napisao i tekst u zloglasnim „Večernjim novostima“, listu u kojem čak i kuvarski saveti propagiraju ideje srpskog nacionalizma. Fajgelj je na lajni „izrazio bojazan“ da će sledeća akcija NVO sektora biti – otimanje njegove dece. Mora da je bio jako iznerviran kada je to napisao. Ako je velikomučenik Aleksandar Vučić upratio ovaj tvit (Nikolić sigurno nije), možda će doći na novu, genijalnu zamisao. Recimo da narodne mase, uz svesrdnu pomoć medija, „obraduje“ informacijom da su „žuti“, u saradnji sa Delta Holdingom, planirali kidnapovanje njegovog šesnaestogodišnjeg sina, a da su međutim združenom akcijom bezbednosnih i policijskih snaga sprečeni u toj nameri. Nažalost, ovo deluje kao sasvim realan scenario, pogotovo ako dotični gospodin oseti da mu se opasno ljulja vlast. Spreman je na sve, to je valjda svima jasno. Sve koristeći medije, društvene mreže, ali i dostignuća, i scenaristička i forenzička, iz serija na Fox crimeu.

Hugo Mediji

Nezavisno se društvo novinara Vojvodine – isto tako nekako pre desetak dana – našlo na udaru tabloida zbog tekstuljka koji je objavljen na portalu Autonomija. Prilog je ostao nepotpisan iz prostog razloga što se u njemu nalaze na internetu lako dostupne činjenice, bez ikakve invencije onoga koji je koristio copy-paste opcije. Osvanuli smo na naslovnim stranicama dva dnevna lista uz nadnaslov „Skandal“. Napali smo, elem, patrijarha Pavla da je ratni zločinac, vele naslovnice i suludi tekstovi koji su ih pratili. Na naslovnoj „Naših novina“ našla se i fotografija Dinka Gruhonjića, predsednika NDNV-a, u kojeg je preminuli patrijarh baš nešto zabrinuto zagledan. Poziv na linč naravno, gde ćeš sveca dirnuti? Usledili su pretnje, „vešto zapakovane“, od kojih su pojedine jezive i podsećaju na “kreativne” metode psihološkog maltretiranja u autokratskim sistemima. Manje je bitno to što je Gruhonjić i u trenutku objavljivanja teksta na Autonomiji, a i prilikom pojavljivanja na naslovnicama, bio u inostranstvu, te veze sa „progonom patrijarha“ nije imao; strašno bitna, a bogami i samo strašna poruka glasi: zabranjeno je izneti i najelementarnije činjenice o strogim tabu-temama društva. (Neko bi ovde rado koristio know-how Islamske države, čini se.) Činjenice koje potkrepljuju stav da je prilikom vrednovanja lika i dela patrijarha Pavla nemoguće zanemariti da je Srpska pravoslavna crkva u periodu njegove „vladavine“ imala verovatno najsramniju ulogu u svojoj istoriji, otvoreno podržavajući zločinački rat i ratne zločince. Manje je strašno ako pretnje koje smo dobili potiču od pripadnika (para)državnog sistema, a mnogo jezivije ako je to postao komunikacioni kod kojeg su mnogi „nezavisni“ pojedinci i entuzijasti usvojili.
Odmah su se tu našli i prijatelji, da bi nam ukazali da je potrebno stvar malo šire sagledati, jer je struktura SPC-a veoma kompleksna i patrijarh nije imao nikakav uticaj na militantne vladike. Dobro, prijatelji, ali najmanje što je mogao da uradi jeste da se povuče sa mesta patrijarha u zlom dobu, i zatvori se u neku keliju. I bespogovorno zasluži status sveca.
I upravo, dok raspravljamo, stigne vest da će tzv. vladika Filaret biti oteran u penziju. Da ova pojava koja teško može da se nazove ljudskim bićem, a kamoli sveštenikom, bude sklonjena u mrkli mrak anonimnosti, nekoliko stotina je razloga svih ovih godina postojalo. Njegova slika sa puškomitraljezom obišla je ceo svet. Govor mržnje bio je epohalan! Ko zna šta je još radio u mraku ratišta, gde svedoci uglavnom ćute ili bivaju ućutani? Sve to nije bilo dovoljno. Ali, kada je odlikovao bivšeg Vučićevog i Nikolićevog šefa, Šešelja, neko je kanda nazvao SPC i rekao: sklonite tu budalu! Tako nekako izgleda crkvena hijerarhija u zemlji Srbiji. A onaj ko je deo te igre, nije bezgrešan, koliko god žmurio.


Kako institucije i deca misle

Sticajem okolnosti, kao i mnogi drugi kojima je tako pao grah, često komuniciram sa predstavnicima raznih institucija. Čast izuzecima, ali se počesto osećam kao politički grešnik za vreme Staljinovog Sovjetskog Saveza, nezavisno od toga da li me predstavnici institucije poznaju odranije ili ne. Nepodopštine, sitne i krupne spletke, podmetanja, sistem dobar-loš policajac, jednom rečju: iživljavanje… Verovatno bi se, da imaju priliku, koristili i starostavnim kineskim metodama mučenja. Raspameti! kao institucionalni model. Kako institucije misle, zove se sjajna knjiga Meri Daglas. Institucije ne misle nego raspamećuju! Valjda je državni posao popularan i zbog toga jer je u pitanju sjajna pozicija za izbacivanje lave životnih frustracija, bez potrebe da se traži razlog. A ako nema nikakvog razloga za zlostavljanje, ono tada bude najsurovije. Surovost postaje sama sebi motiv, kao ono kada deca u šupi maltretiraju neku životinju.

A koliko deca mogu da budu surova, svedočio je nobelovac iz prve rečenice ovog predugačkog teksta, Vilijam Golding, u legendarnom romanu „Gospodar muva“. Smestivši klince brodolomce na ostrvo, omogućio im je da sami kreiraju svoj svet. Ne želim ulaziti u višemilenijska etička pitanja, ali je jasno da se osećaj za dobro i zlo razvija kroz odrastanje, iz prostog razloga što možeš da svedočiš posledicama pojedinih delovanja. Uviđaš recimo da se loša dela ne isplate, i obrnuto. Ili bar usvojiš poruku da bi to trebalo tako da bude. Tamo gde se loša dela pozdravljaju, društvo postaje surovo, to je jasno. Ali je i infantilno, jer u konačnici ne sagledava da se tako uspostavljen sistem svima na kraju obija u glavu i da u njemu niko nije bezbrižan i srećan, čak ni ako ima beskrajno mnogo novca na računu ili u sefu iza slike Milića od Mačve. Koliko god se trudili da sebe ubede da je drugačije, putujući po raznim fotogeničnim turističkim destinacijama ili organizujući lude žurke.

Odrastajući u takvom okruženju, čovek ne odraste. Dvanaestogodišnjak likvidator veruje da je ceo svet zasnovan na smrti, nasilju i terorizmu i da je svuda čovek čoveku – pištolj. To veruju i njegovi pretpostavljeni. Valjda je to ostvaren dečački san, da ceo život igraš kompjutersku igricu.

(Autonomija, karikature: Hugo)

Published inEseji

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *