@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); Postizborni dnevnik – Nedim Sejdinović

Postizborni dnevnik

Ponedeljak, 12. maj

Ponedeljak zapravo počinje u nedelju. Pod uticajem rezultata izbora, u blagoj euforiji, tri prijatelja i ja, prijatno iznenađeni (jer smo očekivali „najgore“), dočekujemo jutro. Prosto sam se iznenadio kada sam jednog trenutka pogledao kroz prozor i video da je svanulo. Noć je prošla kao tren, a niti jedna druga tema nije stigla na red od izbornih. Presabiramo informacije koje su stigle do nas i pravimo kombinacije. Neke od njih su sulude i smešne.
Kada su pristigle prve vesti, prva CESID-ova procena rezultata, mislio sam da je u pitanju – greška. Šta je uticalo na to da sve agencije za istraživanje javnog mnjenja pogreše za oko pola milona glasova? Da li potpisivanje SSP-a i katarzična najava dolaska „Fijata“ u Srbiju? Ili, jednostavno, depresivna gubitnička pozicija u kojoj se nalaze antievropske političke partije u Srbiji. Da li su najavljeni glasovi radikala ostali na nedeljnom doručku, ručku i večeri, u uverenju da je njihov glas svakako gubitnički?
Iznenađen sam i zbog toga što je DSS-NS prošao cenzus i u Novom Sadu i u pokrajini. Opet pitanje: da li je upalila „kampanja straha“ koju su vodili u Vojvodini, i sa kojom su odavno već prevazišli radikale? I šta znači, kakve će političke posledice imati činjenica da je Vojvodina ponovo glasala drugačije nego ostatak Srbije? Pogotovo ako se uzme u obzir da je referendum o novom Ustavu u Vojvodini doživeo fijasko!
I na kraju ključno pitanje – ko će formirati novu srbijansku vladu? Čini se nemogućim da će DSS i radikali posle ovakvog „izbornog šamara“ uopšte i pokušati da „namaknu“ većinu. Legnem da odspavam sat-dva, verujući da ću već u toku dana dobiti odgovore na neka od ovih pitanja.
Uveče se sastajem sa kolegama, da razmenimo sličice za album EURO2008. Ta „menjaža“ deluje kao san o večitoj infantilnosti, nekada tako potreban.

Utorak, 13. maj

Jedna od prvih stvari na koje pomišljam kada sam se probudio jeste – ovaj dnevnik. Mada su u pitanju (post)izborne beleške, hteo sam u njega da ubacim i detalje iz privatnog života, da ih potom dovedem u vezu sa neobičnom atmosferom koja se stvorila u društvu. No, shvatio sam da smo ne samo moji prijatelji i ja nego i drugi ljudi koje srećem privremeno ostali bez privatnog života, svakodnevice. U gradskom autobusu svi pričaju o izborima, odjekuju brojevi poslanika, imena stranaka, skoro svi ili čitaju ili pod miškom drže današnje novine, u kojima, osim rezultata, i nema mnogo „pravih informacija“.
Koliko je dobro to što je ova zemlja u toj meri „ispolitizovana“? Dobro je zbog toga što su ljudi postali svesni veze između onoga kako će glasati i svog privatnog života. Nikad nisam podnosio ljude koje „politika ne interesuje“. Smatram da je to zapravo sramna pozicija u jednom društvu koje je toliko podeljeno, koje nosi tako teško breme neposredne prošlosti. U jednom društvu u kojem nisu definisana, razjašnjena ni osnovna etička i civilizacijska gledišta. U društvu u kojem je, kako to stalno ponavlja Nebojša Popov, još uvek dozvoljeno „nekažnjeno ubijati i pljačkati“. Sa druge strane, „zla krv“ koju ulična ili kafanska politika stvara – a koja se ne vodi samo na ulici i u kafani nego i u moćnim medijima – kao da može svakog trenutka da eskalira.
Uveče proveravam sms-poruke koje sam tog dana dobio ili poslao. Shvatam da bukvalno nema nijedne koja nije vezana za izbore i navodne dogovore i pregovore. Među njima su i one koje sam dobio od „uvek dobro obaveštenih“ kolega i prijatelje, i koje saopštavaju nezvanične vesti o definitivnom dogovoru DS-a i SPS-a oko formiranja vlade. Čudim se sebi kako mi je Ivica Dačić odjednom postao simpatičan.

Sreda, 14. maj

Danas već ništa nije jasno. Čak i prijatelji koji su tvrdili da je još pre izbora sklopljen dogovor između DS-a i SPS-a o formiranju vlade i koji su dojavili da je dogovor juče potvrđen – ništa ne znaju! Kažu da su njihovi „izvori“ prilično nervozni. Euforično najavljena konferencija za novinare SRS-a, DSS-a i SPS-a o formiranju vlasti u Beogradu glavna je vest i ona obeshrabruje mnoge koji su se nadali proveropskoj vladi, verujući da je u pitanju „vezana trgovina“. Postoje i oni koji su uvek „zaverenički“ raspoloženi i koji tvrde da su se zapravo svi dogovorili – da se SRS-u „da Beograd“, da im se utaži apetit, a da DS formira vladu. To deluje glupo i neverovatno, i sada je atmosfera takva da većina misli da će na državnom nivou biti ponovljena beogradska koalicija. Jedan mi prijatelj u nastupu besa i razočarenja kaže – neka, tako i treba da bude, Srbija je to zaslužila. Kasnije veli da ni sam ne zna šta da misli! Drugi mi predlaže da napravimo akciju, i da pozovemo građane da krenu kolektivno ka mađarskoj granici ako bude formirana, već tako nazvana – „crna koalicija“. Bio je zaista očajan!
U svemu tome primećujem i dobro plasiranu vest da je Bidža izgubio vlast u Svilajncu, te da je ovo mestašce „krenulo putem evropskih integracija“. Deluje utešno, nema šta!

Četvrtak, 15. maj

Setio sam se poznate borkinje za ljudska prava koja nam je pred drugi krug predsedničkih izbora rekla da se, u slučaju pobede Tome Nikolića, ne plaši vertikalne, državne diskriminacije. Kaže, na nju je već navikla. Mislila je takođe da će se nevladinom sektoru Nikolić u slučaju pobede na neki način čak i „udvarati“. Ono što ju je plašilo jeste – horizontalno nasilje, produkt razorenog društva. Plašilo ju je da će svaki „điđan“ shvatiti da je u većini i da može sprovoditi „svoju pravdu“. Verovatno sličnu onoj „pravdi“ koju su isti ili slični sprovodili devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije. A država deluje tako nemoćno, da se čini da ti ne može pomoći čak i u slučaju da to želi.
Uveče sedim sa prijateljima u opskurnoj kafani na Dunavu. Onako, iz dosade, smišljamo prilično neinventivan i nedovoljno duhovit sms koji šaljemo poznanicima: „Otkad nema druga Tita/Ivica se Dačić pita,/Ispred Dačić Ivice/Svi padoše ničice!“ Prosleđujem ga i svojoj rođaki, koja je devedesetih bila funkcionerka SPS-a i sa kojom od tada i nemam baš neke prisne odnose. Ona mi odgovara: „Vidiš, eto mene ponovo na vlasti!“ Nisam imao volje da joj odgovaram.
Pitam poznanika/političara da li je sve gotovo, odnosno da li ima šanse za proevropsku vladu (ma šta to značilo!). On kaže da nije sve gotovo, ali da to ne znači da ima šanse.

Petak, 16. maj

U „Blicu“ – DS i SPS formiraju Vladu Srbije. Sa druge strane, koalicija u nastajanju SRS-DSS-SPS saopštila je da su dogovoreni principi o formiranju nove vlasti. SPS se hvali da je uspeo partnere da ubedi u princip socijalne pravde. Verovatno radikale i nije trebalo posebno ubeđivati, pošto je socijalna ili kvazisocijalna priča bila oslonac i njihove kampanje, učvršćena autentičnim i nesumnjivim nacionalizmom. Logično bi bilo da DSS-u socijalna pravda ne znači mnogo u trenutku „dok nam otimaju Kosovo“. Ipak, pristao je.
Ne treba biti veliki ekspert za društvene nauke, pa zapaziti da socijalna pravda počiva na principu pravedne raspodele „viška vrednosti“ koje jedno društvo stvara. Ako nema „viška vrednosti“, onda se jedino ravnomerno može raspodeliti siromaštvo. A da li su tajkuni, razni centri formalne i neformalne moći, koji uspevaju jedino u zatvorenom i ksenofobnom društvu, raspoloženi da dele svoj biftek sa onima koji „jednu korenje“? Baš se pitam!
Uveče sam u Beogradu, u poseti mojoj dragoj „opičenoj“ prijateljici, staroj, iskusnoj novinarki, koja je dan izbora iz nekog razloga, kako kaže, „preplakala“. Tu su i prijatelji, aktivisti LDP-a. Sa njima analiziramo relativno loš rezultat ove stranke na izborima, posebno u Novom Sadu i Vojvodini. Nisu zadovoljni zbog toga što je Čedomir Jovanović rekao da će podržati vladu DS-a i SPS-a. Ja sam rekao da je to dobar, promišljen politički potez, zapravo jedini moguć… Ne znam koliko sam u pravu!

Subota, 17. maj

Na putu sam za jedno selo pored Loznice, u kojem mi živi baka. Tamo su i tetka i teča, očekuje me prijatno porodično druženje. U Loznici je inače najviše glasova osvojio G17 plus, koji je na izbore izašao sam. Ne samo u Loznici nego i u mnogim drugim mestima rezultati lokalnih izbora ukazuju da građani sve više glasaju za ličnosti. To bi verovatno bilo još izraženije da se nisu istovremeno održavali izbori na svim nivoima. Smatram da je to dobar znak, kao što smatram da bi u Srbiji trebalo uvesti većinski ili bar kombinovani izborni sistem. Bilo bi baš interesantno videti kako bi izgledao parlament.
Drugar, koji je u Dubrovniku na seminaru, šalje mi sms. Kaže, sedi na Stradunu, pije pivo, uživa… Ali, kad pomisli da sutra mora nazad u Novi Sad, muka ga spopadne! Odgovaram da sam ja krenuo obrnutom logikom. Kada se sutra iz Loznice budem vraćao u NS, delovaće mi kao da stižem u Lihtenštajn. Naravno, obojica se šalimo! Mada…

Nedelja, 18. maj

Pročitah sjajnu knjigu. „Besomučna igračka“ Roberta Arlta, argentinskog pisca s početka prošlog veka. U centru zbivanja je klinac iz Buenos Airesa, siromašni klinac koji i pored svestranog interesovanja i znanja, shvata da su socijalni bedemi teško premostivi i da je društvo surovo i nepravedno. Provodi detinjstvo u bedi, zločinu i poniženju. Na kraju, kao obrnuti svetac, odluči da, mazohistički, izda svog prijatelja. Od izdaje nema nikakve koristi, osim što želi da na sebe preuzme straobalnu grižu savesti koja će ga pratiti do kraja života. U očaju ljudi donose najmanje očekivane odluke.
Opet se nekako vratim na nas. Da li oni koji su nas izdali i koji su od toga imali velike koristi, da li oni bar ponekad, bar ponekad, osete bilo kakvu grižu savesti?

(Dnevnik je objavljen na sajtu www.vojvodinaglasa.info)

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.