Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: Osrednja istina

Antropolozima bi bilo zanimljivo da vide kako se u postizbornoj Srbiji normalizuju napadi na nevladine organizacije i borce za ljudska prava. Onima koji žive u Srbiji, a još uvek razlikuju dan i noć, ovaj fenomen je mučan i dosadan; posebno onima koji se nalaze na meti napada. Napore za normalizaciju ekstremizma, međutim, denuncira to što normalizatori koriste iste argumente koje koriste ekstremisti koji ne kriju svoje neonacističko i klerofašističko ubeđenje. To samo potvrđuje pravilo da kvaka nije u onima koji otvoreno pozivaju na linč, već u onima koji inspirišu te organizacije na delovanje i daju ljudskost argumentima za difamaciju i likvidaciju „antisrpskih elemenata”.

Dugo već na ovim prostorima, među tzv. umerenim nacionalistima, pa i onima koji sebe ne nazivaju tako, kao i u velikom delu javnog mnenja, opstaje blesava teza da je istina – uvek na pola puta. Recimo, u studio se pozove jedan koji se zalaže za ubijanje i opravdava zločine i jedan koji tvrdi da je ubijanje i mržnja nešto što je nedopustivo i kažnjivo. I tu se nekako, u tom traganju za istinom, iskristališe nekakav srednji put po kojem je ubijanje sasvim okej, ali se baš ne sme preterivati. Poziv na linč je takođe opravdan, ali treba precizno odrediti pravu metu, stvoriti moralnu paniku, a već će se naći neko ko će ispaliti metak.

Recimo, nesrećni ministar pravde Nikola Selaković, bez trenutka razmišljanja ustvrdio je da su izjava da nekome treba otkinuti glavu zbog političkog stava i konstatacija da je Kosovo nezavisna država – potpuno identične, odnosno neozbiljne. To koliko je neozbiljna tvrdnja da je Kosovo nezavisna država treba pitati stotinak zemalja koje su priznale njegovu nezavisnost. A koliko su neozbiljni pozivi na otkidanje glave, trebalo bi priupitati porodice stotinak hiljada mrtvih u ratovima u bivšoj SFRJ. Ili porodice Zorana Đinđića i Slavka Ćuruvije. Svojom izjavom Selaković je zapravo dao državni legitimitet pozivu na linč.

Sličnim putem ide i Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije, organizacije koja je devedesetih odigrala sramnu ulogu i čiji su viđeniji članovi koristili govor mržnje i pozivali na likvidacije i masovne zločine, a potom ih opravdavali i relativizovali. Njihova sklonost ka egzekucijama trajala je devedesetih, a sa nešto manjim intenzitetom traje i danas. Sada je UNS, zajedno sa Vladom Srbije, pokrovitelj onih medija koji imaju sličnu ulogu targetiranja i dehumanizacije neprijatelja. U centru pažnje je unutrašnji neprijatelj, politički protivnik kojem se oduzima pravo na ljudski dignitet. I kao što se nije bavio odgovornošću novinara tokom devedesetih, tako se UNS time ne bavi ni danas. To što su dovedeni u pitanje dostojanstvo ljudi i njihovi životi, njih ne zanima. Na kraju, od toga se živi.

Ljiljana Smajlović u svom ličnom stavu – u kojem je zapravo opovrgla reakciju UNS-a na šovinistički napad koji je list Pečat izvršio na upravu i novinare RTV, kao i na predsednika NDNV Dinka Guhonjića – u istu ravan dovodi ovaj šovinistički ispad i istupe Gruhonjića kada ovaj kritički govori o situaciji u ovdašnjim medijima. Poruka njenog teksta glasi: Pečat je u pravu kada poziva na linč, samo što ne nudi valjanu argumentaciju, koju, evo sada, ona podastire pred čitaoce. U tekstu se naravno pruža i dodatna municija za rafalnu paljbu ne samo na Gruhonjića, nego i na NUNS i organizacije civilnog društva koje nisu u službi nove vlasti. Na tragu ministra pravde, ona normalizuje poziv na linč i dodatno ga potkrepljuje. Zanimljivo je da ona ističe činjenicu da se Dinko zapravo zove Sabahudin, a ta neistina je produkovana na neonacističkim sajtovima. Prvi je tu izmišljotinu upotrebio Goran Davidović Firer, čelnik zabranjenog neonacističkog Nacionalnog stroja. Pre neki dan sam rekao Dinku da je krajnje vreme da pod pritiskom javnosti promeni ime u Sabahudin.

Ljiljana Smajlović izjednačava spiskove za odstrel SNP Naših i potpise na saopštenju Helsinškog odbora za ljudska prava. Naime, poznato je da spiskovi koje prave organizacije civilnog društva za zaštitu ljudskih prava završavaju nasiljem i likvidacijama. Svi znamo koliko žrtava iza sebe ostavljaju paravojne formacije pod kontrolom NVO sektora. Ali baš ova besmislica se neprestano ponavlja na neonacističkim i klerofašističkim sajtovima.

Tu je još jedna skala argumentacije. Ljiljana Smajlović se pita šta je loše u tome da organizacije u Srbiji koje dobijaju novac iz inostranstva dobiju etiketu stranih agenata, kakav je slučaj u SAD. Ali to nije slučaj u SAD, već u Rusiji, koja je izokrenula američke propise koristeći ih kao argument za represiju. Naime, u SAD se kao strani agenti tretiraju firme i organizacije koje otvoreno, zakonski zastupaju (lobiraju za) interese pojedinih zemalja. Da li Ljiljana Smajlović smatra da organizacije koje se zalažu za ljudska prava ili za sprovođenje Medijske strategije zastupaju interese SAD i zapadnih zemalja, ili interese Srbije i njenih građana? Ako misli da su ljudska prava protivna interesu Srbije, onda to treba i da kaže. I ako se već poziva na domete ruske demokratije, onda neka kaže i koliko je novinara u Rusiji ubijeno i da li je to primer medijskih sloboda za koje se ona zalaže. I da li bi ona sa ponosom nosila etiketu strani agent u zemlji Srbiji? Možda i bi, kao što sadašnja vlada sa ponosom nosi etiketu proevropska. Na kraju, da li bi, kao korisnici evropskih i drugih zapadnih fondova, i Vlada Srbije, ministarstva i lokalne samouprave trebalo da ponesu oznake strani agenti?

Kao devedesetih i za vreme vlade Vojislava Koštunice, Ljiljana Smajlović se pod maskom umerenosti uključuje u progon političkih neistomišljenika. Ponovo se nalazi u poziciji portparola vlasti. Koliko je zdušno napadala prethodnu vladu zbog pritisaka na medije, toliko sada napada novinare, medije i nevladine organizacije koje kritikuju novu svenarodnu vlast. Ona je trebalo da pokaže novo lice UNS-a. Ali maska polako pada i između Ljiljane Smajlović i kolumnista na neonacističkim sajtovima sve su manje razlike. I neprijatelji su im definitivno isti.

Postoji ipak jedna bitna razlika: njeno delovanje je mnogo opasnije, jer bi ona da postigne iste ciljeve pozivajući se na uobičajene moralne norme. Kod starogrčkih filozofa moral je bio proizvod poštovanja uobičajenosti. I toga se, svesno ili nagonski, drži Smajlović. Ona bi da uobičajenost nacionalističkog zla i mržnje na ovim prostorima bude moralno određenje. Da oni koji su protiv tako konstruisanog morala budu osuđeni i kažnjeni, pripitomljeni ili proterani, oklevetani ili odstreljeni.

UNS se u poslednjih nekoliko godina, u želji da pokaže svoje brižno lice, zalaže za otkrivanje ubica novinara u Srbiji. Te krokodilske suze ljudima koji prate našu medijsku scenu deluju tragikomično. Ali dobro je da se UNS zalaže bar za otkrivanje ovih zločina, kada tolike druge pokušava da sakrije.

Ako neko od onih koje Ljiljana Smajlović targetira u svom tekstu bude odstreljen– da li će se UNS zalagati da se otkriju počinioci, kao što se zalaže da se pronađu ubice Slavka Ćuruvije. Da li će inicirati osnivanje komisije? U tom slučaju, moraće negde da zature ovaj tekst Ljiljane Smajlović, kao što neprekidno zaturaju svoju prošlost.

how to buy best price viagra professional (Peščanik)

 

Published inNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *