Skip to content

O SMRTI “OTPORA” I JOŠ PONEČEM: Ko će da grize loš sistem vrednosti?

Ovih je dana i zvanično potvrđeno ono o čemu se dugo pričuckalo u srbijanskoj štampi: “Otporu”, nekada nevladinoj organizaciji iliti “narodnom pokretu” koji se prošle godine preregistrovao u političku stranku, istekao je ovozemaljski život; utopio se u Demokratsku stranku Borisa Tadića. U biti, “Otpor” je već odavno prestao da postoji samo što to njegovim prvacima niko nije imao srca da saopšti, prestao da postoji još tu negde oko 5. oktobra 2000. godine, kada je sa političke scene otišao njihov jasno definisani neprijatelj koji im ulivaše podosta energije – Slobodan Milošević glavom i bradom, mada ne i delom. Bez obzira kakvog karaktera bila, revolucija redovno izjeda svoju decu, pogotovo golobradu, pa se to desilo i ovoga puta. Debakl koji je “Otpor” doživeo na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, uz dodatak međusobnih trvenja istaknutih aktivista i optuživanja za finansijske malverzacije, skoro da su uspeli u potpunosti da prekriju ono što je ova organizacija učinila u poslednje dve godine prošlog stoleća, kada je straobalnim aktivizmom uspela da građane Srbije oslobodi straha od totalitarnog režima koji je bio tako sitno isprepleten sa strahom od bilo kakvih promena.

Tumači tekuće stvarnosti koji su se s vremena na vreme bavili postoktobarskim “Otporom” uglavnom su prenebregavali da njegovo tumaranje u novim političkim okolnostima nije samo posledica veliki unutrašnjih (i ideoloških) razlika već i delovanja spolja. Sa strane gledajući, izgledalo je kao da su pojedini moćnici dali deci igračku a potom im je uzeli. Upotrebljene su znane metode koji se inače koriste od kako je sveta i veka: ako se pojavi opasnost od bilo kakve konkurencije, ako postoji neko ko može, bar potencijalno, da “nagrize sistem”, etablirana elita ga što usisava, što gazi. Mada “Otpor” odavno već nije bio faktor otpora, simbolički se njegovo gašenje poklapa sa nestankom bilo kakvog relevantnog otpora dominantnom sistemu vrednosti u zemlji Srbiji, to jest otpora užasno(j i) moćnoj eliti okupljenoj oko Srpske akademije nauka i umetnosti, te u okolnim kafanama.

S tim je u vezi naravno i sam smisao tzv. oktobarske revolucije, koja se izgleda zasnivala isključivo na potrebi rušenja Miloševića lično, čoveka koji očigledno nije poštovao ne samo pravila igre koje je nametala međunarodna zajednica nego ni pravila igre beogradske elite koju je on ili održavao (starije generacije) ili stvorio (mlađe generacije). Njegovim silaskom sa vlasti i preletom za Hag, ništa se suštinski nije promenilo. Ako nekome ova ocena deluje prejako, neka samo malo izanalizira dominirajuću javnu i političku retoriku beskrajno zagađenu nacionalizmom i autizmom, koja je gdegde ublažila imenice ili glagole, ali nikako i promenila suštinu priče.

Priča o “Otporu” nosi sa sobom još neke važne poruke. Mladi ljudi koji su se pronašli u njemu bili su ideološki i civilizacijski veoma heterogeni. Sa jedne strane, tu su odista bili progresivni i svesni klinci koji su želeli da žive u normalnoj građanskoj državi, a sa druge tu su bili i oni koji su dobrano zaraženi virusom Miloševićeve ratne propagande s kraja osamdesetih i s početka devedesetih godina. Kao i u celoj zemlji – u tom tzv. demokratskom, tačnije antimiloševićevskom korpusu – pobedili su ovi drugi. Javna i politička retorika priznaje da je Milošević grešan zbog nedalekovide vizije, koja nije zadržavala potrebnu lukavost, a ne zbog politike koja je unesrećila stotine hiljada ljudi na ovim prostorima. Ovi prvi su se posvetili nečem drugom ili čekaju vizu za odlazak u inostranstvo.

U svemu tome ostaje nejasna uloga i namera međunarodne zajednice, odnosno njenih predstavništava u Beogradu, te fondacija i nevladinih organizacija, koji za svoje partnere uglavnom biraju predstavnike “lažne elite” koja je više puta pokazala da nema nikakvu anticipativnu moć i da ne zna ili ne želi ili nema interesa da stvori branu nacionalističkoj ujdurmi. To svakako nije put koji vodi u demokratizaciju i evropske integracije.

A Srbija se danas ponovo međusobno pomirila. Sama je sebi oprostila sve grehe. I dalje živimo u, kako to reče sociolog Vladimir Ilić, nečovečnom društvu koje prosto vapi za sledećom žrtvom. Ovog puta to neće biti niko u okruženju, već unutrašnje manjine. I to verovatno ne (samo) one nacionalne (međunarodna zajednica će valjda pronaći način da ih zaštiti), već one druge manjine koje je teško sociološki utvrditi.

Sada je preko potrebno da se pojavi neko ko će građane Srbije osloboditi ponovnog straha od promena koji je tako sitno isprepleten sa strahom od susreta sa nedavnom prošlošću. A takav se ne nazire u magli koja se spustila svuda oko nas. Svi ostali putevi ne vode nigde.

Nedim Sejdinović

 

Published inEseji

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *