Sestra
Teško da na svetu ima nešto tako kompleksno, teško razumljivo i odredljivo, kao što su odnosi između brata i sestre. Toliko strasti, ljubavi i žudnje, i istovremeno toliko prikrivenog bola i prikrivene mržnje – nema ni u jednom drugom međuljudskom odnosu. Sestra voli brata – o tome se mnogo pevalo – sestra se divi bratu, sestra brata kuje u zvezde i sestri protiv brata niko ništa ne sme reći. Ima, doduše, na ovim našim brdsko-planinskim prostorima i drugačijih primera: ima, recimo, primera da sestra brata iseče motornom testerom, da ga u komadima spakuje u kofer i baci u reku ili da ga ispeče u “smederevcu”… Ali, psiholozi bi rekli, i to je samo oblik naklonosti koja je jednog trenutka odabrala pogrešan smer.
Moja sestra se unekoliko razlikovala od drugih sestara. Starija od mene dve i po godine, čim sam se rodio, pokazivala je znake ljubomore. Roditelji su mi pričali da je, dok sam bespomoćan ležao u improvizovanom krevecu, kašikom vadila izmet iz mojih pelena i trpala mi ga u usta… Jednom je pokušala i da mi makazama odseče palac na levoj nozi, ali ju je majka na vreme sprečila. Još dan-danas nosim ožiljak, ako se to može nazvati ožiljkom pošto mi nedostaje deo palca, i kod velikih vrućina se inficira, uz jak bol…
No, ljubomora, kao ni druge strasti, ne traje večno. Kada je pošla u školu, a ja imao četiri-pet godina, napokon me je prihvatila. Škola joj se činila uzvišenom, oduševljavala se spoznajom novih svetova… Svakodnevno me je podučavala srpskohrvatskom jeziku, i matematici, i prirodi i društvu. Sada mogu slobodno reći da njoj treba da zahvalim na mojoj erudiciji, jer je neka osnovna znanja duboko ulila u mene. Svaki dan mi je zadavala tri ili četiri kontrolna zadatka, učila me crtanju i pevanju. Sa mnom je prelazila i utemeljivala školsko gradivo. Naučio sam azbuku, potom abecedu, naučio lepo pisati, naučio vrste biljaka i životinja, datume državnih praznika… Ako nešto ne bih upamtio ili shvatio, ukoliko bih iz kontrolnog dobio jedinicu, surovo me je kažnjavala.
No, i ova strast je sestru posle nekoliko godina napustila. I uhvatila je druga – strast za sakupljanjem salveta. Školu je potpuno zanemarila, često je bežala sa časova i skoro da ništa drugo nije radila osim što je razgledala, prebrojavala i mazila svoje salvete. Kada bi se sa drugaricama razmenjivala, uvek je izbijala svađa, pa potom i tuča, u kojoj je, zbog svoje konstitucije, moja sestra dominirala. U toj njenoj strasti pronašlo se i za mene mesto. Sestra me je naterala da idem od stana do stana, od kuće do kuće (ona bi me čekala ispred) i da od prilično začuđenih stanara tražim salvete. Ukoliko nisu imali neke lepe i neobične salvete, moj zadatak je bio da od njih tražim novac. Da kažem kako sam gladan, da ništa nisam jeo nekoliko dana, i slično. Sestra je maštala da će sakupiti dovoljno novaca da bi mogla otići u Italiju, gde se proizvode, kako je često govorila, najbolje a najjeftinije salvete na svetu.
Sledeća faza koju smo zajedno prošli bila je faza otkrivanja njenih ljubavnih sklonosti prema starijim muškarcima. I ovaj put je prethodnu strast vrlo brzo zaboravila i zanemarila. Svoju kolekciju salveta čak je bacila u kontejner. Izvodila bi me uveče u grad, i ja sam, po njenom zahtevu, prilazio nekim ljudima i nudio im sestrine ljubavne usluge. Pošto je imala tek nešto više od jedanaest godina i još nije imala ono što ženu čini ženom, oni bi se samo nasmejali, a ja bih potom osetio svu bes svoje sestre na vlastitoj koži.
Kada je i formalno ušla u pubertet, u potpunosti je nestala iz stvarnog sveta. Skoro da nikada nije bila kod kuće. Gde je odlazila, to ni otac i majka, i pored stalnog insistiranja, nisu uspeli da saznaju. Takođe se ne zna ni šta je radila, osim ako o tome ne govori teška polna bolest koja ju je jednog dana bacila u krevet. Imala je temperaturu i povraćala je celu noć. Ujutro su je odvezli u bolnicu, u kojoj su je zadržali i ostavili skoro tri meseca. Ime te bolesti od mene je sakrivano, čak sam i podatak da je u pitanju polna bolest saznao od komšinice. Roditelji mi nisu dozvoljavali ni da joj idem u posetu. Govorili su da će uskoro kući.
Kada se vratila, teško je bilo i prepoznati je. Bila je strašno mršava i podbula istovremeno, sa intenzivnim podočnjacima. Ali, sa druge strane, bila je puna života. Potpuno se posvetila umetnosti. Počela je da slika, da piše pesme i da komponuje.
Nije napunila ni šesnaest godina kada se udala za nastavnika likovnog vaspitanja, prilično nezgodnog i odrtavelog ćelavca.
Ja još uvek pamtim sve njene pesme.
Nedim Sejdinović
