Skip to content

Punktovi sećanja

Pamćenje mi daleko, baš daleko seže. Sećam se i najbanalnijih detalja iz detinjstva, a, čini mi se, kada bih se dobro usredsredio, čini mi se da bih se mogao prisetiti i trenutka kada sam lagodno i jednostavno iscureo iz majčine utrobe, već tada poprilično rezigniran i razočaran u spoljni svet.

Sećanja imaju svoje punktove, mesta na kojem se dele, pomoću kojih se orijentišete i pomoću kojih zbivanja slažete u neki samo vama poznati niz. Punktovi moga sećanja jesu neke, na prvi pogled, sasvim beznačajne stvari, neke stvari koje bi mnogi drugi jednostavno zaboravili ili ih čak ne bi ni primetili…

Čini se da nisam napunio ni dve godine, kada su me roditelji počeli ostavljati samog kod kuće. Da ne bih napravio neku glupost, da ne bih ostavio otvoren frižider ili srušio skupocenu vazu iz dinastije “Pozdrav iz Vrnjačke Banje”, da ne bih pojeo sve faširane šnicle koje je majka pravila više od hleba nego od mesa, ili da se ne bih zaglupljivao jutarnjim dečijim televizijskim programom ili večernjim kvizovima i mamutskim serijama, roditelji su me konopcem vezivali za krevetac. Strah bi me obuzimao, gledao sam kroz prozor, pokušavajući u odsjaju ulične svetiljke da pronađem utehu. To veče, to veče koje ne mogu i da hoću zaboraviti, sve je odjednom počelo da se trese, okreće i ljulja. Senke koje su pretile pretvorile su se u poznate oblike, u spodobe za dugim noktima. U sveopštem ljuljanju luster, predivni roze luster na razvlačenje, srušio se i razbio na najstinije komade. Knjige, nikada pročitana sabrana dela Perl Bakove i sestara Bronte, ispadala su iz regala, a ovaj se (regal) prvo nakrivio, potom opasno nakrivio, a onda i sručio na mene. Bol je bio veliki. Na nesreću, to što se desilo nije bio zemljotres, nego do dana današnjeg neidentifikovan tektonski poremećaj u mojoj sobi. Danas sam skoro uveren da sam ga ja proizveo svojom ogromnom mentalnom snagom, nekom džinovskom telekinezom, a u to su bili uvereni i moji roditelji, koji su me, kada su se poprilično napiti vratili od kumova, gde su bili na sedeljci, skoro ubili od batina. Potom sam mirno zaspao…

Drugi punkt je usledio tri godine posle.

Bio sam mesec-dva kod majčinih roditelje, odnosno babe i dede. Oni su bili blagi i skoro neprimetni ljudi, koji su mi dozvoljavali da radim šta mi je volja i da jedem koliko god hoću. Svidelo mi se tu, na selu. Nisam želeo da se vraćam kući. Otac i majka su za to vreme bili na moru, potom su išli u Mađarsku i Češku kod prijatelja i ludo su se, kako su sami rekli, zabavljali. Kada su došli kući, verovatno su primetili da im nešto nedostaje, i ispostavilo se da sam to bio ja. Kada sam video da se njihov automobil parkira ispred dedine kapije, pobegao sam na stražnji izlaz. Sakrio sam se u komšijski podrum, između dve kace kiselog kupusa. Otac je prvo pitao gde sam ja, a potom počeo da viče na babu i dedu. Rekao je da su me namerno sakrili, da im se isplati da ostanem kod njih, jer, zna on dobro, ja svako jutro ustajem i hranim njihove smrdljive svinje i koze, a oni ne mrdaju svoju smrdljivu guzicu. E ne može to tako, viknuo je otac i dedu udario daskom koja mu se našla pri ruci. Potom je iz kola izvadio kurblu i rekao da će pobiti čitavo selo ukoliko se ja ne pojavim. Izašao sam iz podruma. Toga se sećam…

Osnovna škola je prohujala veoma brzo. Imali smo farmu kokošaka. Na vikendici koja je bila dva-tri kilometra udaljena od stana. Pre i posle škole morao sam da čistim kokošja govna i da sakupljam jaja. Kokoške su umirale i ponovo se rađale, a meni je svaki dan bio isti. Treći punkt je punkt odlaska u gimnaziju, u veliki grad. Ubedio sam oca i majku da bi bilo dobro da idem u neku dobru gimnaziju, kako bih posle mogao upisati neki dobar fakultet, pa se posle fakulteta dobro zaposliti i imati dobru platu. Tako ću moći, govorio sam, kupovati vam skupe lekove kada ostarite. Međutim, veliki grad me je uhavtio u svoje nepregledne zamke. Zaljubio sam se u svog najboljeg druga, i s njim bežao sa časova. Pustio sam dugu kosu i nosio minđušu. Kada su roditelji došli, nenajavljeni dabome, bili su poprilično zgranuti. Em su me zatekli u krevetu sa muškarcem, em su bili krajnje nezadovoljni mojim izgledom, em su u školi od razredne bili upućeni u katastrofalne rezultate mog školovanja… Otac nije hteo da me tuče. Rekao je da neće da prlja ruke. Odveli su me kući, zaključali me u sobu. Držali su me mesec dana na hlebu i vodi… Posle sam završio metalostrugarski zanat…

I četvrto. Moj beg. Moj beg sa ruksakom odeće i deset hiljada maraka koje sam maznuo iz bifea u kojem je otac čuvao ušteđevinu. Moj beg u Novi Sad. Vozom, noću. Toga se sećam. Bilo mi je hladno…

Nikada me nisu pronašli, niti će me naći. Promenio sam ime, udebljao sam se da me ne bi prepoznali. Nikada me neće naći.

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

One Comment

  1. Pero Pero

    Peto.Nadam se da se sjecas i mene.
    Veliki pozdrav iz suncem okupane Kanade.
    P.S.”Sjecam se i ja roze lustera”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *