Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: Panker u crkvi

Valjda u sredu, negde pred uskršnje praznike, prijatelj i ja smo bez velike rasprave zaključili da dugo nismo videli Mirka i da bi bilo lepo da odemo do njega u Šimanovce. Jedan dan popodne, tokom praznika. U četvrtak 17. aprila čuli smo se prvo sa njegovom suprugom, a potom i sa njim. Vratio se iz Beograda, sa druženja sa prijateljima i svedočenja*. Bio je raspoložen, uvek je znao obradovati se kada smo ga pozivali ili se s njim sretali.

Plan je bio da se u petak 18. aprila vidimo sa Mirkom u kafiću nadomak njegove kuće, gde je mogao bez ustezanja da duvani one svoje trećine ili četvrtine “drine bez filtera”, nataknute na muštiklu. Unapred sam bio srećan zbog toga što će se obradovati kada mu budem uručio neke knjige. A tako je, onako skoro dečački, uvek bio radostan kada dobije neku knjigu, čak i kada u njoj i nije bog zna šta pisalo. Tog 18. aprila smo otišli u Šimanovce, ali nažalost ne da se vidimo sa njim već da njegovoj porodici izjavimo saučešće.

Saznao sam tada kako je taj 18. april, svekoliki Veliki petak, izgledao za Mirka. Pored uobičajenih jutarnjih rituala, počeo je pisati tekst za “Autonomiju” i iščekivao ekipu Radio-televizije Vojvodine, koja je došla da od njega uzme izjavu povodom uskršnje zabrane fudbalskih mečeva u Srbiji. Malo po intervjuu, Mirko je preminuo. Kamera je još bila topla, a novinar i snimatelj su bili tu u trenutku kada mu je pozlilo, i pomogli koliko su mogli. Oko 14 sati, ako se ne varam, i ekipa Prve TV je trebalo da dođe da intervjuiše Mirka. Verovatno nešto vezano za Uskrs ili opet Uskrs i fudbal. Tekst o Putinu i Ukrajini ostao je u pisaćoj mašini, nedovršen. Kada smo dolazili kod njega, da se vidimo, ili da ga vodimo na neku tribinu ili seminar, uvek bi nas dočekao novi tekst za Autonomiju, u ružičastoj koverti, obavezno sa porukom na kraju.

Za religijske praznike, ili onda kada se se dešavale važne stvari u religijskim zajednicama u zemlji i inostranstvu, ili onda kada su pripadnici Srpske pravoslavne crkve ili neke druge verske zajednice produkovali skandale (a to nije, priznaćete, bilo retko) – Mirku je telefon neprestano zvonio, bio je na raspolaganju novinarima. Ponekad, tih dana, znao se požaliti kada bismo se čuli. Novinari non-stop zovu za izjave, dolaze sa kamerama i mikrofonima, i to ne samo iz Srbije već i iz okruženja. Nisam siguran, ali imam utisak da nikada nikoga od novinara nije odbio, ako je ikako bilo moguće – izlazio im je u susret. Kao da ga gledam: sluša njihova pitanja stoički, strpljivo, kao da saopštavaju neku vrlo interesantnu, potpuno novu istinu. Imao je razumevanje za njihovo ne baš tako retko neznanje, i koristio bi priliku da ih poduči, onako nenametljivo, izokola. Bio uveren da sve to ima nekog smisla, da će neko čuti, pročitati, videti, nešto naučiti…

Pored stručnih tekstova, redovno je pisao za “Republiku”, “Autonomiju” i “Peščanik”. Za ove potonje portale skoro isključivo novinske oglede – kolumne. Tumačio je tekuće događaje, pokušavajući da im udahne duh i smisao i onda kada su bili bezdušni i besmisleni. Ritam njegovog prisustva u javnosti je bio žestok, pankerski. I odgovarao je njegovom senzibilitetu, jer on jeste bio panker u crkvi, panker-prosvetitelj.

Žao mije što ga nikada nisam pitao zašto je, za razliku od ogromne većine drugih intelektualaca ovdašnjih, toliko predusretljiv prema medijima (kao i organizacijama civilnog društva). I kako to da se samo nasmeje kada neko pogrešno ili nedovoljno tačno interpretira njegovu izjavu. Žao mi je, mada verovatno ne bih dobio direktan odgovor, već nešto lapidarno u njegovom stilu: vidite, Nedime, neko mora i to da radi!

Kada malo bolje razmislim, i pored velikog poštovanja koje sam imao prema njemu, nekako sam ga uvek doživljavao kao mladića u telu starijeg gospodina. I verujem da je ta mladićka energija doprinosila neumornom društvenom i medijskom angažmanu. Ne, nije njega vukla želja da saopšti neku veliku, dramatičnu istinu već nasuprot – da kaže da takve istine ne postoje, a da alternative uvek postoje. Događajima je davao sinhronijsku dimenziju kao neki postmoderni propovednik, s pravom im oduzimajući – jedinstvenost. A upravo oduzimanjem prava na jedinstvenost ukazivao je na dubinu i kompleknost problema.

Mirko je, verujem, potpuno razumeo medije i njihovu manipulativnu dimenziju, ali to ga nije sprečavalo da ih prati, pažljivo iščitava. Umeo je da ih koristi, verovao je i u njihovu moć. Da je drugačije, ta želja da interveniše u dnevnoj stvarnosti ne bi bila tako autentična. Znao je, skoro uvek, da pre neke naše tribine spremi provokativnu misao koja može biti atraktivna za naslov vesti, koja će se – kako bi to urednici rekli – dobro prodati. Recimo: “Grade Vučićev kult ličnosti, a on nema ličnosti” ili “SPC se ponaša kao desničarska partija” ili “Raspad Jugoslavije još nije završen”. (Upravo zbog njegovih čestih, u razgovorima ali i u javnosti, jezičkih preokreta, provokacija, kontradikcija, kalambura i osmelio sam se da upotrebim izraze kao što su “panker u crkvi” ili “postmoderni propovednik”. Možda bi mu se svideli.) Nije se, poput nekih drugih intelektualaca, plašio da uđe u medijski glib, bio je potpuno samouveren, kao neko ko nema šta da izgubi i kao neko ko nema šta da dobije.

Velika Mirkova pokretačka energija bila je i svest o ulozi intelektualca u društvu onako kako ju je video, recimo, Alber Kami. Kami je tvrdio da intelektualac ne sme da bude u službi onih koji pišu istoriju već onih koji je podnose, koji je nose na svojim leđima. Intelektualci se ne ograničavaju na poznavanje stvari, već u nama bude uspavana čula za otkrivanje sveta, dovodeći u pitanju navike, uobičajenost, učmalost i bezličnost. To će možda nekome delovati kao starinsko viđenje intelektualca u društvu, ali je po meni ono univerzalno i važi i u doba novih medijskih stvarnosti.

Budimo iskreni, novinari su Mirka često kontaktirali i zbog toga što u našoj zemlji postoji veoma mali broj intelektualaca koji žele kritički da tumače stvarnost. Pogotovo smelih i kompetentnih da razotkrivaju onu sivu zonu u kojoj se prepliću ruke crkve i države.

Nekada se intelektualci pred novinarima “izvlače” da su nedovoljno kompetentni, nekada s indignacijom osuđuju novinare da nisu dovoljno stručni da bi oni uopšte razgovarali sa njima, nekada nemaju “ni sekund vremena”, ali stvari su u pozadini zapravo banalne: posledica je to konformizma, intelektualne lenjosti, očuvanja institucionalne sinekure koja podrazumeva nezameranje sa centrima političke i druge moći. Posledica je to i gubitka volje, svojevrsne depresije zbog umanjenja značaja intelektualaca u savremenom svetu, a pogotovo u ovako razorenim strukturama kakvo je srbijansko društvo.

Mirko je znao da je suprotnost društvenoj angažovanosti – pozicija tzv. organskih intelektualaca, kako je Antonio Gramši nazivao intelektualce koji služe da bi se zadržala trenutna raspodela moći u društvu, trenutna dominacija moći koja podrazumeva i zadržavanje relativno udobne pozicije intelektualca sa sinekurom i mogućnošću trgovine akademskim znanjima. Takvo razumevanje uloge intelektualca može zaista da bude jak motiv za delovanje, ali u sebi se mora imati i doza mladalačke iskrenosti, energije i poštenja. A Mirko je posedovao sve to.

Vratimo se novinskim ogledima koje je Mirko pisao za “Republiku”, “Autonomiju” i “Peščanik”. Oni predstavljaju važnu intervenciju u stvarnosti jednog intelektualca. Vremenom se iskristalisao poseban, Mirkov stil koji je u sebi sadržavao sve neophodne elemente novinskog teksta, ali istovremeno sa mnogobrojnim klasičnim literarnim bojenjima: ironijom, persiflažom, satirom, jezički obrtima, metaforama… Tako strukturirani, ovi ogledi zaslužili su pravo na dug vek trajanja. Oni su objavljeni i u dve knjige: jedna je “Kišobran patrijarha Pavla” (Peščanik, 2010.), a druga “Pendrek i prašina” (Cenzura, 2013). Ovu potonju sam potpisao kao urednik. Molio sam Mirka da, s obzirom na standarde knjiga u izdanju “Cenzure”, napiše kratak uvod. U pitanju je opetovana molba koju sam mu uputio i za knjigu crkveno-političkih tekstova “Balkanska lađa u oluji”, koju je takođe objavila “Cenzura”. Bio je protiv toga, ali je uslišio molbu. U tekstu, predgovoru pod naslovom “Umesto uvoda” u “Balkanskoj lađi u oluji” Mirko piše: “Ovom izboru i nije potreban nikakav predgovor, a najmanje predgovor iz autorovog pera”, dok u knjizi koja izlazi tri godine potom, “Pendrek i prašina”, njegov predgovor počinje rečima: “Ostajemo i dalje ubeđeni protivnici predgovora koji pisci pišu svojim knjigama”.

Ipak, smatram da je značajno to što je on u uvodu za “Pendrek i prašina” reflektovao svoje medijsko delovanje. Izvinjavajući se zbog poređenja, ističući da su se mnogi velikani ogledali u ovom žanru, on podseća na Andrea Frosara i njegove novinske zapise koji su, kako kaže, “bili veličine kutije cigareta”, a znali su da o nekim stvarima progovore više nego “debeli tomovi teologa”. On u ovom uvodu ukazuje i da je Srbija danas “društvo koje prelazi preko pustinje” i da on u svojim novinskim tekstovima reaguje na znake vremena.

Svakako da Mirkove stručne, društvenoteorijske knjige, sa religijskim i društvenim temama, imaju veliki, dragoceni značaj za našu i ne samo našu kulturu, ali smatram da takođe sa velikom pažnjom treba čitati i knjige njegovih novinskih ogleda, pogotovo što ukoričeni, čitani u kontinuitetu, dobijaju dimenziju i intenciju koju možda nije moguće prepoznati čitajući ove tekstove kroz duži vremenski period. A siguran sam da ćemo Mirkove znake vremena još dugo moći čitati, otkrivajući u njima vitalnost misli. Neki možda budući čitaoci će kroz ove Mirkove tekstove dobro razumevati naše vreme i pritom uživati u samom tekstu. Možda će od njega moći naučiti kako je moguće oštro kritikovati jedno društvo i njegove fenomene, a nikada ne pokazati bes, ljutnju i mržnju. Njegove rečenice nisu jednoznačne i vremenom će uslediti drugačija čitanja.

Flober je rekao da je najveća greška nešto zaključiti. Mirko je prepuštao čitaocima da zaključe ako im je volja, nikada nije docirao i strašno ja zazirao od banalnosti. Nije nudio rešenja, jer je znao da ona, pogotovo ona jednostavna i lako objašnjiva – ne postoje. Nikada nije, međutim, gubio strast, nadu i znatiželju.

(Reč na tribini “Razgovor o delu Mirka Đorđevića”, Novi Sad, 13. 5. 2014.)

* Mirko je svedočio u istrazi protiv Ivana Ivanovića iz organizacije „Naši“ zbog objavljivanja spiska „30 najvećih srbomrzaca“. Tada je izjavio da je ravnodušan prema spisku, na kojem se i on našao, i da je u ovom društvu u tradiciji da se takve liste sastavljaju i da se ljudi drugačijeg mišljenja nazivaju izdajnicima.

Published inNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *