Skip to content

NEDIM SEJDINOVIĆ: Vlast čini sve da mlade otera

Više od 300 novinara je 1989. i 1990. godine izašlo iz tog, režimskog udruženja koje bilo pod kontrolom tajne policije, i u januaru 1990. osnovalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Bio je to protest protiv drastične zloupotrebe medija i novinara zarad političkog služenja zloćudnom Miloševićevom režimu, zarad pripreme za rat u kojoj su „zavisni“ novinari imali itekako važnu ulogu… Nezavisno društvo novinara Vojvodine svojevremeno je pomoglo osnivanje Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je nastalo 1994. godine, četiri godine posle nas. Od tada pa do danas, blisko sarađujemo. I NUNS i NDNV su pod konstantnim, žestokim pritiskom vlasti i režimskih novinarskih i medijskih udruženja, a oni bi – siguran sam – jako voleli da uopšte i ne postojimo, da ne unosimo disonantne tonove u simfoniju između vlasti i njihovih medija i novinara… Ne treba zaboraviti da Vučićev režim vlada zloupotrebljavajući medije, šireći dezinformacije, spinujući i raspamećujući građane, te da im korektivni faktor u smislu postojanja nezavisnih, profesionalnih i kritičkih medija samo otežava posao. Zbog svega toga je i ukinut bilo kakav dijalog u društvu i mogućnost rasprave o bilo kom važnom pitanju… Možda smo pomalo paranoični, ali čovek bi rekao da su sloboda medija i vladavina prava u Srbiji – žrtve velikih političkih dogovora. Ipak, ne smemo da budemo nepravični, postoje međunarodne institucije i organizacije koje nam pružaju punu podršku u ovoj teškoj bitki. Problem su međutim i razni retrogradni procesi i krize u Evropi, pa i u celom svetu, koji idu na ruku Vučićevom režimu i smanjuju zahteve Zapada… Problemi su nažalost mnogo dublji, a nema ko da ih rešava, jer mladi, i ne samo mladi, oni najbolji koji ne mogu da trpe lobotomiju koju živimo – odlaze ponovo masovno na Zapad. Vlast čini sve da ih otera… Vulin je još jedna od pojava koja govori koliko je ovo društvo talac devedesetih. Struktura moći stvorena tih godina nikada nije rasformirana, a Vulin je samo jedna od njihovih ispostava i kreatura… Pretnje uvek postoje, i nikada se ne sankcionišu. Ali, u poslednje vreme smo svedočili i fizičkim napadima na novinare, na mitingu Srpske napredne stranke, kao i praćenju i snimanju urednika „Južnih vesti“ u Nišu, sasvim izvesno od strane stranački upregnute Bezbednosno-informativne agencije… Neko je jednom rekao da je neverovatno lako na ovim prostorima postati nacionalista, i to polako postaje večna istina. Ne samo da je ta lakoća nacionalizma posledica dominantne kulture već je i ulaznica u svet odraslih… Matica srpska generalno nema autentičan stav ni o čemu. Njen stav je u saglasnosti sa državnom politikom. Ako im vlast kaže da misle pozitivno o Draži i Nediću, oni će imati takav stav. I obrnuto…

Nekako na prvi pogled upadljiva je prva riječ u nazivu vašeg Društva. Postoji li neko drugo društvo ili udruženje novinara Pokrajine zbog kojeg ste, eventualno, vi u svome nazivu stavili tu famoznu riječ – “nezavisno”?

SEJDINOVIĆ: Postoji. Doduše, prilično je neaktivno i retko ko osim ljudi koji se bave medijskom politikom zna za njega. Više od 300 novinara je 1989. i 1990. godine izašlo iz tog, režimskog udruženja koje bilo pod kontrolom tajne policije, i u januaru 1990. osnovalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Bio je to protest protiv drastične zloupotrebe medija i novinara zarad političkog služenja zloćudnom Miloševićevom režimu, zarad pripreme za rat u kojoj su „zavisni“ novinari imali itekako važnu ulogu. Njihove reči i slike su se pretvarali u metke i granate koje su donele smrt desetinama hiljada ljudi, a unesrećili milione. Nažalost, niko od tih novinara nikada nije, čak ni moralno, odgovarao, a sada su – oni isti ili njihovi epigoni – na pozicijama na kojima su bili devedesetih. Nije ni čudno s obzirom na to da su na vlasti u Srbiji oni koji još nisu uspeli oprati ruke krvave ne do lakata nego do ramena.

Danas NDNV služi, osim za okupljanje starih kadrova – i za delegiranje članova stručnih komisija za finansiranje javnog interesa u medijima. U pitanju je mehanizam koji je osmišljen Medijskom strategijom iz 2011. i medijskim zakonima iz 2014. godine, sa ciljem da se pomogne kvalitetno novinarstvo. Mislim na konkursno sufinansiranje javnog interesa u medijskoj sferi. Kao i mnoga druga zakonska rešenja na ovom Divljem zapadu od države, ovaj mehanizam pretvorio se u svoju karikaturu, i služi za finansiranje režimu bliskih medija i novinara koji reklamiraju „velikog i mudrog vođu“ Aleksandra Vučića i njegove lokalne šerife.

U Srbiji (znači bez Vojvodine) postoje dva udruženja novinara. Da li vaše Društvo surađuje s nekim od njih i s kojim?

SEJDINOVIĆ: Nezavisno društvo novinara Vojvodine svojevremeno je pomoglo osnivanje Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je nastalo 1994. godine, četiri godine posle nas. Od tada pa do danas, blisko sarađujemo. I NUNS i NDNV su pod konstantnim, žestokim pritiskom vlasti i režimskih novinarskih i medijskih udruženja, a oni bi – siguran sam – jako voleli da uopšte i ne postojimo, da ne unosimo disonantne tonove u simfoniju između vlasti i njihovih medija i novinara. Bilo je svojevremeno ideja da se sva novinarska udruženja ujedine, ali to sigurno neće biti moguće dok god se režimske asocijacije ne odreknu ne samo svoje sramne prošlosti, iz devedesetih, nego i sramne sadašnjosti, služenja jednom neljudskom režimu koji sistematski ubija slobodu medija i od vladavine prava čini karikaturu. Čini se, međutim, da se to nikada neće desiti. I da će, kako bi rekla izreka, stare sluge uvek pronalaziti nove gospodare.

Da li se u Srbiji, uključujući i Vojvodinu, guše medijske slobode i od kada je to eventualno počelo (mislim na postmiloševićevsku eru)?

SEJDINOVIĆ: Teško da možemo o Vojvodini govoriti kao o nekoj specifičnoj, bilo političkoj, bilo medijskoj regiji. Nju su srpski nacionalisti sveli na ruralno zaleđe uz, nažalost, saradnju sa pojedinim političkim faktorima koji su se formalno zalagali, i još uvek se kao zalažu, za veći stepen vojvođanske autonomije, pa čak i status republike. Medijsku scenu Vojvodine stoga krase sve odlike srbijanske, a glavna je – svojevrsni organizovani teror nad medijskim slobodama, kojeg prati sveukupna tabloidizacija i urušavanje profesionalnih i etičkih standarda. Država upotrebljava apsolutno sve raspoložive mehanizme da, sa jedne strane, nagradi sebi bliske medije i novinare, a sa druge – uguši, u boljem slučaju marginalizuje one „nepodobne“, ne prezajući da u tu svrhu koristi čak i nasilje. Dok se ogromni novci, novci građana, odlivaju u režimske medije, a njihovi vlasnici – koji i ne kriju da su toljaga u rukama vlasti – voze besne automobile i jahte, dotle oni – neću reći nezavisni već – profesionalni mediji žive pod finansijskom i svakom drugom presijom. Cilj Vučićevog režima je da slomi svaki otpor uspostavljanju totalitarnog poretka, i igra se „štapom i šargarepom“. Zbog toga mnogi nekada profesionalni novinari, koji su držali do digniteta, prelaze na stranu režima, i svoj ljudski i moralni poraz izuzetno dobro naplaćuju. Oni drugi, koji ne pristanu na „kolaboraciju“, biraju veoma težak i nesiguran put. Nažalost, sve se to dešava uz prisustvo međunarodnih organizacija, čija ćutnja plaši, zbunjuje i zabrinjava.

Šta, zapravo, aktuelni režim u Srbiji, ne voli vidjeti ili čuti u medijima pa jedne cenzurira, a drugima – neposlušnima, pravi probleme?

SEJDINOVIĆ: Za početak, krije enormnu korupciju, pljačku neviđenih razmera, koja se sprovodi kroz otvoreno kršenje zakona i veze sa kriminalnim miljeom i raznoraznim „kontroverznim biznismenima“. Kriju se, generalno, veze vlasti sa raznim kriminalnim grupacijama, koje su tako jake i intenzivne da suštinski u Srbiji čovek više i ne prepoznaje razliku između države i mafije, a ratni zločinci iz devedesetih ugledni su i uticajni građani i, po pravilu, medijske zvezde. Pogotovo loša situacija je na lokalnom nivou, gde se na čelnim pozicijama neretko nalaze ljudi sa bremenitim krivičnim dosijeima; ukoliko to nije slučaj, lokalni „kumovi“ predstavljaju sive eminencije naprednjačke vlasti. Krije se i suluda, shizofrena politika po kojoj Srbija kao ide ka EU, a istovremeno se u zemlji dešava sve suprotno od onoga što predstavljaju vrednosti i institucionalnu strukturu razvijenih zapadnih zemalja. Više je nego očigledno da u pozadini postoje skriveni i neprincipijelni dilovi u vezi sa Kosovom, koji će se, po svemu sudeći, završiti razočaranošću zbog neostvarenih ciljeva. Krije se i zloupotreba svih institucija i njihovo stavljanje u ruke jednog čoveka i njegove klike. Na kraju, krije se nestručnost, bahatost, primitivizam ove vlasti, koja – bez preterivanja – predstavlja sve ono najgore što je ova zemlja imala u novijoj istoriji. Ne treba zaboraviti da Vučićev režim vlada zloupotrebljavajući medije, šireći dezinformacije, spinujući i raspamećujući građane, te da im korektivni faktor u smislu postojanja nezavisnih, profesionalnih i kritičkih medija samo otežava posao. Zbog svega toga je i ukinut bilo kakav dijalog u društvu i mogućnost rasprave o bilo kom važnom pitanju.

Nedostaju samo ratovi, a ni oni, da parafraziram Miloševića i deo njegovog „čuvenog“ govora na Gazimestanu, ako se nastavi ovim pravcem – nisu isključeni.

Da li ste pokušali internacionalizirati problem gušenja medijskih sloboda u Srbiji i je li bilo nekog efekta?

SEJDINOVIĆ: U svakodnevnim smo kontaktima sa predstavnicima zapadnih zemalja i međunarodnih organizacija, ali se oni – čini se – ne uzbuđuju baš previše kada govorimo o problemima medijskih sloboda u Srbiji. Možda smo pomalo paranoični, ali čovek bi rekao da su sloboda medija i vladavina prava u Srbiji – žrtve velikih političkih dogovora. Ipak, ne smemo da budemo nepravični, postoje međunarodne institucije i organizacije koje nam pružaju punu podršku u ovoj teškoj bitki. Problem su međutim i razni retrogradni procesi i krize u Evropi, pa i u celom svetu, koji idu na ruku Vučićevom režimu i smanjuju zahteve Zapada. Na kraju, možda postoji i neka politička procena da Srbija i zemlje u regionu nisu još zaslužile da baštine sve ono što liberalno demokratsko uređenje nosi sa sobom. Na kraju, ima u tome i neke pravde – ako građanima Srbije odgovara da žive u mraku, ako ne postoji dovoljno snažan otpor urušavanju svih institucija i uspostavljanju totalitarnog sistema, možda smo onda Vučića i zaslužili.

Da li ste vi ili neki drugi vršili istraživanja kojim medijima je većinski naklonjena javnost u Vojvodini, odnosno Srbiji – onima pod kontrolom vlasti ili nezavisnim?

SEJDINOVIĆ: Značajan procenat građana uopšte nema pristup nezavisnim i profesionalnim medijima, jer su potpuno dominantne nacionalne televizije i bezumni tabloidi. U pitanju su mainstream mediji koji su pod potpunom kontrolom vlasti i koji se, osim za severnokorejski model izveštavanja o „mudrom vođi“, koriste za napad na postojeće i moguće alternative, bilo političke bilo medijske. Internet je prostor slobode još uvek, ali nije tako veliki procenat građana koji ga koristi kao izvor informisanja o bitnim političkim i društvenim pitanjima. Problem međutim nije samo u pristupu informacijama, već i niskom nivou medijske pismenosti – građani ne prave razliku između kvalitetnog i nekvalitetnog medijskog sadržaja. A u pozadini svega je i nizak nivo političke pismenosti i sklonost autoritarizmu velikog broja građana, što pokazuju i istraživanja, ali i recimo popularnost Vladimira Putina u Srbiji. Problemi su nažalost mnogo dublji, a nema ko da ih rešava, jer mladi, i ne samo mladi, oni najbolji koji ne mogu da trpe lobotomiju koju živimo – odlaze ponovo masovno na Zapad. Vlast čini sve da ih otera.

Reagirali ste na posljednje saopštenje Vulinovog pokreta rekavši, između ostalog, da ono “crta metu na čelu”. Na čijem čelu, odnosno, o čemu se, zapravo, radi?

SEJDINOVIĆ: Vulin je još jedna od pojava koja govori koliko je ovo društvo talac devedesetih. Struktura moći stvorena tih godina nikada nije rasformirana, a Vulin je samo jedna od njihovih ispostava i kreatura. Kum je zloglasnog Željka Mitrovića, a godinama je bio nekakav direktor u drugom medijskom konglomeratu koji je takođe uspostavljen za vreme JUL-a, partije Mirjane Marković u kojoj je Vulin imao visoku poziciju. U normalnom društvenom okruženju Vulinov maksimalni životni uspeh bio bi – uticajni ispijač piva ispred lokalne prodavnice, a ovde menja ministarska mesta i širi mržnju i – što bi rekli mladi – „smor“. Osim što je zgodan politički partner jer sa sobom u miraz donosi podršku raznih mračnih centara moći, on služi da proziva i vređa „izdajnike“, „neprijatelje“, „strane plaćenike“ i slično. Da ih drži u stalnom strahu. U odnosu na njega i njegovu stranku, Vučić deluje umereno, što je naravno samo optička varka.

U našem prethodnom intervjuu od prije par godina govorili smo o prijetnjama upućenim Vama i gospodinu Dinku Gruhonjiću. Ima li tih prijetnji i danas i u kakvom se obliku eventualno manifestiraju?

SEJDINOVIĆ: Pretnje uvek postoje, i nikada se ne sankcionišu. Ali, u poslednje vreme smo svedočili i fizičkim napadima na novinare, na mitingu Srpske napredne stranke, kao i praćenju i snimanju urednika „Južnih vesti“ u Nišu, sasvim izvesno od strane stranački upregnute Bezbednosno-informativne agencije. Nema tu mnogo filozofije, stvar je jasna: vlast ne samo da ne želi da zaštiti novinare koji su na meti pretnji i napada, a koji nisu njeni miljenici, već jednim delom iza tih pretnji i napada i stoji. U svakom slučaju je odgovorna za društvenu atmosferu u kojoj se pretnja smrću doživljava kao uobičajena verbalna komunikacija, deo slobode izražavanja. Kada su na meti napada (koji su se uzgred desili u veoma neobičnim okolnostima) režimski novinari – kao nedavno u slučaju novinarke Pinka – država promptno hapsi i kažnjava počinioce, a tzv. predsednik države Vučić ide u patetičnu bolničku posetu tim novinarima. Sa druge strane, one koji nisu po njegovoj volji naziva pogrdnim imenima i daje signal raznoraznim likovima da preduzmu, u skladu sa svojim mogućnostima, nešto protiv njih. Postala je to uobičajena stvar i niko se na te poruke koje diktator u pokušaju šalje – i ne osvrće ni od strane male nezavisne scene, ni od strae međunarodne zajednice. Potom te poruke, ponovljene bezbroj puta, emituju njegovi mediji. Prednjače u tome naravno Pink i Informer. A onda Johanes Han, EU komesar za evropsku politiku susedstva i pregovore o proširenju, ode da gostuje na tom Pinku, dajući legitimitet tom gebelsovskom monstrumu od televizije.

Neofašizam i neonacizam sve više uzima maha u nekim zemljama sa prostora bivše Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj i Srbiji. Primjera za tu tvrdnju ima zaista mnogo. Da li su tome doprinjeli i pojedini mediji, bilo šutnjom ili izravnim odobravanjem, odnosno glorificiranjem nekih likova koji su kolaborirali sa nacistima i fašistima za vrijeme Drugog svjetskog rata i da li su se neki mediji, konkretno u Vojvodini, pa i cijeloj Srbiji, suprostavljali redefiniranju novije historije naših prostora?

SEJDINOVIĆ: Nedavno sam u jednom hrvatskom mediju čitao o bulumenti raznoraznih likova, današnjih manje ili više ekstremnih hrvatskih desničara, koji su svojevremeno bili veliki poklonici Maršala Tita. Cunami nacionalizma koji je započeo s kraja osamdesetih, a koji je imao duboke korene osobito u Srbiji i Hrvatskoj, ni do danas nije posustao, a sa njim u prvim borbenim redovima išli su, i idu i danas – razni oblici fašizma. Osim o samoj ideologiji i revizionizmu, ovaj dugotrajni cunami svedoči o ljudskom posrnuću ovdašnjih intelektualaca i javnih ličnosti, koji su se često za male novce priklanjali većinskoj matrici. Često samo zarad toga da zadrže radno mesto, recimo na fakultetu i da imaju dovoljno novca za lekove i lekare, eventualno sa strane još „uberu koju kintu“. Sa njima su u paketu išli i mediji i oni koji njima vladaju, a koji su se aktivno i prilježno uključili u nacionalističku propagandu onog trenutka kada je dospeo signal „odozgo“. Ta propaganda svih ovih godina ostavlja pravu pustoš iza sebe. Neko je jednom rekao da je neverovatno lako na ovim prostorima postati nacionalista, i to polako postaje večna istina. Ne samo da je ta lakoća nacionalizma posledica dominantne kulture već je i ulaznica u svet odraslih. Bilo je naravno i u medijskoj sferi i među intelektualcima i mnogo pozitivnih primera, ljudi koji su se hrabro borili protiv te stihije i svih ovih godina ukazivali na njenu pogubnost. Ali i oni su se, čini se, nekako umorili. Neki od njih su postali i oni protiv kojih su se borili, napravivši nekakav pakt sa Vučićem. Neki i dalje ponavljaju iste fraze kao s kraja osamdesetih, ni sami ne verujući u smisao beskonačnog ponavljanja istog. Nekako smo svedoci da se ne samo hiljadu puta izgovorena laž pretvara u istinu, nego se i hiljadu puta izgovorena istina pretvorila u laž. Očekuju se nove snage, koje će preuzeti barjak antifašizma, a istovremeno neće biti deo populističke destruktivne mercedes-levice, ali njih nema. Oni su otišli ili upravo pakuju kofere.

Na kraju, kakav stav danas ima Matica srpska prema četnicima Draže Mihailovića i Milana Nedića?

SEJDINOVIĆ: Matica srpska generalno nema autentičan stav ni o čemu. Njen stav je u saglasnosti sa državnom politikom. Ako im vlast kaže da misle pozitivno o Draži i Nediću, oni će imati takav stav. I obrnuto. Mislim da su ljudi okupljeni oko Matice srpske ekstremni desničari u dubini duše, ali ako im se kaže da budu levičari, svi će okačiti sliku Ive Lole Ribara u svojoj kancelariji. Oni su deo te bezoblične mase jeftinih, uplašenih kulturnih birokrata i kvaziintelektualaca koja je zaslužna za našu propast taman koliko i vlasti prethodnih decenija.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

(Bedrudin Gušić)

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *