Teško da na svetu ima nešto tako kompleksno, teško razumljivo i odredljivo, kao što su odnosi između brata i sestre. Toliko strasti, ljubavi i žudnje, i istovremeno toliko prikrivenog bola i prikrivene mržnje – nema ni u jednom drugom međuljudskom odnosu. Sestra voli brata – o tome se mnogo pevalo – sestra se divi bratu, sestra brata kuje u zvezde i sestri protiv brata niko ništa ne sme reći. Ima, doduše, na ovim našim brdsko-planinskim prostorima i drugačijih primera: ima, recimo, primera da sestra brata iseče motornom testerom, da ga u komadima spakuje u kofer i baci u reku ili da ga ispeče u “smederevcu”… Ali, psiholozi bi rekli, i to je samo oblik naklonosti koja je jednog trenutka odabrala pogrešan smer.

Moja sestra se unekoliko razlikovala od drugih sestara. Starija od mene dve i po godine, čim sam se rodio, pokazivala je znake ljubomore. Roditelji su mi pričali da je, dok sam bespomoćan ležao u improvizovanom krevecu, kašikom vadila izmet iz mojih pelena i trpala mi ga u usta… Jednom je pokušala i da mi makazama odseče palac na levoj nozi, ali ju je majka na vreme sprečila. Još dan-danas nosim ožiljak, ako se to može nazvati ožiljkom pošto mi nedostaje deo palca, i kod velikih vrućina se inficira, uz jak bol…

No, ljubomora, kao ni druge strasti, ne traje večno. Kada je pošla u školu, a ja imao četiri-pet godina, napokon me je prihvatila. Škola joj se činila uzvišenom, oduševljavala se spoznajom novih svetova… Svakodnevno me je podučavala srpskohrvatskom jeziku, i matematici, i prirodi i društvu. Sada mogu slobodno reći da njoj treba da zahvalim na mojoj erudiciji, jer je neka osnovna znanja duboko ulila u mene. Svaki dan mi je zadavala tri ili četiri kontrolna zadatka, učila me crtanju i pevanju. Sa mnom je prelazila i utemeljivala školsko gradivo. Naučio sam azbuku, potom abecedu, naučio lepo pisati, naučio vrste biljaka i životinja, datume državnih praznika… Ako nešto ne bih upamtio ili shvatio, ukoliko bih iz kontrolnog dobio jedinicu, surovo me je kažnjavala. Ili sam čitavo prepodne morao dubiti na glavi, ili sam morao popiti litar vina iz očevog bifea, ili pojesti tepsiju urmašica… Jednom mi je vezala noge za luster i luster ljuljala dok se ovaj nije stropoštao…

No, i ova strast je sestru posle nekoliko godina napustila. I uhvatila je druga – strast za sakupljanjem salveta. Školu je potpuno zanemarila, često je bežala sa časova i skoro da ništa drugo nije radila osim što je razgledala, prebrojavala i mazila svoje salvete. Kada bi se sa drugaricama razmenjivala, uvek je izbijala svađa, pa potom i tuča, u kojoj je, zbog svoje konstitucije, moja sestra dominirala. U toj njenoj strasti pronašlo se i za mene mesto. Sestra me je naterala da idem od stana do stana, od kuće do kuće (ona bi me čekala ispred) i da od prilično začuđenih stanara tražim salvete. Ukoliko nisu imali neke lepe i neobične salvete, moj zadatak je bio da od njih tražim novac. Da kažem kako sam gladan, da ništa nisam jeo nekoliko dana, i slično. Sestra je maštala da će sakupiti dovoljno novaca da bi mogla otići u Italiju, gde se proizvode, kako je često govorila, najbolje a najjeftinije salvete na svetu.

Sledeća faza koju smo zajedno prošli bila je faza otkrivanja njenih ljubavnih sklonosti prema starijim muškarcima. I ovaj put je prethodnu strast vrlo brzo zaboravila i zanemarila. Svoju kolekciju salveta čak je bacila u kontejner. Izvodila bi me uveče u grad, i ja sam, po njenom zahtevu, prilazio nekim ljudima i nudio im sestrine ljubavne usluge. Pošto je imala tek nešto više od jedanaest godina i još nije imala ono što ženu čini ženom, oni bi se samo nasmejali, a ja bih potom osetio svu bes svoje sestre na vlastitoj koži.

Kada je i formalno ušla u pubertet, u potpunosti je nestala iz stvarnog sveta. Skoro da nikada nije bila kod kuće. Gde je odlazila, to ni otac i majka, i pored stalnog insistiranja, nisu uspeli da saznaju. Takođe se ne zna ni šta je radila, osim ako o tome ne govori teška polna bolest koja ju je jednog dana bacila u krevet. Imala je temperaturu i povraćala je celu noć. Ujutro su je odvezli u bolnicu, u kojoj su je zadržali i ostavili skoro tri meseca. Ime te bolesti od mene je sakrivano, čak sam i podatak da je u pitanju polna bolest saznao od komšinice. Roditelji mi nisu dozvoljavali ni da joj idem u posetu. Govorili su da će uskoro kući.

Kada se vratila, teško je bilo i prepoznati je. Bila je strašno mršava i podbula istovremeno, sa intenzivnim podočnjacima. Ali, sa druge strane, bila je puna života. Potpuno se posvetila umetnosti. Počela je da slika, da piše pesme i da komponuje. Po nekoliko sati sam, go, ležao ili sedeo ili stajao, nepomičan, koristeći joj kao, tako se izrazila, inspirativan model. Pisala je pesme, a ja sam njene pesme učio napamet, i često ih recitovao. Na svojoj frulici svirao sam njene melodije, koje su bile veoma neobične…

Nije napunila ni šesnaest godina kada se udala za nastavnika likovnog vaspitanja, prilično nezgodnog i odrtavelog ćelavca. Po mom mišljenju, običnog foliranta. Ono što je usledilo, sada mi se čini, bilo je neizbežno. Ako oni nisu, neko je morao prekinuti taj njihov užasni brak. Makar Bog. Vraćali su se iz Beograda sa izložbe Miće Popovića. Bili su pijani. Negde iza Bijeljine sleteli su sa puta. Automobil se zapalio. Od nje je ostao samo zlatan zub. I fotografija koju čuvam u novčaniku…

Ja još uvek pamtim sve njene pesme.

Nedim Sejdinović