Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: Medijska reforma – uloga organizacija civilnog društva

Medijske slobode predstavljaju jedno od najvažnijih političkih pitanja u Srbiji danas, pogotovo u kontekstu evropskih integracija. Implementacija Medijske strategije, koju je Vlada Srbije usvojila u septembru 2011. godine, u očekivanim pristupnim pregovorima Srbije sa EU naći će se u poglavljima 23 i 24, odnosno poglavljima koje se tiču vladavine prava, a koja će biti otvorena tokom celog pregovaračkog procesa. Time je EU poslala signal Srbiji da je vladavina prava najslabija karika ionako krhkog državnog sistema Srbije, kao i da je medijski sistem u legislativnom haosu koji ugrožava slobodu izražavanja i protivan je interesima građana i evropskim vrednostima.

Tokom procesa medijskih reformi (pod ovim terminom podrazumevam period od prvih javnih zalaganja za strateško definisanje medijske oblasti pa do danas) promenjena su četiri ministra kulture (i informisanja), a nedavno je pomoćnik ministra kulture i informisanja Dragan Kolarević smenjen upravo zbog kašnjenja medijskih reformi. Iako su se prvi artikulisani zahtevi za reformu medijske scene pojavili još 2008. godine, kroz zahteve za donošenje strateškog dokumenta za medijsku oblast iz kojeg će proizaći nova medijska legislativa, do danas, odnosno do septembra 2013. godine nijedan od novih medijskih zakona nije ušao u skupštinsku proceduru.

Medijske reforme u Srbiji kasne ne samo u kontekstu potrebe „resetovanja“ haotične medijske scene, već i u kontekstu sprovođenja Medijske strategije, odnosno akcionog plana kao sastavnog dela tog dokumenta. U tekstu koji sledi pokušaću da ukažem na kompleksnost medijske problematike u Srbiji i ocrtam ulogu OCD-sektora u procesu medijskih reformi.

Takođe, pokušaću da dođem do nekih zaključaka i pouka koji možda mogu pomoći OCD-ima tokom javnog zagovaranja za pojedina zakonska rešenja.

Devedesete kao period potpune deregulacije

U domaćem zakonodavstvu ne postoji razlika između esnafskih udruženja i organizacija civilnog društva. Svi su podvedeni pod istu kategoriju: udruženja građana, doduše sa različitim šiframa delatnosti. Odnosno, zakon na isti način tretira udruženja ribolovaca i udruženja koje se bave zaštitom ljudskih prava. Do 2009. godine OCD-i u Srbiji su funkcionisali po zakonu iz 1989. godine.

Neka udruženja novinara ili medija – poput Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) i Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) – tokom devedesetih, pa više ili manje – i tokom dvehiljaditih, delovala su i kao organizacije koje su se zalagale za medijske slobode, ali i kao organizacije koje su svoje aktivnosti usmeravale ka zaštiti celokupnog korpusa ljudskih prava. Ljudska prava u Srbiji dugo su već ozbiljno ugrožena, a posebno su to bila tokom devedesetih.

Medijske slobode su tada do te mere bile podvrgnute represiji – mediji su bili pod direktnom kontrolom vlasti – da su preko medija, koji su vodili stravične kampanje, ili ratnohuškačke ili kampanje protiv političkih protivnika, ugrožavana ljudska prava. Uvek treba imati u vidu da su u tom periodu neki novinari ubijeni, a da postoje brojni dokazi o tome da je iza tih ubistava stajala direktno država, odnosno njene tajne službe (Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija).

Postojao je devedesetih i jedan broj nezavisnih medija, prvenstveno štampanih i radijskih, koji su opstajali uz pomoć zapadnih fondova. Oni su bili diskriminisani, onemogućena im je distribucija sadržaja, od marketinga su imali veoma male prihode… Firme su izbegavale da se oglašavaju u ovim medijima jer bi, u suprotnom, imale problema sa državom, poreskom i drugim inspekcijama, što se dešavalo (nažalost, to se i danas na neki način dešava, pogotovo na lokalu). Pored toga, privreda je bila u kolapsu, pa su manje ili više samo državne ili paradržavne firme (dakle, one koje su pod kontrolom vlasti) ulagale u marketinške aktivnosti. Vrhunac sistemske represije bio je tzv. Šešeljev zakon o informisanju iz 1998. godine, koji je prekršajno i „efikasno“ gonio nezavisne medije, drastično ih novčano kažnjavajući. (Uvreda i kleveta su svedeni na prekršaj, a sudovi su za maksimalno dva dana donosili presude po kojima su novinari i mediji drastično novčano kažnjavani.) Tadašnji ministar informisanja, u vreme najgore represije nad medijima, bio je sadašnji „prvi potpredsednik Vlade“ Aleksandar Vučić, koji je danas promenio, bar naizgled, svoju politiku i postao priznati „proevropski političar“.

Nezavisni mediji su, kao i pomenuta esnafska udruženja, kao i organizacije koje su se zalagale za ljudska prava u najširem smislu, devedesetih ponele epitet „stranih plaćenika“ ili „antidržavnih elemenata“, i te stege se nisu oslobodili do danas. Taj epitet, i kampanja protiv nezavisnih medija i nevladinih organizacija koja praktično od kraja osamdesetih do danas ne prestaje (sa manjim ili većim intenzitetom), umnogome su oslabili pozicije organizacija civilnog društva, jer veliki broj građana njih ni danas ne posmatra kao partnere, niti prepoznaje njihovu važnu društvenu ulogu. Devedesetih, saradnja sa vlašću nije bila moguća, jer je vlast nezavisna novinarska udruženja, nezavisne medije i organizacije civilnog društva doživljavala kao „iskonske neprijatelje“. Nešto slično kao u Rusiji danas, a zbog ratova – verovatno još i gore…

Kada govorimo o medijima, valja spomenuti i jedan državni koncept koji je takođe imao za cilj da podrije nezavisne medije – „gomilanje medija“. O tome da je bio u pitanju plan, a ne samo posledica deregulacije medijskog tržišta, govore i neki dokumenti, recimo transkripti presretnutih razgovora Slobodana Miloševića iz Karađorđeva. Posledice inflacije medija mi ni danas nismo prevazišli.

Dvehiljadite

Delimično su i same organizacije civilnog društva krive za slab rejting među građanima, ali samo delimično. Između ostalog i zato jer nisu uspele da na pravi način prezentuju svoj rad građanima. Tačno je, međutim, i to da su imali slabe partnere u medijima, pa čak i među onima koji su nekada pripadali korpusu „nezavisnih“. Mnogi od tih medija su početkom dvehiljaditih „hvatali link“ sa vlastima ili političkim strankama, pa samim tim saradnja sa onim koji su kontrolori i kritičari vlasti – nije bila poželjna. Takođe, jedan broj ličnosti iz nevladinog sektora priklonio se vlastima, sa obrazloženjem da jedino u saradnji sa njima mogu da ostvare svoje ciljeve. To se međutim u velikom broju slučajeva pokazalo nedovoljno tačnim, i svakako neefikasnim, jer značajnije promene nisu ostvarene, a neki od nevladinih aktivista postali su državni, stranački obojeni službenici, koji su potom odustajali od svojih ciljeva. Jedan broj medija zdušno je pritrčao vlastima (ili tajkunima povezanim sa vlastima) u zagrljaj jer su zapadni fondovi, oni koji su direktno donirali medije, presušili. Činjenica je da u Srbiji niti jedan ozbiljan medij, niti jedan kvalitetan medijski sadržaj, ne može opstati na tržištu – jer za ozbiljne medijske sadržaje (kao, recimo, ni za kulturne) ne postoji dovoljan broj „kupaca“. Situacija je i u drugim državama nastalim iz ex-YU slična, ali je Srbija eklatantan primer. To pokazuje i izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije pokojne Verice Barać, iz septembra 2010. godine, koji ukazuje na to da su skoro svi mediji u lancu korupcije. U pitanju je konačna i logična posledica onoga što se dešavalo devedesetih, kao i onoga što se (nije) zbivalo dvehiljaditih. To je takođe i posledica haosa u legislativi koja tretira medijski sektor. Dvehiljaditih, dakle, situacija nije drastično drugačija u odnosu na devedesete, s tim što se kontrola medija vrši na nešto sofisticiraniji način – korupcijom i finansijskim ucenama, koju omogućava i legislativni haos.

Ovo sve navodim da bi se razumelo koliko je kompleksno i teško polje zaštite medijskih sloboda u Srbiji i koliko je bilo neophodno artikulisanije delovanje nevladinih organizacija u ovoj sferi. Nažalost, kod nas se nisu profilisale organizacije koje se bave medijskim slobodama iz ugla građana/potrošača (recimo udruženja medijskih konzumenata, ali i druge organizacije koje bi deo svoje eskpertize posvetili medijskim pravima i slobodama), pa su to polje svojim delovanjem pokrili udruženja novinara i medijske asocijacije, koji često u svom delovanju moraju istovremeno da štite interese medija, novinara i građana.

Interesantno je da je u Srbiji opšte mesto da su mediji u rukama moćnika, da su neprofesionalni, da su loši, da ne igraju ulogu korektiva u društvu, ali da se skoro nijedna od klasičnih organizacija civilnog društva time ozbiljnije i temeljnije bavi. Generalno, nekada je teško boriti se i za interese medija i novinara i građana istovremeno, jer oni nisu uvek podudarni. Zbog toga je Nezavisno društvo novinara Vojvodine često imalo problem da svojim članovima objasni delovanje na društvenom planu, jer nisu svi podjednako spremni da prihvate argument da je pravo na profesionalnu odgovornost u istoj ravni sa drugim pravima novinara. A da se kroz profesionalnu odgovornost, odnosno poštovanje profesionalnih i etičkih standarda, štite i prava građana.

Dvehiljadite, iz drugog ugla

Sigurno da ni najveći pesimisti ne bi, neposredno posle političkih promena u Srbiji 2000. godine, mogli da pretpostave u kakvom će haosu biti medijska scena Srbije trinaest godina posle. Tačno je da je Srbija po mnogo čemu, pa i po medijskom iskustvu, specifična, tačno je da nijedna zemlja u Evropi i njeni mediji nisu doživeli takvo ekonomsko, moralno i profesionalno pustošenje kao Srbija tokom devedesetih godina prošlog veka, tačno je i to da je u tim uslovima veoma teško uzdići devastiranu novinarsku profesiju i uspostaviti regularno medijsko tržište… Ali, istovremeno, tačno je i to da je država Srbija pokazala nespremnost, lošu volju i nesposobnost da stanje u medijskoj sferi popravi, odnosno da stvori uslove za ravnopravnu utakmicu medijskih aktera, te da, na kraju, izađe iz medija kao osnivač iliti vlasnik. Tačno je i to da srbijanska politička klasa ne želi da se odrekne uticaja ne medije, pretvarajući ih tek u oruđe/oružje u svojim rukama. Upravo u tome se krije razlog zašto Srbija još uvek nije usvojila nove medijske zakone, koji su preduslov za uvođenja reda i pravila u medijskoj sferi. Novi medijski zakoni su, takođe, jedna od preuzetih obaveza Srbije u procesu evropskih integracija. Ali, to izgleda ne uzbuđuje previše predstavnike vlasti u Srbiji, bez obzira na njihov zvanični proevropski karakter.

Medijski haos, međutim, nije posledica loših zakonskih rešenja s početka dvehiljaditih (još uvek važeći Zakon o javnom informisanju i Zakon o radio-difuziji) već, pre svega, njihovog nesprovođenja. Medijski zakoni u ovoj zemlji su se samo sporadično poštovali. Zapravo, medijsku sferu u dobroj meri reguliše neka sasvim druga legislativa. Privatizacija medija je u više navrata odlagana, tzv. letnjim izmenama zakona, da bi napokon bila zaustavljena “vanmedijskim” zakonima, odnosno zakonima koji regulišu funkcionisanje lokalnih samouprava, manjinskih nacionalnih saveta i glavnog grada. Privatizacija, zbog očajne sprovedbe, napravila je dodatni haos na medijskom tržištu, a brojne privatizacije su poništene. No, i sami medijski zakoni u međuvremenu su zastareli, neka rešenja nisu izdržala test vremena.

Nedostatak medijske strategije, iz koje će proizaći nova zakonska rešenja, do pre nekoliko godina bio je možda termin koji obuhvata brojne probleme sa kojima se medijska scena susreće. No, danas mi, na insistiranje novinarskih i medijskih udruženja i  međunarodnih organizacija, imamo Medijsku strategiju, ali se sa njenim sprovođenjem besprizorno kasni. Političari, bez obzira ko je na vlasti, ponašaju se dvojako. Načelno, podržavaju Medijsku strategiju, ali u praksi čine sve da se onemogući njeno sprovođenje. I to nikako nije slučajno: čini se da postoji strategija da se ne sprovede Medijska strategija. U mutnom se lovi, to političari najbolje znaju.

Osnovni problemi koji tište medijsku sferu u Srbiji danas, a koji su i bili razlog za zahteve za medijsku reformu, jesu:
1. Nepovoljno zakonsko okruženje, odnosno neusklađenost zakona koji definišu medijsko polje ili nepoštovanje zakonskih rešenja;
2. Nepostojanje regularnog medijskog tržišta, kao posledica nelojalne konkurencije medija u državnom vlasništu i netransparentnosti finansiranja medija od strane države, javnih preduzeća i preduzeća u delimičnom ili potpunom državnom vlasništvu;
3. Gomilanje medija tokom devedesetih godina, kao osmišljena državna strategija, sa ciljem da se smanji uticaj „nezavisnih medija“. Ovo je nešto što Srbiju izdvaja od drugih zemalja koje su (bile) u tranziciji. Naime, jasno je da značajan broj medija u Srbiji neće preživeti, ali je ključno pitanje ko će odlučiti koji će mediji da prežive…
4. Ekonomska kriza koja je medije pogodila čak više nego ostale privredne delatnosti;
5. Nove tehnologije su ugrozile tradicionalne medijske platforme, pogotovo onih medija koji nisu spremno dočekali tzv. novo medijsko doba;
6. Posebno su ugroženi lokalni i regionalni mediji, koji protiv sebe imaju, pored državnih medija, i centralne medije kao nelojalnu konkurenciju u centralističkoj državi. Pored toga, nelojalnoj konkurenciji treba pridodati i nelegalne emitere, koji za razliku od legalnih nemaju čitav niz državnih i paradržavnih nameta;
7. Pravni interegnum u kojem deluju mediji koji su privatizovani, a potom je privatizacija poništena.

Čini se da je za ovakvo stanje u najvećoj meri upravo odgovorna država, koja je svojim nečinjenjem ili činjenjem, dovela medije na ivicu opstanka, slabe medije sklone svim vrstama kompromisa, medije koje je lako uceniti, novinare koji su taoci ne samo moćnika nego i vlasnika i urednika medija. U pitanju je strategija organizovanog haosa, jer neregularno tržište upravo omogućava instrumentalizaciju medija i njihovu kontrolu.

U ovom trenutku, situacija izgleda prilično beznadežna, jer prema istraživanju NDNV-a među vojvođanskim novinarima, većina njih je izgubila iluziju da je moguće profesionalno obavljanje novinarskog posla u ovakvim okolnostima. Mnogi od njih bi najradije napustili novinarski posao, jer on ne nudi skoro nikakvu satisfakciju, niti profesionalnu, niti etičku, niti finansijsku, niti novinari imaju ugled u društvu.

Istraživanje Saveta za borbu protiv korupcije govori o tome da je veliki broj medija u Srbiji u lancu korupcije, ali se ne sme smetnuti sa uma ni to da su takođe i mnogi novinari u lancu korupcije, na nižem nivou.

Ovi alarmantni pokazatelji zahtevali su ujedinjenje novinarskih i medijskih udruženja u pokušaju da se, kroz zajedničko delovanje i neprekidni pritisak na vlast, uvede red na medijsku scenu Srbije.

To se pokazalo kao jedan izuzetno težak i dugotrajan proces koji još nije polučio rezultate, ali neki pomaci su ipak napravljeni.

Medijska koalicija

Medijska koalicija je praktično počela sa radom krajem 2009. godine, da bi prve ozbiljne i sistematske aktivnosti imala tokom 2010. godine, kada je, u susret izradi Medijske strategije, usaglasila zajedničke stavove i javno ih putem tribina i saopštenja prezentovala javnosti. Naime, država Srbija je preuzela obavezu da usvoji Medijsku strategiju, kao dokument kojim će zacrtati buduću medijsku politiku, a koja će biti temelj za medijsku reformu, odnosno donošenje novih zakona.

Medijsku koaliciju čini pet novinarskih i medijskih udruženja, koji su se ujedinili oko zajedničkih ciljeva i pored značajnih razlika među njima. Udruženje novinara Srbije je bilo zvanično udruženje novinara pod kontrolom Miloševićevog režima, i od toga nasleđa ovo udruženje nikada se nije oporavilo. Međutim, zbog promene političkih okolnosti, UNS unekoliko menja svoj odnos prema medijskim slobodama, a pod uticajem međunarodnih organizacija svoje delovanje približava NUNS-u i NDNV-u. ANEM i Lokal pres su asocijacije medija, a interesi osnivača medija ne poklapaju se, bar ne uvek, sa interesima samih novinara. Ipak, sve ove razlike, koje i dalje postoje, nisu bile nepremostiva prepreka da udruženja izađu za zajedničkim preporukama za reformu medijske scene.
Pokazalo se da je vlast u ranijem periodu umnogome profitirala zbog toga što su udruženja bila u sukobu ili nesaglasna, pa je samo ujedinjenje oko zajedničkih ciljeva polučilo izvesne pomake. Vlast je prepoznala snagu zajedničkog delovanja. Dakle, dobijen je sinergetski efekat, koji je doprineo da Koalicija postane važan faktor u procesu medijskih reformi. Koalicija je od početka procesa medijskih reformi, recimo, uvek imala predstavnike u Vladinim stručnim telima koji su se bavili izradom strateških i zakonskih dokumenata. U pojedinim slučajevima, kada su se stavovi preklapali, Medijskoj koaliciji se pridruživala i Asocijacija medija (ASMEDI), udruženje velikih medija. Tada su ove organizacije nastupale pod zajedničkim imenom – Medijska zajednica.

Osnovni cilj Koalicije bio je da aktivnim učešćem doprinese kvalitetu Medijske strategije, strateškog dokumenta koji je osnova reforme medijskog sektora do 2016. godine. Iako nezadovoljna segmentima ovog strateškog dokumenta, po njegovom usvajanju (septembar 2011, posle dugog kašnjenja) Medijska koalicija aktivno učestvuje u podsticanju implementacije Stretegije, odnosno reforme medijskog sistema, koja je trebalo da proistekne iz ovog dokumenta.

Medijska koalicija je tokom 2010. godine sprovela Kampanju za medijsku strategiju, na kojoj su prezentovani zajednički stavovi i zaključci udruženja članica o svim elementima medijske reforme. Do zajedničkih stavova nije se došlo jednostavno, i svako je morao da odustane od nekih svojih zahteva i interesa na mnogobrojnim sastancima i u mejl-prepiskama. Štampali smo i brošuru “Prilozi za javnu raspravu o Medijskoj strategiji Srbije“, koja je sadržavala zejedničke stavove udruženja. Brošuru smo delili tokom kampanje, u kojoj smo uzduž i popreko obišli Srbiju, objašnjavajući novinarima i drugim predstavnicima medija, kao i predstavnicima OCD-a, naše stavove, potkrepljujući ih argumentima.

Kampanja međutim nije mnogo zainteresovala predstavnike OCD-a u Srbiji, izuzev nekoliko udruženja, što je posledica, između ostalog, i nepostojanja organizacija koje zastupaju medijske konzumente, odnosno građane.

Od formiranja do danas, Medijska koalicija ima redovnu komunikaciju sa predstavnicima vlasti, a deluje putem saopštenja, tribina, javnih skupova, u skladu sa zajedničkim stavovima. Ponekad postoje problemi u artikulaciji tih stavova i određivanju prema aktuelnim događajima, ali opstanak Koalicije još uvek nije doveden u pitanje.

Pojednostavljeno, zajednički stavovi Medijske koalicije mogu se svesti na sledeće:
– Izlazak države iz medijskog vlasništva i stvaranje regularnog medijskog tržišta;
– Finansiranje ne medija već medijskih sadržaja, transparentno kroz nezavisne komisije, a u skladu sa definisanim javnim interesom;
– Nezavisni javni servisi i drugačiji način funkcionisanja pretplate;
– Nezavisna regulatorna tela;
– Javnost vlasništva i zabrana monopola;
– Uspostavljanje sistema podsticaja za medije koje vrednuju rad profesionalnih novinara;
– Definisanje ne samo prava nego i obaveza osnivača medija na jezicima nacionalnih manjina.

Mnogi od ovih stavova našla su mesta u Medijskoj strategiji, ali je Medijska koalicija nezadovoljna sa dva rešenja iz Medijske strategije, a koje se odnose upravo na medije u javnom svojini.

Prvo je rešenje o osnivanju regionalnih javnih servisa. Očekujemo da se odustane od ideje regionalnih javnih servisa, jer smatramo da je to „virus“ u sistemu zbog kojeg se neće stvoriti niti elementarni uslovi za tržišno poslovanje postojećih i eventualno pojavu novih medija. Naprotiv, država treba da se usredsredi na unapređenje zakonskog okvira u kojima funkcionišu postojeći javni servisi, odnosno da omogući da oni postanu odista servisi u službi građana. Ostaje potpuno nejasno na koji će se način finansirati novi regionalni javni servisi, s obzirom na činjenicu da je naplata TV pretplate izuzetno niska i da su postojeći javni servisi zbog toga u dubokoj krizi, posebno Radio-televizija Vojvodine, koja je višestruko diskriminisana u odnosu na RTS.

Osim regionalnim javnim servisima, Medijska koalicija nije zadovoljna ni rešenjem u strategiji koji se tiču medija na jezicima nacionalnih zajednica. U strategiji je omogućeno nacionalnim savetima da bez ograničenja osnivaju i preuzimaju osnivačka prava u medijima na jezicima nacionalnih manjina, a to je u suprotnosti sa najavljenim, odnosno obećanim izlaskom države sa medijskog tržišta. Dosadašnje iskustvo govori da nacionalni saveti kao osnivači jesu spasili od gašenja medije čiji su osnivači, ali da su u tim medijima istovremeno ugrozili medijske slobode. Podsetimo samo na slučaj smene glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista na mađarskom jeziku „Mađar soa“ Čabe Presburgera pre godinu dana. On je smenjen uz cinično obrazloženje da njegov list nije u dovoljnoj meri pratio konferencije za novinare Saveza vojvođanskih Mađara.

Zahtevali da se u strategiji jasno definišu ne samo prava nacionalnih saveta kao osnivača, već i njihova odgovornost, odnosno uspostavljanje mehanizma zaštite nezavisne uređivačke politike medija kojima su nacionalni saveti osnivači. Nažalost, to nije prihvaćeno, te stoga i dalje zahtevamo od Vlade Srbije da inicira izmenu zakona o nacionalnim savetima i uvrsti ovu odredbu, te da, takođe, spreči dalju monopolozaciju manjinske medijske scene od strane nacionalnih saveta, a pogotovo da onemogući njihov uticaj na uređivačku politiku Javnog servisa Vojvodine.

U toku procesa javnog zagovaranja i promocije usaglašenih stavova, Medijskoj koaliciji podršku je pružalo Medijsko odeljenje OEBS-a, koje se pokazala kao pouzdan partner, kao i Delegacija Evropske unije, koja ima veoma važnu, takoreći presudnu ulogu u ovom procesu. Međutim, jedna reč može da bude zajednička za odgovor Vlada na naše napore (i to, svejedno koje Vlade) – kašnjenje, i to drastično. Vlast ne želi da izvrši medijsku reformu bez velikog pritiska, i to iz dva osnovna razloga: „nedostatak volje“ da se mediji oslobode uticaja vlasti, sa jedne strane, i želja da se zaštite mesta, radna mesta za stranačke kadrove. Naime, mediji koji su u državnom vlasništu služe kao mesto za upošljavanje stranačkih kadrova, te recimo imamo apsurd da državni mediji imaju višak zaposlenih a manjak novinara.

Posle Medijske strategije

U junu 2012. godine, skoro godinu dana od usvajanja Medijske strategije, Medijska koalicija je uputila svoje zahteve novoj Vladi Srbije. Tada se još uvek nije znalo koje stranke će činiti novu skupštinsku većinu, ili bar nismo bili sigurni, pa su zahtevi upućeni isključivo principijelno. Ukratko, zahtevi se tiču poštovanja Medijske strategije, koja je posle dve godine mukotrpnog posla, usvojena na telefonskoj sednici Vlade u septembru 2011. Konstatovali smo tada da ne postoje vidljivi napori da se Strategija implementira i zahtevali smo da se poštuje akcioni plan iz ovog dokumenta.

Sve političke opcije su u dosadašnjem delovanju, manje ili više evidentno, pokazale da im nije stalo do uspostavljanja medijskog tržišta sa jasnim regulama. Samim tim, pokazali su i da im nije stalo do medijskih sloboda, a ponajmanje do prava novinara, te da svi medije doživljavaju kao „potrošno sredstvo“ za propagandno delovanje. Mediji, nažalost, nisu još izgleda naučili da je svako približavanje političkim moćnicima dugoročno pogubno za njih same i za novinarstvo u celini.

Trenutni presek stanja nije ohrabrujuć. Mada je već prošao kroz proces javne rasprave u martu ove godine, Zakon o javnom informisanju i medijima još nije bio na sednici Vlade Srbije i nije pretočen u formu Predloga, koji bi trebalo da krene u skupštinsku proceduru. Kada će se to desiti, još nije jasno. Nacrt Zakona o elektronskim medijima objavljen je na sajtu Ministarstva kulture i informisanja, ali još se ne zna kada će krenuti u javnu raspravu. Nacrt zakona o javnim servisima je bio objavljen, ali je povučen na zahtev medijskih udruženja. U međuvremenu je, pod nejasnim okolnostima, u junu ove godine raspuštena Stručna radna grupa, pa je nejasno ko je autor ovog potonjeg Nacrta.

Koliko ohrabruje činjenica da su nacrti prva dva zakona bliski stavovima Medijske koalicije, toliko obeshrabruje činjenica da postoje mnogobrojni otpori da oni na kraju postanu deo pravnog sistema Srbije, jer sve zavisi od političkih odluka i nagodbi unutar vladajuće koalicije, kao i od hirova pojedinih političara koji su koncentrisali ogromnu moć u svojim rukama.

No, pitanje je da li bi došli i u sadašnju situaciju da nije bilo zajedničkog delovanja organizacija okupljenih u Medijskoj koaliciji. Ako recimo uporedimo stanje u oblasti kulture i uzmemo u obzir da Kulturna strategija kasni nekoliko godina i da se ni ne nazire kada će početi da se radi na njoj, možda možemo ipak biti zadovoljni i time što je Medijska strategija ipak usvojena i što je država preuzela kakve-takve obaveze u medijskoj sferi. Naravno, bez pritiska EU stvari bi bile daleko gore.

U trenutku nastajanja ovog teksta, Saša Mirković, predsednik UO ANEM-a, organizacije koji je član Medijske koalicije, formalno je kandidat za pomoćnika ministra kulture i informisanja koji će biti zadužen za medijske reforme.

Osim zalaganja za nova zakonska rešenja, Medijska koalicija je reagovala i na druge devijacije na medijskoj sceni, vezane za nepoštovanje principa iz Medijske strategije. Jedna uspešna akcija sprovedena je u decembru prošle godine, kada se u skupštinskoj proceduri pronašao Predlog Zakona o javnim preduzećima. Naime, ovaj zakon je omogućavao da se osnivaju i javna preduzeća u oblasti informisanja, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa principom povlačenja države iz medijske sfere. Medijska koalicija je oštro reagovala, javno ukazujući da se ovim ne samo poništava Medijska strategija nego i da se narušava sloboda izražavanja i povećava uticaj države u medijima. Vlada Srbije je prihvatila naše argumente i iz člana 2. ovog zakona izbaci oblast informisanja, što je i bio zahtev Medijske koalicije.

Ovo možemo smatrati značajnim uspehom, jer je ovim činom država prvi put, kroz zakonsko rešenje, potvrdilo jedan od osnovnih principa Medijske strategije.

Medijska koalicija je reagovala i povodom drugih događaja na medijskoj sceni koji su u suprotnosti sa Medijskom strategijom, a kroz realizaciju raznih istraživanja („Medijske slobode u Srbiji“, „Finansiranje lokalnih medija u Srbiji“) nudili smo nove argumente koje idu u prilog našim osnovnim zahtevima.

Pouke i zaključci

– I pored velikog napora, skoro petogodišnjeg zajedničkog rada (prethodno pojedinačnog ili u ad hoc koalicijama), i pored podrške međunarodnih organizacija, i pored pritiska EU, još uvek nisu usvojeni medijski zakoni;
– Vlast, kako se pokazalo, izbegava, koliko god može, da zakonskim rešenjima smanji svoj uticaj na medije, i odnos svih vlada prema ovom pitanju skoro identičan;
– Medijska koalicija ipak postigla delimičan uspeh, jer je izvršila pritisak na državu da u Medijskoj strategiji i nacrtima zakona pronađe većina stavova Medijske koalicije;
– Stručni argumenti nisu dovoljni, već je potreban konstantan pritisak kroz proces javnog zagovaranja;
– Važno je zajedničko delovanje civilnog sektora i pronalaženje najmanjeg zajedničkog imenitelja, što ojačava mogućnosti na uspeh javnog zagovaranja (lobiranja);
– Mediji nisu pouzdani partneri ni za Medijsku koaliciju, zato što su pupčanom vrpcom vezani za političku elitu;
– Saradnja OCD-a i medija u Srbiji slaba, što onemogućava partnerski odnos u unapređenju transparentnosti vlasti. Krivica medija, ali i OCD-a;
– Uloga OCD u zakonodavnom procesu potrebna je tokom celog procesa, od donošenja strateških dokumenata, preko izrade nacrta zakona, do pritiska nakon ulaska predloga zakona u skupštinsku proceduru. OCD treba da zahteva javnu raspravu o zakonskim rešenjima kada god je to moguće, i da medijima pojasni značaj i smisao pojedinih zakonskih rešenja;
– Veoma je bitno pratiti implementaciju zakona i monitorovati podzakonske akte, a prethodno insistirati na sistemskim rešenjima, strateškim dokumentima;
– Izbegavati mogućnost da vlast sa OCD-im uključenim u proces donošenja novig zakonskih i podzakonskih rešenja pokuša da podeli odgovornost za loša legislativna rešenja.

(Govor na konferenciji „Za odgovornu vlast u zemljama Zapadnog Balkana“ na Paliću, 21. septembar 2013. Organizator: Centar za razvoj civilnog društva, Zrenjanin)

Published inEseji

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *