Skip to content

SVI ČIREVI SRBIJE: Zašto dama sedi sama

Ako živite u Srbiji, ako čitate ovdašnje novine i gledate priproste političke tokšou-programe na brojnim tv-stanicama, a pritom imate pamćenje koje seže duže od nekoliko godina, nije isključeno da ćete s vremena na vreme pomisliti da ste poludeli ili da ste, bar, proteklih petnaestak godina užasa samo privatno sanjali. Ipak, ne očajavajte! Niste poludeli niti ste stvarnost sanjali, kao što nisu poludeli (niti su stvarnost sanjali) ni ljudi koji tabire politiku i ostale primenjene društvene nauke preko tv-ekrana. U pitanju je vaša naivnost i njihovo monstruozno duboko beščašće.

Danas celokupna – sa par odista retkih izuzetaka – politička elita Srbije u potpunosti prihvata Miloševićevo ratno-političko nasleđe i njegovu politiku smatra relevantnim mada jedinstvenim izumom. Niko ne dovodi u pitanje opravdanost ratova koje je Srbija prouzrokovala, a pogotovo niko neće progovoriti o strašnim zločinima koji su u ime Srba činjeni malo severozapadnije od Vardara pa skoro do Triglava. Čak ni u nevladinim organizacijama nećete često susresti ljude koji žele da progovore o nedavnoj prošlosti; oni koji to čine unapred su osuđeni na satanizaciju, a njihove reči kao da imaju posebnu frekvenciju koju niko u Srbiji ne čuje.

Srbija se danas ponaša kao moćan (moćan bar u krugu svoje porodice i slabijih od sebe) i zadrt čovek, koji ne želi da sluša ničije savete, a kamoli zamerke, kao tajkun koji bi svoj ne tako davno i ne tako sporo pređen put da prikrije šljaštećim ukrasima prividnog demokratskog višestranačkog sistema. Valjda se ponaša tako jer upravo takvi tajkuni i vladaju njom, finansiraju njene političare, njene medije i intelektualce. To su oni ljudi koji će, pomalo samokritički, zahtevati da ih niko ne pita kako su zaradili prvih milion evra, a da je sve potom bilo legalno. Ali ni tada neće biti iskreni, jer u Srbiji uglavnom nema legalnog velikog biznisa, biznisa bez korupcije političara i još-koga-treba. Da dovršimo poređenje – Srbija takođe ne želi da ju iko pita za prvih stotinu hiljada mrtvih, dok su sve ostale smrti, do dana današnjeg, valjda bile legalne. I legalističke.

Ali i onda kada se stvari čine bezizlaznim, priroda ubaci neke svoje zakonitosti. Činilo se da je Srbija upala u duboki nacionalističko-autistični san iz kojeg se više nikada neće probuditi, da će svako ko bude galamio naokolo, ugrožavajući taj san, galamu platiti glavom… a onda je nešto počelo da se dešava. Toliko se prljavštine skupilo u telu države da organizam pokušava svim snagama otrov izbaciti iz sebe ili bar ukazati na njegovo prisustvo. Srbija je danas prepuna prišteva, kojih će kanda svakoga dana biti sve više, i koji će po nekom pravilu pucati, ispuštajući gnoj. Prljavština će tako – nadajmo se – sama sebi doći glave.

Gnoj je počeo da curi čak i iz jedne hiper-zatvorene organizacije kakva je Vojska SCG. Smrt dva vojnika u kasarni u Topčideru pokazala je javnosti zapuštenu nutrinu institucije koja je donedavno imala najveće poverenje građana Srbije. Pokazala je lica zadriglih generala, utonulih u politiku i teorije zavere, koji još uvek nisu svesni da je Berlinski zid srušen i da više ne postoji SSSR. Poznavaoci prilika kažu da je to tek početak, tek najava eksplozije koja će kad-tad otkriti kakvu je uloga ova institucija imala u predratnim, ratnim i posleratnim vremenima, kao i odgovoriti na pitanje zbog čega su generali tako zdušno i tako temeljito rušili gradove i sela čiji su ih stanovnici godinama “hlebom hranili”.

Drugi čir je spreman za pucanje, a ime mu je Srpska pravoslavna crkva. Već sada praveći rovovska utočišta za predstojeću bitku za nasleđe patrijarha Pavla, jasno je da će se pojedine vladike u toj bici služiti svim sredstvima, a nije isključeno da neko od njih i pogine u međusobnom obračunu. Već se dugo kuvaju stvari u SPC, a mnogi njeni, doduše niži, dostojanstvenici nisu zadovoljni politikom koju vodi SPC, a pogotovo činjenicom da se politika stavlja ispred religije. Neki nisu zadovoljni ni ulogom koju je ova Crkva imala tokom ratova na prostoru bivše SFRJ, kao ni činjenicom da su esktremni ziloti sve više prisutni u Sinodu SPC, koji neki odmilja zovu i Generalštab SPC. Gnoj će verovatno pokazati javnosti i da je SPC (p)ostala folklorno-politička organizacija koja veoma malo veze ima sa religijom, a skoro nikakve sa Bogom i njegovom pravdom.

Ali, da li će čir zvani Srpska akademija nauka i umetnosti pući ili će metastazirati? Čini se da je stanje u ovoj instituciji gore nego u prethodnim i da je jedini spas za Srbiju da akademiju ukine i osnuje novu, uz strogu selekciju. Čak i letimičan pregled njenih članova, pogotovo u oblasti tzv. društvenih nauka, jasno kazuje da je SANU poslednjih pedesetak godina više imala ulogu ispostave Službe državne bezbednosti nego elitne naučne institucije. Njena uloga u pripremi rata je više nego evidentna, kao što je evidentna i njena uloga u sprečavanju Srbije da se priključi grupi civilizovanih i naprednih država.

Postoji tu naravno još čitav splet raznih prišteva i prištića. Pomenimo samo znane i neznane tajkune i njihovo u najmanju ruku sumnjivo bogatstvo. Nadajmo se da će gnoj iz tih prišteva otkriti svu njihovu golotinju i prostotu. Valjda ćemo onda saznati i ko se iza pojedinih bogataša krije, odnosno da li su pojedini tajkuni tek tumači glavne role dok njihovim bogatstvom zapravo raspolažu neki od nekada i (bogami i sada) vladajućih političkih moćnika.

Preostaje samo pitanje kako će Srbija, prepuna prišteva, da reaguje. Da li će otići kod lekara i poslušati njegove savete ili će se sakriti u sobu stideći se same sebe, strašeći sve svog odraza u ogledalu? Najverovatnije da će se, međutim, ponašati kao i do sada: na svoje ogledalo će nalepiti sliku seks-bombe i uživati u “svojoj” lepoti, šetati se ponosito okolo, biti rugoba a čuditi se zašto joj niko ne deli komplimente za lepotu i ne izjavljuje ljubav.

Nedim Sejdinović

 

Published inEseji

One Comment

  1. Dusan Bugarski Dusan Bugarski

    Na svu srecu, nije sve tako crno. Gomile ljudi is inostranstva (blizeg i daljeg) koje srecem dele komplimente i izjavljuju ljubav i Beogradu i Srbiji i to na nacin koji daleko prevazilazi puku pristojnost i kurtoaziju. I lepo je sto je to tako. A ako cemo kroz dijatribe 90tih posmatrati ovu zemlju doveka bojim se da nikad u njoj nista lepo ni necemo moci da spoznamo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *