@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); VLADISLAV BAJAC, KNJIŽEVNIK: Kulture Balkana moraju se držati zajedno – Nedim Sejdinović

VLADISLAV BAJAC, KNJIŽEVNIK: Kulture Balkana moraju se držati zajedno

Vladislav Bajac svakako je jedan od najvažnijih i najprominentnijih savremenih srpskih književnika. Objavljuje relativno retko, a svako njegovo novo delo predstavlja kulturni događaj i pravi čitalački doživljaj. Autor je “Druida iz Sindiduma”, «Podmetača za snove», «Evrope na leđima bika», «Knjige o bambusu», itd. Najnovija knjiga izašla je prošle godine – “Evropa ekspres”, roman sastavljen od priča. Bajac je i direktor izdavačke kuće «Geopoetika» (ranije «Centar za geopoetiku»), koja je srpsku kulturu zadužila mnogim važnim naslovima, od kojih su neki postali i pravi bestseleri. Prisetimo se samo nekih imena koje je ova izdavačka kuća uvela u našu kulturu: Pol Oster, Justejn Gorder, Džulijan Barns, Aleksandar Genis…

Ovih dana Bajac je dobio makedonsku nagradu za književnost “Zlatni prsten”, koja se dodeljuje za “originalno i specifično stvaralaštvo koje prevazilazi svoju sredinu”.

– U obrazloženju ove nagrade između ostalog stoji da se dodeljuje za “stvaralački opus”. Značajna mi je jer govori koliko je makedonska javnost do sada pažljivo pratila veći deo onoga što sam napisao. Ja to lično odavno znam, ali ova nagrada je ozvaničila tu pažnju. Drugo, ovo priznanje mi intimno prija zato što sam već duže vremena svedok veoma žive književne scene u Makedoniji, koja izmiče objašnjenju. Ona je naprosto veoma moderna, znatiželjna, povezana sa drugima i što je najvažnije – kvalitetna. I treće, dobro je kada nagradu za “stvaralački opus” ne dobije pisac u poodmaklim godinama (znate ono: “za sveukupno delo”), već hrabro dočekuje pisce srednjih godina. Takav pristup je zaista podstrekivački – kaže Vladislav Bajac na početku razgovora za GL.

Nagrada podrazumeva i objavljivanje vašeg najnovijeg romana “Evropa ekspres” na makedonskom jeziku. Uopšte, kakvu recepciju naša književnosti i kultura imaju u Makedoniji?

– Interesovanje i znanje o našoj knjizevnosti je prilično. Jedna od poslednjih knjiga koja je objavljena u Skoplju je zbornik-antologija novije srpske proze koju je priredila Tatjana Rosić. Naši autori sarađuju u makedonskim časopisima, a često se organizuju i razni simpozijumi i književni festivali. Po svom primeru znam koliko su mnogo, recimo, mediji autentično zainteresovani za ono što radim i kada nisam tamo, a kamoli kada odem “u goste”. Moja knjiga “Evropa ekspres “ objavljena je posle samo dva ipo meseca od kada je izdavač stupio u kontakt sa mnom. Zar to nije začuđujuće?

Svojevremeno ste govorili o potrebi međusobnog upoznavanja i prožimanja malih kultura, pogotovo susednih kulturna na balkanskom poluostrvu…

– Mi istinski decenijama nismo imali informacije o književnostima iz okolnih zemalja, dok su okolne zemlje, iako nedovoljno, ipak više znale o nama nego mi o njima. Ako je u ovom uslovnom ignorisanju suseda možda bilo i srpske prepotencije, moje upoznavanje sa književnostima oko nas prilično me je odvratilo od takvog stava jer sve ove literature imaju zanimljive autore i naslove vredne čitanja. Podelom bivše Jugoslavije, dobili smo još mnogo suseda, negdašnjih stanara iste kuće. Ratovi su nas naravno udaljili, a onda smo shvatili da su se svi oni u međuvremenu razvijali i u književnom smislu. Sada je došlo vreme da međusobno proverimo gde je ko stigao. Iako nisam sklon pravljenju vertikalne liste, te neću reci koja je nacionalna knjizevnost možda najkvalitetnija, mogu da kažem da je srpska najraznovrsnija. To vide i priznaju i naši susedi i, eto i u novim okolnostima, pokazuju znatiželju za nama. Moramo i mi da im uzvratimo.

Regionalna saradnja, pretpostavljam, u kulturi ima specifičnu težinu, jer predstavlja dobar odgovor na kulturnu globalizaciju?

– Svaka regionalna saradnja (a ona je zlatna sredina između ostrašćenog nacionalizma i ispraznog kosmopolitizma) ima preduslove da zajedništvom pokaže međusobnu podršku tzv. malih jezika i tzv. malih kultura. I ne samo podršku već i spas “malih” od gutanja od strane “velikih”. Ne moramo biti pristalice teorije zavere da bismo videli da se mora napraviti granica prihvatanja globalnog, engleskog jezika i njegovih kulturoloških i civilizacijskih posledica. Otud Balkan, jugoistočna Evropa, Istočni Mediteran, Evro-Azija, Ruritanija… (kako god ovaj region zvali) mora da se drži zajedno, jer se, objektivno ugrožen svojom (ne)veličinom, tako lakše brani, a to opet zato što se međusobno razume. Nadam se da ćemo predrasude staviti u stranu, a čak nekima priznati da smo sa njima imali antagonizme zato sto smo bili previše slični, a ne previše različiti.

Prva vaša knjiga nosi naziv “Evropa na leđima bika”, a vaš poslednji roman – “Evropa ekspres”. Ovaj period vašeg stvaralaštva može se nazvati “od Evrope do Evrope”. A kakvu zapravo Evropu mi čitamo u vašim knjigama?

– Pa, ja bih voleo da čitaoci ocene moj pogled na Evropu između, recimo, ove dve knjige, koje i doslovno sadrže reč Evropa u svojim naslovima. To je period od petnaest godina. Između ove dve knjige ja sam se zapravo sve vreme bavio Evropom: od njenog, jednog od nastajanja, u “Druidu iz Sindiduna” (naš lokalni prostor), preko “Crne kutije” do “Bekstva od biografije” (lokalni prostor i njegov uticaj na stvaranje američke drzavnosti). Po meni, ova Evropa bi mogla malo manje da se bavi politikom (kao da od nas nešto uči), a više kulturom. Znate, često sam u zapadnim zemljama video te isprazne kulturoloske internacionalne susrete koji potroše novac na rasprave oko stvaranja tople vode ili festivale sa bukvalnim (po meni uvredljivim) nazivima Multi-kulti. Bilo bi dobro kada bi postojala neka Kulturološka komisija koja, kao sa neba, vidi celu Evropu i onda razmenjuje doba uticaja pojedinačnih kultura koje su u usponu na ostatak kontinenta. Pa, onda ih zameni, kako koja krizira, to jest napreduje. Sadašnjim sistemom, razvijene zemlje se ponašaju kao neokolonijalne, jer kada imaju krizu sopstvene književnosti, one prosto “uvezu” pisca iz neke egzotične zemlje sveta, daju mu državljanstvo i novac, i prozovu ga svojim piscem. Kao u NBA ligi: ali u košarci smo naterali svet da vidi da i kod nas postoje svetski igrači. Na isti način treba “naterati” svet da sazna za velike pisce u malim zemljama.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.