Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: Mediji u rukama stranaka i stranačkih tajkuna?

Da li će izlazak države iz medija u Srbiji, odnosno privatizacija preostalih 80 i nešto medija[1] u javnom vlasništvu, već na početku doživeti potpuni slom, odnosno proizvesti upravo suprotan efekat od očekivanog? Verovatno hoće ako se obistine najave da su političke stranke vlasti, među njima i one ekstremističke, zainteresovane da pokupuju ova javna glasila. Pored njih, i tajkuni bliski vlasti. Umesto da se, izlaskom države, razvija medijski pluralizam i ukine neposredni politički uticaj – mediji će, ako se ostvari ovakav scenario, biti stavljeni u ruke onih koji trenutno imaju veliku političku moć i uticaj na medije, a koji nikako nisu prijatelji medijskih sloboda.

Krajem novembra dnevni list na mađarskom jeziku Mađar so, izvestio je da je za kupovinu Radio Subotice, veoma značajnog višejezičnog medija sa dugom tradicijom koji emituje program na pet jezika, zainteresovan izvesni Danijel Kulačin. Kulačin je, inače, član desničarske organizacije/partije Treća Srbija, koja je nastala iz ekstremističkog pokreta Dveri, i koja vlada u glavnom gradu Vojvodine Novom Sadu, u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom Aleksandra Vučića. Njegova firma Feedback Consulting & New Media Production doo[2], koja je iskazala zainteresovanost za kupovinu medija prethodno je za vlasnika imala Aleksandra Đurđeva, jednog od osnivača Treće Srbije. Đurđev se sada nalazi na mestu „pomoćnika direktora za operacije“ Javnog komunalnog preduzeća Informatika iz Novog Sada, a ovo preduzeće se smatra bogatim, jer kroz sistem objedinjene naplate prikuplja i distribuira novac Novosađana za celokupne komunalne usluge. Kulačin je inače izdavač besplatnog novosadskog nedeljnika Novine novosadske (list je praktično glasnik Treće Srbije).

Prema navodima Mađar soa, Danijel Kulačin je zainteresovan da kupi i Radio Regije iz Bačke Topole, koja je takođe višejezični medij. Mađar so ukazuje na to da su on i njegova supruga poznati po „osnivanju fantomskih udruženja koja potom dobijaju novce za realizaciju raznih projekata“, podsećajući na slučaj kada su osnovali Mađarsko kulturno društvo „Zrak“ i dobili 4,5 miliona od lokalne samouprave Novog Sada za prvi svoj projekat, i to iz budžeta namenjenog organizacijama nacionalnih manjina. U međuvremenu, u javnost je dospela informacije da je Kulačin zainteresovan za još neke vojvođanske medije koje se sada nalaze u javnom vlasništvu i koje očekuje privatizacija u skladu sa medijskim zakonima usvojenim u avgustu ove godine[3]. Prema tim navodima, on je Agenciji za privatizaciju uputio pisma o zainteresovanosti i za Radio Kikindu, Radio Vrbas, Radio Novi Bečej, Radio Zrenjanin, RTV BAP iz Bačke Palanke, kao i za Novosadsku televiziju. Osim elektronskih, Kulačin je iskazao zainteresovanost i za novosadsku firmu Dnevnik – novine i časopisi, koja posluje u okviru Dnevnik holdinga a izdaje nekoliko specijalizovanih izdanja i časopisa.

Inače, za privatizaciju Dnevnik holdinga zainteresovan je vlasnik MK grupe Miodrag Kostić, biznismen za koga se takođe procenjuje da je blizak sadašnjoj republičkoj vlasti. Dnevnik holding je suvlasnik firme Dnevnik Vojvodina press, koja izdaje jedini dnevni list na srpskom jeziku u Vojvodini – Dnevnik. Ako se svemu ovome dodaju i do sada nepotvrđene informacije da se „biznismeni“ bliski vlasti spremaju da kupe i mnoge druge medije u Srbiji, pa i one koji imaju medijske sadržaje na manjinskim jezicima, onda su medijske reforme već na početku doživele potpuni poraz. Ako se bar deo informacija o budućim vlasnicima medija u Srbiji ostvari, može se lako desiti da ćemo posle povlačenja države iz medija imati još goru medijsku scenu nego pre nje, iako je i sada daleko od dobre.

Iz (ne)poznatog razloga Agencija za privatizaciju nije obelodanjivala informacije o tome ko je poslao pisma o zainteresovanosti za 502 privredna subjekta koji se nalaze u procesu privatizacije[4]. Nakon dvomesečne borbe i uključivanja Poverenika za informacije od javnog značaja, Pokret „Dosta je bilo – Saša Radulović“ uspeo je da dođe do ovih podataka i objavio ih je na svojoj stranici. Treba, međutim, reći da pisma o zainteresovanosti nisu obavezujuća ni u kom pogledu. Oni koji su poslali ova pisma ne moraju ni da učestvuju u kupovini, kao što oni koji ih nisu uputili mogu ravnopravno da učestvuju u procesu nakon što država raspiše obavezujući poziv i odredi model privatizacije. No, ovi početni signali nikako nisu ohrabrujući i oni otvaraju ne samo pitanje medijskih sloboda i instrumentalizacije medija već i pitanje porekla imovine, mogućeg kriminala, pitanje prava nacionalnih manjina, ali dovodi u pitanje i ukupne demokratske procesa u zemlji. Da li se scenario po kojem će političke stranke praktično postati vlasnici medija može sprečiti, kakvi su zakonski osnovi za to, a koliki kapaciteti esnafskih i organizacija građanskog društva da to spreče? Takođe, pitanje je da li svojevrsna podzakonska konfuzija pogoduje raznim devijacijama u procesu implementacije medijskih zakona i otvara prostor za povećan stranačko-tajkunski uticaj.

Iako su medijske reforme praktično započela još pre šest godina prvim raspravama o potrebi strateškog pristupa informisanju, iako je Medijska strategija usvojena još 2011. godine, a zakoni usvojeni pre skoro četiri meseca[5], medijski eksperti još uvek nemaju odgovore na mnoga pitanja koja se tiču implementacije zakona, između ostalog i na pitanja koja se tiču procesa privatizacije medija. Jedno od njih je aktuelno: u kom postupku i u kom trenutku i kojom metodologijom će se raditi provera porekla kapitala kupca? Prema opštima pravilima za privatizaciju[6], time bi trebalo da se bavi Uprava za sprečavanje pranja novca, ali ne postoji niti jedan dokaz da ona može biti efikasna u tom procesu. Svedoci smo da se u prethodnim privatizacijama nedostatak provere porekla kapitala pokazalo kao manjkavost i da je omogućio razne vrste zloupotreba, sa lošim ishodom. U slučaju medija to ima dodatnu dimenziju, a pogotovo je opasno ako se radi o medijima na jezicima nacionalnih manjina koji imaju ulogu i u ostvarivanju prava nacionalnih manjina.

Ako nema zakonskih pretpostavki za sprečavanje zloupotreba tokom procesa privatizacije medija, preostaje samo javnost. Novinarske, medijske i druge nevladine organizacije treba da monitoruju proces sprovođenja zakona i pokušaju da javnim delovanjem spreče stranke i njihove tajkune da pokupuju medije. Preduslov za to je da nevladin sketor prepozna da pitanje slobode medije nije pitanje koje se tiče samo profesionalaca u njima i esnafskih organizacija. Sami mediji i zaposleni dobra su brana zloupotrebama u privatizaciji, i nadati se da će iskoristiti alate koje imaju u ruci. Svakako da je prisustvo međunarodnih organizacija i međunarodne javnosti bitan faktor uz pomoć kojeg je moguće otkloniti bar neke eklatantne probleme, kao što je onaj potencijalni sa početka teksta, da ultranacionalističke političke stranke kupuju medije koje emituju sadržaj i na manjinskim jezicima.

Novi Zakon o javnom informisanju i medijima donosi i odredbu po kojoj će u slučaju neuspeha privatizacije osnivačka prava nad medijima bez nadoknade biti preneta na zaposlene u njima. Do sada se međutim pokazivalo da menadžment i novinari nisu spremni da preuzmu odgovornost za medije, već da su bili zadovoljni sadašnjom pozicijom, a to je, manje-više, pozicija “državnog službenika”. Novinarska udruženja sa druge strane smatraju da bi upravo novinari kao vlasnici medija stvorili pretpostavke za razvoj profesionalizma i otklon od političkog uticaja. To naravno ne znači da zaposleni treba da sačekaju ishod privatizacije, pa da preuzmu akcije ukoliko ona ne bude uspešna. Potrebno je da se već već sada uključe u ovaj proces. Nažalost, država nije obezbedila mehanizam podrške zaposlenima u slučaju da žele da kupe vlastiti medij, ali svejedno.

Ovde treba podsetiti da su i u prethodnom procesu privatizacije[7] medija tajkuni bliski pojedinim političkim partijama na vlasti bili aktivni u tom procesu, kao i stranački funkcioneri. Očigledno je da se vlast – koja se nalazi pre svega u političkim strankama, kako dolikuje partokratskom društvu – nije želela odreći uticaja na medije koji će biti privatizovani. Dovoljno je recimo spomenuti jedan veoma jasan primer političkog uplivisanja u procesu privatizacije. Radi se o konzorcijumu Vojvodina info, koji je kupio sedam lokalnih vojvođanskih štampanih medija. Taj konzorcijum su činili funkcioneri Demokratske stranke Srbije (tada okosnica republičke vlasti), na čelu sa kontroverznim biznismenom, bivšim načelnikom beogradske Državne bezbednosti i tadašnjim finansijerom ove stranke – Dušanom Stuparom.

http://www.fairpress.eu/

[1]Još uvek se ne zna tačan podatak o broju medija koji će ući u proces privatizacije.
[2] Interesantan je enormni rast prihod ovog preduzeća, koji koncidira sa dolaskom Treće Srbije na vlast u Novom Sadu. Prema podacima Agencije za privredne registre, ona je 2010. godine prihodovala samo 93.000, 2011. prihod se uvećao na 514.000, 2012. na 1.590.000, a 2013. čak na 11.370.000 dinara. Pritom, bar do kraja 2013. godine, ova firma nema niti jednog zaposlenog.
[3] Proces privatizacije mora biti završen do polovine 2015. godine.
[4] Ukupan broj preduzeća koji po novom Zakonu o privatizaciji ulaze u ovaj proces, među kojima se nalaze i javna preduzeća koja se bave informisanjem.
[5] Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o medijskim javnim servisima usvojeni su u Skuptšini Srbije 2. avgusta 2014. godine po hitnom postupku.
[6]Zakon o privatizaciji, koji je usvojen istovremeno kad i medijski zakoni, izdvaja medije iz ovog opšteg akta i usmerava na Zakon o javnom informisanju i medijima. U slučaju provere porekla imovine u procesu privatizacije, za medije važe ista pravila kao i za druge subjekte ovog procesa.
[7] Donedavno važeći medijski zakoni su takođe predviđali privatizaciju medija. Država je odlukom Koštuničine Vlade 2007. godine zaustavila privatizaciju. Inicijativa za prekidanje procesa privatizacije je bila vezana za položaj i opstanak medija koji informišu (i) na jezicima nacionalnih manjina, a pokrenuta je od strane vojvođanske vlasti kako bi se sačuvao dostignuti nivo manjinskog informisanja. Interesantno je da mediji u državnom vlasništu od 2007. godine, pa do danas, svakih pola godine od Agencije za privatizaciju dobijaju obaveštenje da je privatizacija odložena za 180 dana, što svedoči o legislativnoj konfuziji u kojoj su ovi mediji radili, ali ne samo oni već i cela medijska scena.
Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *