Skip to content

Poslužavnik

U to vreme sam mrzeo dve stvari. Jedna od njih svakako je bio poslužavnik koji je u kasna letnja jutra majka skoro bešumno unosila u moju sobu. Poslužavnik, sa kojeg je izvirivao doručak, zaudarao je na trulež. Već odavno je izgubio niklovanu strukturu i kada sam ga pridržavao, naslanjajući ga na kolena prekrivena jorganom, ostavljao je sive fleke na posteljini, koje su se potom veoma teško prale. Dovoljno ga je bilo samo na trenutak držati u rukama, i od ruku se sve do poslepodneva ili noći osećao neprijatan zadah, bez obzira koliko sam ih puta ispirao sirćetom i skupim sapunima.

Uzak ravan obod poslužavnika završavao se ovalnim olukom izvijenim naviše. Taj oluk, veoma oštar, posekao me je više puta. Jednom je krv liptala na sve strane, pa je majka pozvala hitnu pomoć, koja me je odvezla u bolnicu. Tetanus koji sam dobio bio je isuviše star da bi mogao delovati, pa sam dobio sepsu, koja mi je umalo došla glave.

Od tog ovalnog oluka često su ostajala i oštećenja po zidovima, ogrebotine na vratima i ormarima.

A ono što me je posebno nerviralo, i što sam možda najviše mrzeo na tom poslužavniku, bila su sitna dekorativna ispupčenja, čitav đerdan malih limenih okaca. Kada ih osetiš pod prstima, od tih okaca po čitavom telu prolaze ti srsi, od njih se grči i koči leva plećka. Kod onih osetljivijih, hipersenzibilnih, dodir tih ispupčenja ispunjenih ostacima masti, kolača, pite od višanja, ribljeg ulja, okamenjenih komadića sardine, proizvodili su gađenje i, često, povraćanje.

Majka je – to sam znao a da nisam ni otvarao oči – donosila poslužavnik, i ja sam se, začuvši potom lagano podrhtavanje tanjira i šolja na njemu, podvlačio duboko pod jorgan. Spustivši poslužavnik na noćni ormarić, ona je sklanjala zavesu, podizala roletnu i otvarala prozor, a ja sam uvek želeo samo još malo da spavam.

Sa poslužavnikom ona je u sobu unosila dah ranog detinjstva, miris kuhinje, svoj jutarnji seks sa ocem, svoje slutnje, nade, poraze i strepnje… Ponekad i neku dlaku u čaši mleka. Ispijajući mleko u malim gutljajima, dlaka bi mi se obično zaglavila među zube.

U olujne noći, okupljenim oko kamina, majka nam je često pričala o poslužavniku. Naš pradeda ga je dobio na poklon od izbeglica, koji su iz dalekih predela jednog od ratova koji su pustošili Balkanom – stigli u naš grad. Pradeda ih je primio na stan, lepo ih ugostio – pričala je majka – a oni su ipak, poraženi nostalgijom, odlučili da se vrate kući pre nego što se ratu naslućivao kraj. U znak zahvalnosti, pradedi su ostavili poslužavnik već tada bremenit istorijom, a oni su, odmah po izlasku iz našeg grada naleteli na surove razbojnike koji su ih opljačkali, silovali, potom svirepo ubili. Mom pradedi su, zapakovane u kutije od cipela, poslali njihove glave…

Povest poslužavnika je išla dalje u prošlost. Preci tih izbeglica su takođe na neobičan način došli do poslužavnika – pripovedala je moja majka u onim trenucima kada je oluja već rušila stogodišnja stabla i kada je vatra u kaminu treptala, kaneći da se ugasi – preci izbeglica otišli su svojevremeno, zajedno sa mnogim ljudima iz njihovog kraja, u potragu za boljim životom, u Severnu Ameriku. Otišli su na Zapad, divlji Divlji Zapad, ratovali sa Indijancima, borili se za velika i bogata prostranstva. Tokom jedne bitke dospeli su u ruke ozloglašenom indijanskom plemenu Komanči. Komanči su ih privezali za Stub mučenja, okolo skakutali po užarenom ugljevlju i s vremena na vreme odapeli koju strelu prema njima. I kada bi, verovatno, jedna od strela bila usmerena i u njihovo telo, u srce ili oko, pojavio se odnekud jedan Indijanac obučen u rendžersko odelo i nešto povikao. Potom su se svi razbežali, a preci naših izbeglica, uz pomoć joge koju su godinama vežbali, oslobodili su se konopaca i pobegli glavom bez obzira, usput ponevši poslužavnik kao svojevrstan trofej. Kada su, posle višemesečnog hodanja po pustinji, stigli do Istočne obale, seli su na prvi brod koji je krenuo prema Evropi. Ne stigavši ni do pola Atlantika, umrli su od morske bolesti. Sa njihovim stvarima, petogodišnjem sinu, kojeg su ostavili babi i dedi, stigao je i poslužavnik, i priča o njemu…

Olujna noć se pretvarala u olujno jutro, a to olujno jutro bila je druga stvar koju sam u to vreme mrzeo.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *