Skip to content

VLADIMIR TASIĆ, KNJIŽEVNIK I MATEMATIČAR: Kopola je tu nemoćan

Već sa dve zbirke priča objavljene tokom devedesetih (Pseudologika fantastika, 1995. i Radost brodolomnika, 1997), Vladimir Tasić je postao značajno, autentično i osvežavajuće ime naše književnosti. Rođen je 1965. godine u Novom Sadu, a danas je doktor matematike i profesor na kanadskom Nju Bransvik univerzitetu. 2001. godine objavljuje mnogo hvaljeni roman Oproštajni dar, a za roman Kiša i hartija dobija Ninovu nagradu za najbolji roman objavljen na srpskom jeziku u 2004. godini. Nedavno mu je štampana i zbirka eseja pod nazivom Njuškači jabuka.

Ninova nagrada za književnost imala je svojih uspona, ali i velikih padova. List koji je dodeljuje, takođe. Ona je svakako važna za etabliranje pisca. Međutim, da li si ijednog trenutka pomislio da, recimo, odbiješ ovu nagradu?

– Takav gest ima smisla u određenim situacijama, ali ja nisam imao razloga da pravim dramu. Zašto bih se palio. Da nagradu nisam dobio, ne bih se uopšte uzbuđivao. Ispalo je da sam je dobio. Važi, hvala, doviđenja.

Posle uručenja nagrade, u medijima se razvila polemika o tvom romanu “Kiša i hartija”. Kako sada, posle kakve-takve vremenske distance, gledaš na to?

– Drago mi je što sam ostao po strani.

Verovatno je to pitanje na prvu loptu, koje ti novinari često postavljaju, ali ću ipak preuzeti rizik i pitati te o vezama između matematike i književnosti, kao i o tome šta za tebe predstavlja pisanje – koliko je tvoje posvećenje književnosti vezano za činjenicu da živiš u Kanadi?

– Matematika je takođe neka vrsta fikcije, mada je njen jezik drugačiji i pravila “žanra” su vrlo stroga. Nije ona isto što i književnost, naravno, ali razlika među njima nije tako jasno određena kao što mnogi misle. Navikli smo valjda da pisci budu boemčine i iracionalni tipovi, a stereotipna predstava o matematičarima je drugačija. Što se Kanade tiče, posao koji radim omogućava mi da se bavim pisanjem i da pri tome ne moram brinuti kako ću da preživim. Ne zavisim od volje urednika, kritičara, žirija, od svih tih zamršenih odnosa uzajamnog uslovljavanja koji u našem književnom životu stvaraju teškoće. Pišem samo ono što me zanima da pišem. To je velika privilegija.

U književnost ulaziš, u punom svetlu, posle “godine nulte”. Interesuje me ipak tvoje mišljenje o tome gde je granica kada književnik mora da izađe iz svog “imaginarnog sveta” i ušeta se u stvarnost, društveno se i politički angažujući? Mnogi srpski pisci su se tokom devedesetih, kada se društvo raspadalo po svim šavovima, ponašali kao da žive na Marsu.

– Ja te granice ne mogu nikome propisivati, ali mogu reći par stvari koje su za mene podjednako važne. Verujem da treba da se oslobodimo fiks-ideje da je pisac, samo zato što je pisac, obavezno nekakav mudrac i povlašćeni znalac. Takve ideje omogućavaju da ljudi koji su napisali, šta ja znam, Ljutito meče, guslarsku poemu ili tako nešto, iskoriste status pisca da bi se bavili političkom propagandom najgore vrste. Štaviše, neko može da bude odličan pisac i da gaji političke stavove koji su takvi da bi bilo bolje da ćuti i piše svoje knjige. Sve u svemu, ne mislim da su pisci pametniji, pouzdaniji, ili pak pozvaniji od bilo koga drugog da se bave političkim pitanjima. Ako neko ima potrebu i oseća građansku dužnost da se angažuje, to je stvar etičkog stava te osobe kao pojedinca, bez obzira da li ona piše knjige ili popravlja karburatore. Drugo je pitanje zašto su mnogi pisci odlučili da se ponašaju kao da žive na Marsu. O tome mogu samo da nagađam jer odavno živim na Jupiteru. Meni je interesantniji problem angažmana u okviru samog književnog teksta, odnosno, pitanje odnosa etičkog i estetičkog u umetnosti. Mislim, to je prirodan prostor u kojem pisci nešto mogu da urade. I tu ima velikih teškoća. Evo, nedavno sam čitao odličan članak o filmu Jarhead, ne znam kako je kod nas preveden naslov, doslovan prevod bi bio “Tegloglavci”, asocijacija na frizure američkih marinaca – to je film o ratu u Iraku 1991. godine. U jednoj sceni vidi se kako marinci gledaju odlomak iz Kopoline “Apokalipse”, onu čuvenu sekvencu sa Vagnerovom muzikom i helikopterima koji uništavaju selo, koju smo svi tumačili kao neku vrstu antiratnog angažmana Kopolinog filma. U novom filmu, marinci se napaljuju upravo tom sekvencom, urlaju, navijaju, odobravaju, znaju napamet sve dijaloge (“Čarli ne surfa!” itd). Kopola navodno nije bio oduševljen i otezao je sa dopuštenjem da se scena iz “Apokalipse” tako upotrebi. A to je stvarnost, oni tako doživljavaju njegov film, kao pornjavu, Kopola je tu nemoćan. Dakle, kontekst se lako menja, a s njim i značenje angažovanog sadržaja. Rukovati oprezno. Ali, treba pokušati.

Gde se po tebi nalazi granica koju pisac ne sme preći u pravcu mašte ili stvarnosti? Odnosno, kada sama stvarnost počinje da opterećuje književno-umetničko delo, a kada odsustvo stvarnosti?

– O tome postoji zanimljiva rasprava u romanu Džona Kucija, “Elizabet Kostelo”, čija junakinja na nekoj konferenciji kritikuje jednog pisca, Pola Vesta, zbog brutalnosti njegovih opisa. Pol Vest nije samo lik u romanu već je u stvarnosti pisac koji je Kuciju napisao sjajno argumentovan odgovor, objavljen u mesečniku “Harpers”. Obojica su na neki način u pravu. Književnost naravno ima i jednu eskapističku funkciju, ona uvek ima komponentu “bekstva od stvarnosti”, ali istovremeno ne može bez stvarnosti jer postaje irelevantna. Čak i fantastika poštuje neke konvencije realizma. Dakle, ne radi se o odsustvu stvarnog, nego o nekoj meri prisustva. Mislim da je to jedna od onih oblasti u kojoj svako mora odrediti granice po sopstvenom osećaju, u konkretnoj situaciji, u zavisnosti od toga kakvu knjigu piše.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *