Skip to content

Toplo černobilsko leto

Leto je te godine, čini mi se, bilo izuzetno toplo. Lekari su savetovali srčanim i hroničnim bolesnicima da ne izlaze na ulicu, da se skriju u debeli hlad, da redovno piju lekove i s vremena na vreme tuširaju se hladnom vodom. To je valjda bila ta godina kada se desila čuvena černobilska katastrofa, kada je bilo preporučljivo izbegavati zelenu salatu, kupus, paradajz, i sve one plodove koje rastu iznad zemlje i na koje je pala ili je mogla pasti radioaktivna prašina.

Černobil me je, kada se sve sabere i oduzme, tek pomalo uznemirio. Nisam osećao žaljenje zbog ljudi koji su nastradali, niti sam posebno bio pogođen svim onim mrtvim i obolelim kojih će, definitivno i uskoro, biti veoma mnogo – uostalom, ko se uzbuđuje zbog budućnosti. Nisam od onih koji ne mogu spavati kada vide decu rođenu bez glave, bez nogu i ruku, ili pak decu sa četiri oka, dve glave, sedam penisa, šest dvanaestopalačnih creva i tri jetre. Sve sam posmatrao sa čudovišnom ravnodušnošću i doživljavao kao nešto potpuno normalno, nešto kao ceh koji se mora platiti da bi civilizacija napredovala, brzo i brže, sve snažnija i moćnija, toliko moćna da bi se možda uskoro mogla izboriti i sa smrću.

Nešto je, pak, drugo tog leta ophrvavalo moje misli. Odnekud nenadano, neplanirano dakako, pojavila se, tako duboka i tako snažna, želja da postanem žena. Negde sam čitao, ili gledao na tv-u, nije to baš retka pojava, u svakome se bore dva principa, muški i ženski, pa koji je jači – taj pobedi, koji slabiji – taj popusti. Međutim, moja želja da budem žena nije bila uzrokovana pobedom ženskog principa, već, nasuprot, ona je bila strast da se uživim, da uđem u nešto drugo, nešto meni strano, pa pomalo u stranosti i gadno…

Prvo sam počeo da oblačim ženske, tačnije majčine gaćice. Ubrzo potom, kada nikoga ne bi bilo kod kuće, navlačio sam brushlater, korset, haljinu… Šminkao sam se temeljito i sa ove vremenske distance mi se čini – vrlo dobro. Isprobavao sam brz, žustar ali nonšalantan ženski hod, onaj isti hod koji sam godinama posle prepoznao u filmu “Visoke potpetice”. Da, i ja sam imao visoke štikle…

No, kao i svaka strast, ni ova nije mogla jednostavno da se zaustavi, što bi se reklo, u krugu porodice. Ubrzo sam nesavladivo želeo da obučen kao žena budem viđen, da se prošetam ulicama…

No, kako to izvesti kada je grad u kojem sam živeo bio mali, a moje telo je, opet, imalo specifične odlike po kojima bi me mnogi prepoznali. Odavao me je, pre svega, ožiljak koji se kretao od levog uveta pa do desnog ramena, ožiljak koji mi je sabljom napravio komšija Risto kada sam pokušavao da se popnem na njegovu trešnju. Takođe, desnu potkolenicu, koju su mi morali amputirati zbog gangrene, zamenjivala mi je nespretno napravljena plastična proteza, već legendarna plastična proteza o kojoj su se u gradu godinama pravili prilično neslani vicevi. A i dva prsta su mi falila, dva prsta koje sam izgubio igrajući se još kao dvogodišnjak kašikarom u lavoru…

Ipak, posle nekoliko dana, koji su se činili dugim kao meseci, doneo sam odluku. Izaći, pa makar po cenu da drugima priznam da sam drugačiji, da ne pripadam svetu koji traži da se čovek opredeli da li je muško ili žensko. Tada mi se činilo da je razlika između žene i muškarca samo stvar kozmetike.

Sa kožnom torbicom na koju sam potrošio svu svoju ušteđevinu, obučenom u plavi triko, sa izbočenim papirnim sisama i sunđerima ojačanim kukovima, već posle nekoliko trenutaka provedenih vani, prišao mi je čovek koji je sa mojim ocem delio istu kancelariju u SIZ-u za zdravstvenu zaštitu. Rekao je nešto u fazonu da me je prepoznao i da ništa neće reći mojim roditeljima ukoliko mu budem, sad pazite, popušio onu stvar. Osećao sam se nelagodno, ali sam pristao. Ne toliko zbog straha od roditelja koliko zbog toga što sam pušenje doživljavao kao svojevrstan izazov. Jedini problem je bio što taj čovek nije imao higijenske navike, te mu je ona stvar prilično smrdela. Morao sam da zapušim nos…

A onda još jedan izazov. Posle dva-tri dana, dok sam se šepurio na visokim potpeticama i u predivnom zlatnosmeđem blejzeru, sve svoju torbicu zabacujući iza ramena, zaustavili su me drugari iz gimnazije. Otvoreno su rekli da žele sa mnom da vode ljubav. Otišli smo u park. Bilo je nezaboravno. Njih trojica, sa svakim sam bio triput. Ako dobro množim, to je ukupno devet…

Letu se već nazirao kraj. Stizala je duga, tmurna jesen. Odjednom, kao preko noći, strast, kako je došla, tako je i nestala. Sve bilo je kao san, san kojeg se, začudo, nisam stideo, san koji mi davao snagu, i koji mi je pokazao da na svetu ništa nije jednosmerno i jednostavno. Da se sve tetura kroz maglu slutnji i lažnih predstava.

Nisam to odmah povezao, ali danas to leto vežem sa černobilskom katastrofom (mada još uvek nisam siguran da je to bile iste godine). Tako je na mene uticao ta užasna radioaktivna prašina pristigla sa severoistoka…

A na vas, kako je na vas uticala?

Nedim Sejdinović

 

Published inPriče

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *