Skip to content

SVI NAŠI STRAHOVI: Da li je strah još uvek središnje mesto našeg postojanja?

Najnovija zbivanja na Kosovu, ali i u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, podsetili su nas na, kako skoro sva istraživanja pokazuju, više od deceniju dominantnu emociju građana naše zemlje – strah! Promocija straha bila je nekoliko dana glavna okupacija domaćih medija, a strah su osećali kako Srbi na Kosovu, tako i predstavnici nekih manjina na prostoru van Kosova. Napokon, sve se smirilo – nadamo se ne nakratko!

Lajoš Genc, profesor psihologije na novosadskom Filozofskom fakultetu, kaže za “Građanski list” da se strah javlja onda kada ne mogu da se ostvare neke od osnovnih ljudskih potreba, kao što je recimo potreba za sigurnošću. Onda kada im je sigurnost direktno ugrožena, pripadnici srpske zajednice su strahom zamenili prethodno osećanje, koje bi se moglo nazvati stanjem anksioznosti ili strepnje. Za razliku od straha, koji se javlja kada je njegov izvor u potpunosti identifikovan, strepnja se javlja kao bojazan od nedoređenih događaja u budućnosti.

Demonstracije koje su usledile u gradovima Srbije Genc takođe posmatra kao posledicu straha, ali ističe tu i, strahu srodnu, negativno obojenu emociju – gnev. Vandalizam izražen u demonstracijama je upravo proizvod gneva, koji se javlja u trenucima nemoći, onda kada su ljudske aktivnosti sputane. On navodi i primer iz razvojne psihologije: ako deci ograničavate pokrete, kod njih se javlja gnev, a potom i agresivno ponašanje.

Psihološki pravac biheviorizam doveo je do saznanja da je moguće namerno stvarati situacije koje prouzrokuju strah. Zbog toga, kako kaže Genc, postoje brojne mogućnosti manipulacije strahovima od strane političkih elita. Pomoću manipulacije strahovima, vrlo je jednostavno kontrolisati ljudsko ponašanje, a to pokreće mnoge dileme etičke prirode.

ULOGA OSEĆANJA U SVETSKOJ (R)EVOLUCIJI

No, posle nekoliko burnih dana, osećanja su se, kako to obično biva, primirila. A, kada dolazi do istorijskih sabiranja i oduzimanja, filtriranja i “začinjavanja” određenih etapa u životu jednog naroda, države ili regiona, uglavnom se dominantna ljudska osećanja i raspoloženja iz tog perioda apstrahuju: u istorijskim čitankama, pogotovo u konzervativnim kakve su ove naše, teško da ima mesta za sve boli, strahove, stresove i depresije od kojih je veliki deo stanovništva u jednom vremenskom “zahvatu” ili jednom istorijskom trenutku, patio. Pamte se uglavnom samo posledice.

Tzv. “novoistoričari” stvar sa istorijom su malo izokrenuli, pokušavajući, između ostalog, da nađu i odgovor na pitanje u kakvoj su vezi ljudska (narodna) osećanja i raspoloženja i određeni politički procesi. Po njima, u pitanju je interakcija, jer koliko god političke i ine elite imale moć da produkuju, pothranjuju ili manipulišu, recimo, strahovima stanovništva, toliko su i one same proizvod kulturno-istorijskog nasleđa određenih strahova i stereotipa. A valjda ništa bolje o tome koliko su u pravu ne svedoči od poslednjih petnaestak godina života u ovoj zemlji, godina pripreme i izvedbe ratnih dejstava, te godina koje su usledile, posttraumatskih i tranzicionih.

U ovom periodu, strah kao da se mogao opipati u vazduhu, bez obzira na to što je nekada bio otvoren, nekada pritajen, nekada uobičajen, a bogme nekad i patološki. Profesor novosadskog Univerziteta Radivoj Stepanov reći će da je strah u poslednjoj deceniji prošloga veka bio “središnje mesto našeg postojanja”.

ŠTA ĆEMO BEZ VARVARA?

Ali, priča o strahovima i njihovim političkim eksplikacijama stara je koliko i čovečanstvo. Strahove su koristili i koriste i najmanje i najveće zemlje sveta. I najgori diktatori i najprogresivniji lideri oslanjali su se na ovo tako zapravo obično, imanentno ljudsko osećanje.

Lav Nikolajevič Tolstoj je u otklonu od iracionalnog straha, to jest u hrabrosti video prosvetljenje, a hrabrost je definisao kao svest o tome čega se treba plašiti, a čega ne (to zvuči tako “građanski”!). Unutrašnje uređenje pojedinih “starih civilizacija” veoma često je počivalo upravo na strahu prema varvarima. O tome je pevao i novovremeni grčki pesnik Konstantin Kavafi: “Bez varvara sada, šta će biti s nama / Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje”.

Možemo se lako prisetiti ko je sve na ovim prostorima i kada postajao varvar uz pomoć medijske propagande. Da bi ratovi počeli, neprijatelj se mora raščovečiti, rascivilizovati, da bi se kod vlastitog stanovništva posejao “odbrambeni”, dakako iracionalni strah. Taj strah omogućava i lakše ubijanje neprijatelja, jer protivnik više nije čovek već stvorenje, nešto nepoznato što preti da uništi nas, naše bližnje i našu “civilizaciju”. “Njega ubiti nije greh, već bogougodno delo”, recitovali su pijani pesnici u boemskim kafanama.

Vratimo se za trenutak Tolstoju. Hrabri građani, po njemu, uslov su za progresizam. Građani koji smeju da se uhvate u koštac sa izazovima novog vremena biraju i takvu vlast, dok su zastrašeni građani idealno tle za stvaranje diktatorskih, autokratskih režima. Pa se pitamo gde s početka devedesetih godina prošlog veka nestade toliko puta opevana hrabrost ovdašnjeg naroda. Krleža je ipak bio u pravu: “Sačuvaj me, bože, hrvatske kulture i srpskog junaštva!” Ali, to je već tema za drugi tekst. Ako je verovati istraživanjima javnog mnjenja, Srbi pate od raznoraznih strahova bar koliko i drugi, susedni narodi.

ZAJEDNIŠVO U STRAHU

Jedno od najsveobuhvatnijih istraživanja strahova kod stanovnika Balkana sprovela je mreža regionalnih organizacija okupljenih projektom Balkan Monitora i Instituta za demokratiju i pomoć pri izborima (IDEA), i to na uzorku od 10 hiljada ispitanika u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj, Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, kao i na Kosovu. Bez obzira na razlike u neposrednom istorijskom iskustvu i stepenu i obliku tranzicije, strahovi stanovnika pomenutih država ili “entiteta” veoma su slični. Svugde su potpuno dominantni tzv. socijalni strahovi, među kojima se izdvajaju strah od nezaposlednosti, pada životnog standarda i siromaštva, ali i strah od korupcije i kriminala. Bez obzira na visok stepen strahovanja, neki analitičari u rezultatima ovog istraživanja prepoznaju pozitivne pomake jer su strahovi od ratova “bačeni” u drugi plan.

Međutim, bez obzira na iskazane sličnosti, stanovnici ovih država (i “entiteta”) iskazali su i strah jednih od drugih. Interesantan je i podatak da stanovnici Kosova imaju ubedljivo najviše poverenja u državne institucije, kao i da Evropska unija svuda uživa visoku podršku, odnosno ne proizvodi strah, osim u Republici Srpskoj.

Nedavno sprovedena anketa o strahovima među građanima sadašnjih i skorašnjih članica Evropske unije, takođe u prvi plan ističe socijalne strahove. Žitelji 15 zemalja EU najviše zaziru od nezaposlenosti, a na drugom mestu pojavljuje se strah od terorizma. Na trećem su privredne neprilike. Ispitanici iz deset zemalja koje uskoro ulaze u EU, drugačije rangiraju strahove, mada je i njima na prvom mestu – nezaposlenost. Za razliku od “starih” Evropljana, slede strahovi od privredne situacije, a tek potom bojazan od terorizma ili organizovanog kriminala.

Bez obzira na “dubinu” ovih istraživanja, treba ih ipak uzeti sa rezervom, zbog toga što pate od zakonitog nedostatka – preterane opštosti.

STRAH KAO KOČNIČAR REFORMI

Pojedini analitičari smatraju da je upravo strah od ekonomske nesigurnosti i gubitka radnog mesta, kao i strah od novog odnosa prema radnim zadacima koje bi trebalo da donese proces tranzicije, ukočila reforme u Srbiji. Vlast je, po njima, namerno usporavala transformaciju velikih privrednih sistema i ustanova, jer je pokušala da odloži socijalne nemire, koji bi je neizostavno pratili. Veliko je pitanje da li će nova vlada imati htenja i smelosti da reši veliki problem viška zaposlenih i načina rada i organizacije preostalog iz ranijeg vremena.

Sociolog Srećko Mihajlović smatra da poslednje tri godine nisu ništa učinile za socijalno i političko sazrevanje građana Srbije, te da oni još traže skute “države majke” koja će im omogućiti životnu sigurnost. Sociolog Vladimir Ilić, opet, upozorava da mi danas živimo u “nečovečnoj državi”, bez ikakve solidarnosti. Upravo proces koji se dogodio, proces u kojem je država majka za mnoge postala maćeha kod ljudi proizvodi osećaj zbunjenosti, nesigurnosti i, naravno, strah. Zbunjenost i eskalacija socijalnog straha vrlo su zgodan temelj za najrazličitije vrste socijalne demagogije, pa tako ne treba da čudi to što su stari konzumenti ljudskih strahova, radikali, svoju nacionalističku retoriku u poslednje vreme sakrili iza socijalne, kao što nije čudno ni to što su zbog toga dobro prošli na izborima.

ZA OSTALO ĆEMO LAKO…

Istraživanja novosadske agencija Skan takođe pokazuju da su, bez obzira na sve političke prilike i neprilike, od potpisivanja Dejtonskog sporazuma pa sve do danas, u Srbiji dominantni socijalni strahovi. Ova agencija već duži niz godina ispituje raspoloženje građana Vojvodine, Srbije i sadašnje državne zajednice. Strah i zabrinutost kao dominanta raspoloženja javili su se u Vojvodini, za razliku od ostatka Srbije, još početkom devedesetih godina. Građani Vojvodine su imali naglašene strahove od građanskog rata, međunacionalnih sukoba i raspada države, dok su građani centralne Srbije iskazivali optimizam i nadu. Nešto kasnije, strah i zabrinutost dominiraće celom zemljom.

Kako je ekonomska situacija u državi postajala sve teža i što je siromaštvo zahvatalo sve šire slojeve, to su socijalni i egzistencijalni strahovi zauzimali značajnije mesto u istraživanju narodnog raspoloženja. U međuvremenu, pojavio se i jedan pomalo zaspostavljeni strah, koji prema ovoj agenciji zauzima visoko, čak prvo mesto u postdejtonskom periodu, a to je strah od bolesti i nemogućnosti lečenja. Svoju lidersku poziciju ovaj strah je ustupio strahu od građanskog rata samo u periodu neposredno pred izbore u septembru 2000. godine. Posle petooktobarskih promena, strah od građanskog rata zauzima sve niže mesto na lestvici strahova, pa je u Vojvodini čak pao i na šesto mesto, iza bolesti i nemogućnosti lečenja (53 odsto), zagađenja okoline (38 odsto), korupcije i nepoštovanja zakona (27 odsto), daljeg pada životnog standarda (23 odsto) i nemogućnosti zapošljavanja (22 odsto).

Profesor Lajoš Genc kaže da je strah najbolji pokazatelj koje su ljudske potrebe, odnosno ljudski motivi, najviše ugroženi. U hijerarhiji ljudskih motiva najviše mesto zauzimaju fizičke potrebe, i tek kada se one ispune, onda možemo da ispunjavamo ostale. U zavisnosti koji su od tih motiva ugroženi javljaju se i vrste strahova.

Strah od bolesti i nemogućnosti lečenja jednim delom je produkt stanja u kojem se nalazi naš “državni” zdravstveni sistem, koji svojim nedefinisanim karakterom često biva prava mora za korisnike, dok je privatna praksa za većinu stanovništva “neviđeni” luksuz. Osim toga, tu je još sećanje na socijalističku medicinsku zaštitu, koja je kao pouzdani eksponent “majke države” nudila besplatnu sigurnost. Naravno, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je najfrekventnija uzrečica u našoj zemlji ona koja kaže da je “zdravlje najvažnije”, a da ćemo “za ostalo lako”, a koja veoma dobro svedoči o našem vremenu u kojem su razorene sve druge vrednosti osim pukog zdravlja, u kojem su se sve stvari na koje smo se oslonili pokazale trulim.

POTROŠENE POSLEDNJE REZERVE HRABROSTI

Dr Vladimir Milošević sa beogradskog Instituta za mentalno zdravlje smatra da su svi strahovi, pa i socijalni, proizvod osnovnih strahova, a to su strah od smrti (odnosno od gubitka sebe ili sebi bliske osobe) i strah od gubitka kontrole. Po njemu, ekonomska kriza ne proizvodi strahove nego im samo daje drugu formu.

Međutim, strah sam po sebi nije jedino merilo, jer on uzrokuje čitav niz društvenih devijacija, a jedna od najdirektnijih je alkoholizam, koji daje osećaj junaštva, kao u onom vicu o mišu koji posle nekoliko čašica “šljive” poziva mačku na dvoboj. Sa strahom je povezan i bes, pa se za vlastite neuspehe često okrivljuje neko drugi, neretko sistem, vlast ili država. Bez obzira koliko bila suvisla kritika države ili sistema, iza inertnog besa krije se zapravo bojazan da se nešto preduzme, da se nešto učini povodom vlastitog problema. To nas dovodi do još jedne moguće dimenzije strahova, a to je njihova “podzemnost”, odnosno neosvešćenost. Takve strahove istraživanja javnog mnjenja teško otkrivaju.

Za vreme NATO intervencije, u Srbiji je bilo veoma malo samoubistava, a bez obrzira na opasnost od bombi, istraživanja kazuju da su i u ovom periodu socijalni strahovi dominantni. Takođe, nije povećan ni broj poziva na mnogobrojne SOS telefone. Dok jedni u ovome prepoznaju samu prirodu ovog “virtuelnog rata”, drugi ipak kazuju da je u pitanju potiskivanje strahova, potiskivanje čiji su najbolji indikatori suludi target-mitinzi prvih dana vazdušnih opasnosti. Da su ovi drugi u pravu, kazuje i podatak da je te godine veliki broj ljudi umro od posledica gripa. Tek nakon završetka bombardovanja, zavladala je prava poplava anksioznosti i depresije, kao i porast bolesti zavisnosti, malignih (maligna oboljenja kao produkt psihološke inhibicije) i kardiovaskularnih oboljenja.

Novosadski neuropsihijatar dr Miodrag Doroški kaže da se “pojedinačan stres može i ublažiti, ali naša hronificirana, konfliktna i disharmonična situacija, uzdrmanost institucija, nedostatak osećanja pripadnosti, predugo življenje bez jasne slike o budućnosti, potrošili su kod stanovništva i poslednje rezerve energije”.

VOLETI I RADITI

Postavlja se logično pitanje kada strahovi dosežu takav intenzitet da je neophodna pomoć stručnih lica. Neki psiholozi se pozivaju na Frojda i kažu da je distinkcija između zdravog i bolesnog veoma jednostavna: ko “voli i radi”, taj je zdrav, odnosno zdrav je onaj koji ima sposobnost da privređuje i ima blisku vezu bilo s kim. Takođe, bitna je i sposobnost prilagođavanja, to jest da li pojedinac može da uravnoteži spoljne zahteve i zahteve sopstvene unutrašnje strukture. Normalan čovek bi trebalo da može da misli, da sledi logiku, da nema previše nestabilne emocije i da ne oseća unutrašnje smetnje.

Međutim, osobama koje su “prešle granicu” konzervativna sredina stvara niz prepreka na putu ka medicinskoj pomoći. Kada se sazna da neko ima psihičke probleme, okolina počinje da ga izbegava, on jednostavno biva društveno prokažen. Najbolja reakcija na koju mogu naići jeste ravnodušnost. Stručnjaci kažu da, mada je kod nas dostigla neverovatan obim, ravnodušnost prema patnjama drugih, i nedostatak solidarnosti odlike su i savremenog sveta.

Oni upozoravaju i na sindrom inercije: mnogi naši zemljaci navikli su na život sa strahom i stresom, i veoma se teško privikavaju na kakvu-takvu normalnost. Mnogi od njih postali su pravi adrenalinski ovisnici koji nisu sposobni da nenasilno rešavaju svakodnevne životne konflikte.

Treba na kraju podsetiti da je Miloševićev režim konstantno, a krajem devedesetih ubrzano i svim silama, sprovodio kampanju straha, koja je trebala da demotiviše građane, ali i opoziciju u njihovoj želji za političkim promenama. Opozicija je to prepoznala i njena kampanja se upravo zasnivala, sve do 5. oktobra, na oslobađanju građana od straha. U tome je veoma važnu ulog imao “Otpor”. Zahvaljujući velikom aktivizmu, nada i optimizam uspeli su u tom periodu da postanu dominantni. Prema istraživanjima javnog mnjenja, strah od vlasti sa 60% pao je na 30%. Car, odeven u strah i mržnju, sada je bio potpuno nag. Ali, da li smo iz svega toga nešto naučili?

Nedim Sejdinović

 

Published inNovinski clanci

One Comment

  1. Pročeprkao sam po sajtu koji hostuje poumenti video i naišao na gomilu zanimljivih činjenica. Prvo, ovo odelo je izmislio komšija Hrvat, i on drži malne ceo biznis oko toga. Drugo, u nekom od PDF uputstava za odelo naleteo sam na kraju na dokumentovani spisak nesreća (sa fatalnim ishodom, druga vrsta ne postoji kod ovog adrenalinskog ludila), sa detaljnim opisom, valjda da odvrati one koji misle da je reč o bezazlenoj zabavi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *