Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: Mediji nisu na strani građana

„Građani Vojvodine su uskraćeni za informacije o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti pokrajine. Može se reći da su oni žrtve svakovrsne manipulacije medija i onih koji tim medijima upravljaju. Svedoci smo da je Vojvodina, kao i neke druge važne teme, u Srbiji tabuizirana tema, na kojoj se ispoljava frustracija i bezidejnost političke i društvene scene. O Vojvodini se ili ne izveštava ili se izveštava incidentno… Mediji vojvođanski nemaju snage da budu značajna alternativa beogradskim moćnim i znatno bogatijim medijima”, citati su iz jednog nalaza NDNV-a iz 2008. godine.

Nisam ga spomenuo sa namerom da ukažem na to da smo bili vidoviti, već naprotiv – da je u pitanju dugogodišnji, kontinuirani problem koji je prevazišao okvire stanja medijskih sloboda i položaja medija i novinara. On potkazuje ozbiljnu društvenu i političku devijaciju, demokratski deficit. NDNV-ov monitoring izveštavanja o temama decentralizacije, regionalizacije i ustavno-pravnog položaja Vojvodine nažalost je pružio dokaz za mnogobrojne deformacije naše medijske, ali, kako rekoh, i društvene, političke scene.

U martu prošle godine smo takođe analizirali izveštavanje medija o ovim temama. Izveštaj nije bio obiman kao ovaj, iz prostog razloga jer je broj objavljenih priloga o ovim temama u medijima koje smo pratili praktično bio simboličan. I zbog toga se opirao dubljoj i sveobuhvatnijoj analizi, ali je ukazao da ove teme nisu prisutne u javnosti, bez obzira na činjenicu što se zahuktavala kampanja za izbore 6. maja 2012. godine.

Opšte je mesto da mediji u Srbiji „boluju“ od snažnog uticaja političkih elita i, pre svega, vlasti na uređivačku politiku. Mediji su, veoma često, glasnogovornici vladajućih stranaka, a o potrebi reforme na medijskoj sceni najbolje ukazuje način izveštavanja “državnih” medija – „Politike“ i „Dnevnika“. Oni su se, po prilozima o Vojvodini u aprilu 2013. godine, značajno približili „Kuriru“, o kojem je zaista suvišno trošiti reči. Najnoviji događaji u vezi sa reformom medijskog zakonodavstva, odnosno donošenjem novih zakona i sprovođenjem Medijske strategije – mislim tu pre svega na raspuštanje Stručne radne grupe za izradu zakona od strane Ministarstva kulture i informisanja – ostavljaju ogroman prostor za sumnju da ni ova vlast, i pored silnih obećanja, neće sprovesti ozbiljnu medijsku, legislativnu restrukturaciju. Neće, jer bi time bar donekle izgubila uticaj na medije kao što su „Politika“, „Dnevnik“ ili RTS, ali i druge poluge kojima se može direktno ili indirektno uređivati većina medija u Srbiji. Upravo su „Dnevnik“ i „Politika“, a to potvrđuje naš monitoring, dobar pokazatelj da nova vlast na isti način kontroliše medije kao i prethodna, odnosno da je jednostavno preuzela dizgine upravljanja njima. Profesionalni pad je međutim sada mnogo dubljii nego u ranijem periodu. A o tome govore primeri huškačkog novinarstva.

Ima donekle i ohrabrujućih stvari koje izviru iz našeg monitoringa. One su pre svega vezane za Deklaraciju o zaštiti prava AP Vojvodine i aprilski protest posle njenog obelodanjivanja. I pored medijske histerije indukovane od strane partija u republičkoj vlasti, protest je doživeo debakl, što znači da građani nisu, bar ne u potpunosti, naseli na “moralnu paniku” koja je ovom prilikom stvorena u medijima, a koje je NDNV-ov monitoring zabeležio.Protest je bio i ostao samo pseudodogađaj, a sami su mediji značajno umanjili intenzitet izveštavanja o događajima oko Deklaracije posle „kritičnog perioda“. Smanjio se i broj tekstova i ostrašćenost u njima. To važi i za period u kojem je Deklaracija usvojena u Skupštini AP Vojvodine.

Način izveštavanja u drugoj polovini aprila, ali i tokom maja, dao je za pravo onima koji su tvrdili da je „gužva oko Deklaracije“ proizvedena u nameri da se odvuče pažnja sa briselskog sporazuma Srbije i Kosova, koji većinskoj, nacionalističkoj Srbiji nije išao u prilog. Tu tezu su iznosili i oni koji su na ovaj ili onaj način podržavali Deklaraciju, kao i oni koji su joj se zdušno protivili.

Možda su i rečit odgovor građana Vojvodine, ali i aktivizam civilnih organizacija, kroz apel domaćoj i međunarodnoj javnosti, kao i interesovanje zapadnih zemalja za političku krizu u Vojvodini tokom gužve oko Deklaracije i potonjeg protesta, doprineli da se ophođenje političara i, sledstveno tome, medija prema Vojvodini promeni (druga polovina aprila, maj), odnosno da se smanji intenzitet destabilizacije političkih prilika u pokrajini. Ili je, pak, samo procenjeno da u pitanju nije adekvatan model za rušenje vojvođanskih vlasti i vojvođanskog političkog subjektiviteta.

No, propast protesta je samo donekle ohrabrujući. Naime, sve ovo što se dešavalo, a što je zabeležio i naš monitoring, ukazuje na preživljavanje “algoritma” koji je od kraja osamdesetih prisutan u našim medijima i na društvenoj sceni, a po kojem se na nekom području produkuje politička kriza kad god je to potrebno vladajućoj eliti. Kriza ima za cilj da se skrene pažnju sa ozbiljnih političkih i ekonomskih problema. Tako je moguće, plašim se, da proizvodnja političke krize u Vojvodini ili drugim “trusnim” područjima, uz pomoć medijske histerije, bude način „rešavanja“ katastrofalne ekonomske situacije. Put ka Evropi je veoma dug i prepun različitih iskušenja pa se ovakva mogućnost neće, bar ne u potpunosti, ukloniti ni onda kada počnu, ako počnu, pristupni pregovori sa EU.

Naš monitoring je potvrdio mnoge znane boljke naše medijske prakse: nedostatak istraživačkog i analitičkog novinarstva, dominaciju „izjavnog novinarstva“ (dominiraju prigodne izjave političara), a u nekim slučajevima bilo je i drastičnih kršenja profesionalnih standarda i medijske etike koje je podsećalo na huškačko novinarstvo tokom devedesetih. Monitoring je prepoznao i činjenicu da mnogi mediji imaju jasnu političku misiju. Povodom toga treba reći da će jedino sami građani, ako budu imali hrabrosti i znanja, uspeti da se izbore za modernu, decentralizovanu, regionalizovanu zemlju, sa visokim stepenom vojvođanske autonomije, jer se očigledno nijedna centralna vlast, kao što ne želi da se odrekne poluga upravljanja medijima, neće odreći ni centralizovane države i centralizovane moći. Ni mediji građanima očigledno, bar ne oni koji pripadaju “mejnstrimu”, u tome neće pomoći.

O tome svedoči činjenica da se o temi decentralizacije i regionalizacije govori veoma retko, da to uopšte nisu relevantne teme u našim medijima i našem društvu. Ukupan broj tekstova na temu decentralizacije i regionalizacije u posmatranim medijima tokom aprila 2013. godine, u odnosu na naš monitoring iz marta 2012, povećao se šestostruko. Ali ako uzmemo u obzir da je skoro 90 odsto priloga koje smo analizirali imao za povod pseudodogađaje oko Deklaracije, protesta i “afera”. može se reći da je ukupan broj tekstova posvećen ovim temama zapravo smanjen, što je i razumljivo. Naime, u martu 2012. godine već je započela kampanja za opšte izbore koji su održani u maju. A upravo je predizborni period – vreme u kojem političke stranke potežu temu decentralizacije i regionalizacije, a na području Vojvodine progovaraju i o položaju AP Vojvodine. Posle izbora se te teme jednostavno zaborave. Na to ukazuje i činjenica da je dodatna centralizacija zemlje koja je sprovedena novim poreskim zakonima u maju 2013. godine bila potpuno nebitna za medije, ali i opozicione političare.

NDNV će, u saradnji sa koalicijom “Građanska Vojvodina”, uskoro objaviti još jednu analizu – stavova političkih partija u Srbiji o decentralizaciji, regionalizaciji i položaju AP Vojvodine. Na jednom mestu ćemo prikupiti odgovore političkih partija o ovim pitanjima.To će, po našem mišljenju, biti vredan dokument, uz pomoć kojeg će novinari i istraživači, ako budu imali volje, moći da proveravaju iskrenost stranaka i njihov rad. Interesantno je da se skoro sve političke stranke, dok su u opoziciji ili tokom predizbornog procesa, zalažu za visok stepen decentralizacije, kao i za modernu regionalizaciju. Zalažu se i za medijske slobode. Kada dođu na vlast, one promene stavove. Najdrastičniji primer gaženja ideja decentralizacije i regionalizacije jeste naravno URS, koji je na njima zasnovao svoju kampanju.

Vlast se ne odriče privilegija koje je nasledila. Mediji nažalost nemaju ulogu korektivnog faktora, a organizacije civilnog društva nemaju značajan uticaj. To je koloplet iz kojeg se teško izlazi.

(Autonomija)

Published inEseji

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *