Skip to content

SOCIJALNA SLIKA SRBIJE: Raskorak između prevelikih očekivanja i stvarnosti

Decenijsko miloševićevsko pustošenje svih resursa, ekonomskih, privrednih, kulturnih i ljudskih, ostavilo je toliko dubok trag na socijalnoj mapi Srbije da će se ona od ožiljaka poslednje decenije dvadesetog veka “lečiti”, najverovatnije, sledećih tridesetak godina. S tim se slažu skoro svi domaći i strani ekonomski stručnjaci. I danas, skoro četiri godine posle pada Miloševićevog režima, Srbija se nalazi u samom vrhu najsiromašnijih zemalja Evrope. U prvih dve godine Đinđićeve vlade – kako kaže Mirosinka Dinkić iz Instituta G17 – stopa siromaštva ukupnog stanovništva Srbije smanjena je sa 33,3 na oko 16 odsto. Međutim, dodaje ona, to je uglavnom bila posledica stranih donacija, koje su bitno uticale na rast kupovne moći stanovništva.

Onda je usledio period kada je donacija bilo sve manje – to su dakako pratile i politička kriza i ubistvo premijera – a istovremeno je urađeno veoma malo na planu jedinog pravog, dugoročnog leka protiv siromaštva, a to je povećanje efikasnosti privrede, odnosno rasta društvenog proizvoda. Ovu situaciju svesrdno su koristile opozicione stranke, koje su sve više vladu kritikovale sa pozicije ekonomije i socijalnog statusa stanovništva, koristeći se neretko i socijalnom demagogijom. Političko klatno se pomerilo sa nacionalističkog (“patriotskog”) ka socijalnom, ali se potom vratilo odakle je i došlo. Sa vladom Vojislava Koštunice ponovo su u centar pažnje javnosti došle velike, državne i nacionalne priče, koje u drugi plan bacaju ekonomsku situaciju u zemlji.

Kako tvrde mnogi stručnjaci, Srbija bi izbegla ekonomski i socijalni krah da je početkom devedesetih krenula u reforme ekonomskog i privrednog, a pre svega političkog sistema. Činjenica je da siromaštvo u Srbiji do početka devedesetih nije bilo značajno prisutno – kao deo SFRJ, Srbija je imala oko 3.000 dolara nacionalnog dohotka po glavi stanovnika (da bi ponovo dostigla ovaj nivo nacionalnog dohotka, Srbiji će trebati, kažu ekonomisti, još najmanje desetak godina), kao i razvijene trgovinske i finansijske veze sa Zapadom. Umesto restrukturacije privrede, “junačka vojevanja” u nacionalističkom transu, koji na žalost nikako da prestane, uzela su svoj danak – Srbija je doživela potpuni ekonomski i socijalni fijasko: plate i penzije su strmoglavo padale, nezaposlenost je rasla, siva ekonomija se razvijala kao karcinom na društvenom tkivu, zemlju je zadesila međunarodna izolacija i nezapamćena hiperinflacija…

DONACIJE POBOLJŠALE SOCIJALNU SLIKU

Boško Mijatović, predsednik beogradske nevladine organizacije Centar za liberalno-demokratske studije, koja je obavila veliko istraživanje pod imenom “Siromaštvo u Srbiji i reforma državne pomoći siromašnim”, u razgovoru za “Građanski list” ističe da je “socijalna slika Srbije danas znatno povoljnija nego 2000. godine i pored nedovršene tranzicije i ne baš povoljnih ekonomskih rezultata privrede”.

– Realne plate i penzije, korigovane za inflaciju, u međuvremenu su udvostručene, a povećana je i kupovna moć stanovništva. Pitanje je kako je to bilo moguće ako ekonomija slabo raste, a odgovor je da je posle 5. oktobra 2000. godine bilo velikog priliva novca iz inostranstva, koji je odlazio u plate i penzije i druga socijalna davanja, a delimično se koristio za investicije – kaže Mijatović.

Da je socijalna situacija u Srbiji znatno bolja danas nego 2004. godine, slaže se i Mirosinka Dinkić sa Instituta G17. Ona za “Građanski list” ističe da je ideja reformskog tima posle političkih promena oktobra 2000. godine i bila da se, “najvećim delom iz donacija, obezbede primanja građanima, kako bi oni podržali reforme”.

– U tome se uspelo u prve dve godine. U 2001. godini smo imali i veliki privredni rast, koji se tokom 2002. i 2003. godine smanjivao, kao što se usporavalo i kretanje primanja stanovništva. Međutim, mi još uvek imamo realan rast prihoda našeg stanovništva iznad obima proizvodnje. Taj trend je primetan svih ovih godina, mada se usporava. I to je dobro sa makroekonomskog gledišta, jer mi ne možemo da računamo sa tim da nam potrošnja raste u odnosu na proizvodnju, već moramo da uložimo velik napor da podignemo obim proizvodnje. Iz povećanja obima proizvodnje porašće i potrošnja, odnosno standard građana – kaže Mirosinka Dinkić.

Ona ističe da je postmiloševićevska ekonomska politika uspela da smanji siromaštvo, ali da treba reći da mi nismo nikada ni imali velik postotak ekstremnog siromaštva. Manje od jednog procenta našeg stanovništva ima prihode koji su manji od 50 posto od linije siromaštva, dakle od egzistencijalnog minimuma, što predstavlja ekstremno siromaštvo.

KAKO ŽIVIMO I KUDA IDEMO

Prosečan građanin Srbije, kako tvrdi jedna anketa, svoju zaradu potroši veoma brzo, pa je prinuđen da pozajmljuje novac do sledeće plate. Iako je rok trajanja beloj tehnici sedam godina, anketa kazuje da su naši frižideri u proseku stari 17,2 godina, veš-mašina 15,6, a televizori 11,7 godina. Jednako su građani Srbije verni i svojim četvorotočkašima, pa je prosečna starost naših automobila 13,3 godina. Ako izuzmemo udžbenike i već poznatu “frku” oko knjiga na kioscima, pogotovo oko podele besplatnog romana Umberta Eka “Ime ruže”, prosečan građanin Srbije kupi knjigu svakih pet godina… Sve u svemu, vrlo tužna i obeshrabrujuća slika zemlje koja bi što pre da se nađe u Evropskoj Uniji, a gde su frižideri stari u proseku 2,4 godine.

Istraživanje koje je polovinom 2003. godine sproveo Centar za proučavanje alternativa (CPA) pokušao je da dođe do zaključka kako socijalna slika Srbije i njeni građani reaguju na reforme privrednog i ekonomskog sistema, dakle da izuči kakav je subjektivan odnos građana prema reformama. Analizirana je “Strategija opstanka domaćinstava Srbije”. Po tom istraživanju, 21 odsto ispitanika bilo je zadovoljno reformama, odnosno izjasnilo se da se radi o promenama nabolje, njih 51 odsto je utvrdilo da je sve ostalo isto, dok je o lošijim uslovima života svedočilo 28 odsto ispitanika. Pozitivan pomak je posebno primetan među pripadnicima srednje klase u većim gradovima zemlje. Ovakav odnos građana prema ekonomskoj svakodnevici mnogi su pripisivali suzbijanju sive ekonomije, koja je bila veoma važan osnovni ili dodatni izvor prihoda.

Boško Mijatović ističe značaj sive ekonomije, ali dodaje da mi kao narod imamo prevelika očekivanja, za šta su, po njemu, krive i stranke koje su činile DOS i koje su do 5. oktobra 2000. godina obećavale previše, pa se javio raskorak između prevelikih očekivanja i stvarnosti.

– Što se tiče sive ekonomije, ona je od početka devedesetih neprestano rasla, a prema našim istraživanjima, 1997. godine dostizala je trećinu ukupnog društvenog proizvoda Srbije. Veliki broj ljudi je u sivoj ekonomiji obezbeđivao prihode. Zbog toga i borba protiv nje ne sme da se vodi administrativnim, odnosno represivnim metodama, već, onoliko koliko je to moguće, proširenjem mogućnosti za legalizaciju raznih sitnih biznisa – kaže Mijatović.

SKRIVENA (NE)ZAPOSLENOST

Iscrtavanje socijalne mape Srbije pati od nekoliko sada već hroničnih nedostataka, pre svega od sindroma “skrivene zaposlenosti”, odnosno “skrivene nezaposlenosti”. Istraživači ne uspevaju da uđu u “dubinu” sive ekonomije i otkriju koliko zapravo ljudi živi ili ostvaruje dodatna primanja od nje. Postoji i problem sa uglavnom velikim firmama, gde su radnici fiktivno zaposleni a ne dobijaju platu. Osim toga, mnoge firme ne prikazuju stvarnu zaradu zaposlenih… Reforme ovog ekonomskog sektora u prethodnom periodu nisu dale očekivan rezultat. Srbija je i dana jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope. Nju i dalje napuštaju mladi i obrazovani ljudi, nezaposlenost premašuje očekivane okvire, a privatizacija nije suštinski pospešila efikasnost privrede, koja, kako smo rekli, jeste jedini pravi uslov za smanjenje broja siromašnih.

Ministarka za socijalna pitanja u prethodnoj srbijanskoj vladi, Gordana Matković, pred kraj svog mandata ustanovila je da više od 800.000 građana Srbije “jedva sastavlja kraj s krajem, često na račun neredovne ishrane”. Poseban problem, po njoj, predstavlja činjenica da se još toliko stanovništva nalazi na samoj granici siromaštva. Ako bi se granica u određivanju siromaštva popela za samo 10 odsto, moglo bi se ustanoviti da čak 1.600.000 građana Srbije nemaju dovoljno sredstava za osnovne životne potrebe. Po Matkovićevoj, sunovrat tokom devedesetih najviše je pogodila žitelje gradskih sredina, ali je proces reformi takav odnos promenio, naročito u sredinama koje su prve krenule u reformu. Najgora je situacija na jugu i jugoistoku Srbije, ali i na celom području republike postoje znatne regionalne razlike, pa čak razlike od opštine do opštine.

Mirosinka Dinkić smatra da je uzrok ovakve situacije činjenica da je sredinom 2002. godine došlo do zastoja u sprovođenju reformskog koncepta. Ostale zemlje u tranziciji, pogotovo one uspešne, posle izlaska iz tranzicijske recesije, veoma brzo su uvećavali zaposlenost i prozvodnju, što je dovodilo do daljeg smanjenja siromaštva, odnosno podizanja standarda građana.

– Za razliku od njih, mi nemamo niti veću proizvodnju, niti veću zaposlenost zbog toga što proces restrukturiranja društvenih preduzeća nije obavljen. Tek je započet, a bilo je planirano da se celokupna restrukturacija i privatizacija obavi do 2005. godine. Zbog toga imamo veliki broj nezaposlenih i još uvek imamo veliku prikrivenu nezaposlenost (formalno zaposleni u preduzećima koja ne rade). Taj broj se sa varijacijama održava od 1992. godine pa do danas. Potrebno je takođe stvoriti ambijent za otvaranje malih i srednjih preduzeća, kako bi se što više ljudi zapošljavalo. Bez veće zaposlenosti ne možemo da rešimo problem standarda naših građana – kaže Dinkićeva.

Nedim Sejdinović

OBRAZOVANOST I SIROMAŠTVO

Među siromaštvom najugroženijim slojevima stanovništva izdvajaju se stariji od 65 godina i oni sa nezavršenom osnovnom školom. Za razliku od njih, visokoobrazovani (sa završenom višom školom i fakultetom) imaju mnogo manje dodirnih tačaka sa rizikom osiromašenja. Kada se analizira slika nivoa obrazovanja i uporedi sa socijalnom kartom Srbije, brzo se dolazi do zaključka da je siromaštvo najveće tamo gde je obrazovanost najniža. Mirosinka Dinkić, međutim, za “Građanski list” kaže da, po njenom mišljenju, u Srbiji postoje male razlike između plata visokobrazovanih i nekvalifikovanih radnika.ovanih. “Odnos plata nekvalifikovanih i radnika sa visokim obrazovanjem je 1:3. To je veoma mali odnos za zemlju koja želi da napreduje i razvija tržišnu privredu i tržišni ekonomski sistem”, kaže Dinkić.

N. S.

BEOGRAD – NAJGORI U EVROPI

Nedavno sprovedeno istraživanje Međunarodnog instituta za kvalitet života utvrdilo je da Beograd predstavlja prestonicu s najnižim kvalitetom života u Evropi. Istraživanje je uzelo u obzir četrdesetak faktora koji se odnose na uslove života, kao što su: privredni razvoj, ekologija, dostupnost kulturnih i obrazovnih sadržaja, medicinska zaštita, politička stabilnost… Od 215 svetskih metropola, Beograd se plasirao na 193. mesto, dok se, recimo, Zagreb nalazi na 124, a Sarajevo na 181. mestu.

N. S.

 

Published inNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *