NEDIM SEJDINOVIĆ: Moć čuđenja

Tamara Kaliterna: Ponavljači lažne istorije, Cenzura-Žene u crnom, Novi Sad-Beograd, 2013.

Pre četiri-pet godina predložio sam Tamari da napravi izbor svojih novinskih tekstova i priredi ih za knjigu, koju bi objavila izdavačka kuća “Cenzura”. Ona je bila skeptična. Spomenula je da u poslednje vreme izlazi dosta knjiga u kojima novinari, takoreći na kamaru, prikupe svoje kolumne, članke ili intervjue. Te knjige, po njenom mišljenju, deluju kao beskorisne svaštare. Bila je donekle u pravu, zaista nailazimo na publikacije čiji je jedini smisao u tome što su objavljene i što će se naći u bibliografiji nekog novinara ili javnog delatnika, u njihovom CV-ju. Knjiga je uvek zalog za budućnost, a mnoge takve u budućnosti izgubiće svaku vrednost – doduše, i danas bi se moglo živeti bez njih. Tamara je, međutim, potcenila vrednost svojih tekstova i drago mi je što se u međuvremenu predomislila.

Mi smo ovde gde smo, u vremenu i prostoru u kojem se olako izriču ocene i procene, od ljudi opšte prakse. Ovde retko ko želi da ponudi dokaze, dominira buka suvišnih reči. Nema puno onih na drugoj strani, koji savesno prikupljaju činjenice, u strahu da se one ne zagube u zaglušujućoj magli i u nadi da će bar nekad bar nekom bar nešto značiti.

U Srbiji, pa i u regionu, pod istraživačkim novinarstvom se uglavnom podrazumeva otkrivanje i analiziranje podataka o finansijskim malverzacijama, o kriminalnim grupama, sprezi politike i kriminala. No, i takvo, veoma značajno novinarstvo pojavljuje se samo u tragovima, zahvaljujući naporima pojedinih organizacija i pojedinaca, manje medija. Zaboravlja se međutim da je ovom beščašću u kojem živimo prethodio prvobitni zločin, užasni, proizvedeni rat i sve ono što ga je pratilo: genocid, masovni zločini, unesrećivanje i raspamećivanje, enormna pljačka… Bez istraživačkog novinarstva o ratu, o devedesetima, o nacionalističkoj histeriji koja ne prolazi, bez prisutnosti tih tema u tzv. mejnstrim medijima, mi ćemo se večito okretati ukrug, ne razlikujući uzroke od posledica.

Da li mi svi zajedno ovde možemo da nabrojimo bar pet novinara iz Srbije koji se bave, sistematski, ratnim zločinima, devedesetim uopšte, nacionalizmom? Ja znam samo jednu, ona se zove Tamara Kaliterna. Možda grešim, ispravite me.

Pre neki dan sam više listao nego pažljivo čitao knjigu tekstova jednog našeg kolege. Tekstovi nastali u dužem vremenskom periodu sabrani u knjizi svedoče o mnogobrojnim pogrešnim procenama i pretpostavkama, a tek na pokojem mestu možete dobiti kompletnu informaciju, ali i ona vam je već odnekud poznata. Ono što me je sprečilo da tu knjigu iščitam jeste svest da ona za mene nema ama baš nikakvu vrednost, a sumnjam da će imati i za istoričare. Jedna ovekovečena tlapnja. Tekstovi s početka devedesetih zvuče kao da se ništa čudno u okruženju i među nama ne dešava. Presahle teme i bezidejnost.

Sasvim suprotno, i to najiskrenije govorim, Tamarini tekstovi iz tog perioda su me ne samo zainteresovali, ne samo što sam gutao njihovu aktuelnost, nego su me i dirnuli. Oni svedoče informacijama, podacima koje smo zaboravili ili nam nisu ni bili poznati. Oni su, to je jasno, produkt ozbiljnog rada i predanosti. I to, bez suvišnih reči, provereno i pouzdano. Ponekad oporo, ponekad jetko, ponekad duhovito, uvek iskreno. Nije samo Tamara zaslužna za to što su njeni tekstovi od pre decenije ili dve i danas tako bitni. Zaslužno je za to i naše društvo koje nijednu temeljnu dilemu do danas ne samo da nije razrešilo nego ni ozbiljno prodiskutovalo.

Na jednom mestu, u knjigu prikupljeni, Tamarini tekstovi šalju snažniju poruku, jasnije se prepoznaje autorkina intencija, njeni stavovi se stapaju u celinu. Prolazeći kroz ove novinske zapise, polako se navikavajući na svedenu, ali rafiniranu rečenicu, čitalac će mnogo lakše prepoznati i autorkin literarni dar. Prepoznaće gorku ironiju koja ponekad dostiže do sarkazma, poneki blagi cinizam, a ponekad i jednostavnu duhovitost koja vas oraspoloži. Prepoznaće metafore i aluzije, igre reči, ali će se povremeno zaustaviti da duboko udahne, zbog bola, zbog decenijske nepravde koju Tamara neprestano tematizuje. Da li je to uobičajeno u novinskim tekstovima? Jeste, ali samo kod onih vrhunskih kojih u našim medijima ima tako malo, i sve manje. Literarna vrednost se nadovezuje na istraživački rad.

A kada smo već kod literarne vrednosti, naročitu pažnju bih skrenuo na dve reportaže iz Haškog tribunala, iz januara 2002. godine, koje su objavljene u novosadskom “Bulevaru”, a našle su se i ovoj knjizi. To je bilo, da vas podsetim, vreme u kojem smo još uvek verovali da će Haški tribunal doneti pravdu, ispostaviti račune za strašne zločine koji su nam oduzimali san i nadu. Ti tekstovi su, i pored reporterske vrednosti, pre svega literarni i otkrivaju autorkin osećaj za detalj, u kojem se obično đavo krije.

“S. M. ima crne čarape i uglancane crne cipele. Sijaju se, nema šanse da ih isprlja. Najpre kleca neprekidno levom nogom, a prstima desne kucka po stolu. Posle stavlja nogu preko noge, tako da mu kolena štrče iznad stola, što nije dopušteno po požarevačkom bontonu, ali jeste po salunima Karla Maja (May), koji su se protegli do baze Rajt Peterson (Wright-Patterson) u Ohaju, godine 1995. kada je S. M. najviše doprineo uspehu pregovora koji su ga doveli tu gde je. Uglavnom zauzima dve poze – ili udobno zavaljen u stolicu, ili blago povijene kičme, pa se ne zna šta je stvarni anatomski položaj S. M. posle fetusnog položaja. Zanima ga publika više od onih koji su uzeli u šake njegovu budućnost. Očima strelja Amanpur. Stražari S. M. se smenjuju u sudnici svaka tri sata. A on stamen k’o kamen.”

Siguran sam da mi Tamara neće zameriti, a nadam se da nećete ni vi, zbog još jedne intimizacije. Tamara je veoma izbirljiva, oprezna u odabiru stvari i ljudi koji je okružuju. Ponekad možda i preteruje u tome, možda. Kao neka, kako sam joj jednom rekao, postmoderna monahinja. Kao što se grozi viška predmeta, tako ne podnosi ni prekomerne reči. Nijedna nije suvišna u njenim tekstovima. Pažljivo ekonomiše. Smatra da reči ne treba tek tako “izbacivati” iz sebe, jer višak više sakriva nego otkriva. Kada pišem neki tekst i kada osetim da pati od inflacije izraza, kada ga fraze izjedaju, zamolim nju da ga pročita. Ona precizno odstrani višak. Biva to kao neko veliko godišnje spremanje kada se iz stana pobacaju stare, ofucane, nepotrebne stvari koje zauzimaju životni prostor i oduzimaju energiju.

Registar imena, koji je brižljivo izradio naš prijatelj Duško Medić, čak i onome ko se nije do sada sretao sa Tamarinim radovima, može već na prvi pogled otkriti vrednost knjige. Sa jedne strane, indeks svedoči da autorka nije prezala da nazove i prozove pravim imenom. To ovde nikada nije bilo odveć popularno. Sa druge strane, on otkriva i to da i iza ovog relativno malobrojnog izbora iz velikog broja objavljenih Tamarinih tekstova u 23 godine – stoji naporan rad, ali i da knjiga ima istoriografsku vrednost. U indeksu su najviše brojki dobili “stari znanci”: Milošević, Karadžić, Mladić, Šešelj, Dobrica Ćosić. Franjo Tuđman… ali u indeksu pronalazimo i imena Pola Klea, Milana Kundere, Ismeta Mujezinovića, Josipa Juraja Štrosmajera, Elija Vizela, Hane Arent i drugih umetnika, književnika, filozofa… To govori o širokom interesovanju i obrazovanju autorke. A te dve stvari tako nedostaju našem novinarstvu. Uobičajeno je da je novinaru mesto u kafani, a ne u biblioteci.

Knjiga svedoči o još jednoj doslednosti, a to je kontinuirani kritički otklon prema svim vlastima, prema političkim strankama i onima koji imaju moć. Autorka sa pravom smatra da je taj kritički otklon dužnost novinara i intelektualaca, a ova knjiga potvrđuje da tu ideju nikada nije napustila. Nijednog trenutka nije poklekla i pretvorila se u glasnogovornika elita. A danas? Danas smo svedoci da i oni mediji i intelektualci od kojih to nismo očekivali postaju ostrašćeni branitelji vlasti i učesnici u rađanju nove diktature. Zbog te doslednosti, Tamara je često bivala usamljena.

Mark Tven je jednom prilikom rekao – parafraziraću ga – da, što smo stariji, to sve teže razlikujemo stvari koje su se dogodile od onih koje se nisu dogodile. Na kraju, pamtimo samo ono što se nije desilo. Srbija danas, Srbija juče, Srbija sutra, pamti onu lažnu, loše izmaštanu istoriju i uvek ponovo, kao loš učenik, upada u njenu zamku. Lažna istorija šalje pogrešne poruke.

Knjige poput Tamarine, njena istrajnost svih ovih godina i istrajnost malobrojnih novinara i intelektualaca, možda će bar malo – nadamo se – doprineti da ovaj dugotrajni zločin koji živimo i lobotomija koja ga prati ne bude nekada davno u budućnosti zaboravljena. Nadu ne smemo izgubiti, jer čovek bez nade je senka spremna na sve.

Kada smo već kod nade, reći ću da neki moji prijatelji, među kojima je i Tamara, često oštrije reaguju na društvene i političke devijacije nego što ja to činim. Ne zato što imamo različit stav o njihovoj pogubnosti, već verovatno zbog toga što imam drugačiji temperament. Neverovatno je kako je njihova moć čuđenja uspela posle svih ovih godina da ostane sveža, mladalačka. Ja sam je, moram priznati, s vremena na vreme gubio. Moji prijatelji me uče da se ponovo čudim. Hvala im na tome. Oni kojima je zauvek otupela oštrica svaku su nadu ostavili za sobom. Tamara nije i hvala joj na tome!

(Tekst je pročitan na promociji zbirke novinskih tekstova Tamare Kaliterne “Ponavljači lažne istorije”, održanoj u Nezavisnom udruženju novinara Srbije, u Beogradu 10. jula 2013. godine)

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.