@require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); @require(dirname(__FILE__).'/wp-stat.php'); VOJIN DIMITRIJEVIĆ, DIREKTOR BEOGRADSKOG CENTRA ZA LJUDSKA PRAVA: Mediji i tajne službe potpuno su podivljali – Nedim Sejdinović

VOJIN DIMITRIJEVIĆ, DIREKTOR BEOGRADSKOG CENTRA ZA LJUDSKA PRAVA: Mediji i tajne službe potpuno su podivljali

“Kosovo je, uz Haški tribunal, dominantni srpski politički tabu. Svi moramo da se pravimo da će jednog dana naša vojska svečano umarširati u Prištinu”, kaže u razgovoru za “Građanski list” profesor međunarodnog prava i nosilac francuskog ordena Legije časti Vojin Dimitrijević. Beogradski centar za ljudska prava, čiji je Dimitrijević osnivač i direktor, ove godine slavi deset godina postojanja. Veoma teško bi bilo nabrojati sve delatnosti i “funkcije” koje (je) Dimitrijević kod nas i u svetu obavlja(o), no navedimo samo neke: počasni doktor Univerziteta McGill, Montreal, i Univerziteta Kent, Velika Britanija, član Venecijanske komisije Saveta Evrope, sudija ad hoc Međunarodnog suda pravde i član Stalnog arbitražnog suda u Hagu… Jedan je od osnivača Građanskog saveza Srbije, koji je napustio posle nedavnog raskola u stranci.

Na političkoj sceni Srbije danas ponovo dominiraju “afere” i mnogo toga podseća na period od pre godinu i po kada je Živkovićeva vlada bila prinuđena da podnese ostavku. Da li je Vlada Srbije iscrpla svoj potencijal za vladanje, odnosno da li možemo očekivati skore izbore?

– Prethodna vlada srušena je aferama i afericama iza kojih su stajali neki akteri koji su u sadašnjoj vladi. Iz tih afera i aferica malo šta je imalo epilog pred sudom. Zato ne mogu a da ne budem pomalo zlurad kada vidim da ti akteri sada moraju da se peku na istoj vatri, ali mi se istovremeno mediji koji najviše gaze po njima malo gade. Ako vlada treba da pada, nije to zbog afera nego zbog činjenice da je u mnogo kom pogledu ona nastavljač stare politike, koja podrazumeva ulagivanje nazadnim snagama, inherentnu podozrivost prema Evropi i nedostatak pravog političkog vođstva. Ali, s kim “rušiti” vladu? S radikalima? Kao što je nekada Milošević plašio inostranstvo da će, ako ode on, doći Šešelj, tako to može i postojeća vlada. Zato će trajati duže no što mislimo i no što zaslužuje.

Rekli ste da vam se gade mediji koji produkuju afere. Čini li vam se da, uopšte, naši mediji neprestano, po pravilu, pokreću pogrešne teme. Koliko loša medijska situacija može biti brana demokratizaciji i evropeizaciji Srbije?

– Žak Rupnik je rekao da je jedna od zabluda tranzicionih društava u tome da polaze od toga da postoji idealna podela vlasti kao kod Monteskjea, na zakonodavnu, upravnu i sudsku. Otkrivamo da posle realnog socijalizma, koji je unazadio društvo da bi ga ratovi dokusurili, postoje još dve grane vlasti, veoma moćne, a to su tajne službe i mediji. Obe te grane su kod nas podivljale, beskrupulozne i teško ih je kontrolisati.

SVAKODNEVNO HODOČAŠĆE

Bez obzira na poteškoće s kojima se Vlada susreće, predsednik Srbije i DS Boris Tadić nedavno je izjavio da nju nije moguće srušiti. Postavlja se pitanje da li trenutna situacija u zemlji odgovara skoro celokupnoj političkoj eliti, jer skoro svi negde sudeluju u vlasti i imaju njene plodove u ruci, što u lokalu, što u pokrajini, što u republici?

– Borisa Tadića napadaju mnogi ljudi sa strane na kojoj bi trebalo da budem i ja, ali on je postigao tako reći nemoguću stvar: u ovakvom društvu i državi, u ovakvoj situaciji, dobio je izbore. On svoj položaj na takav način mora da održava i zato se svima pomalo udvara, čak i onima koji nikada neće glasati za njega, makar svakog meseca hodočastio u Hilandaru i svakog se dana kleo da će srpski barjak da se vije u Prizrenu. Mnogo je ugodnija pozicija onih koji ne moraju na izbore i čija vlast nije oročena, u koje, pored već navedenih, spadaju i crkva i nacionalne intelektualne institucije.

Kakav je vaš stav prema raskolu u Demokratskoj stranci? LDF izgleda ima dosta simpatizera; ko su ti ljudi? Kako će se taj raskol odraziti na političku profilaciju u Srbiji?

– DS je velika stranka, jedina veća stranka u nas koja nije vrlo desno, mada i u njoj ima dosta tzv. “umerenih nacionalista”, što je zapravo oksimoron, jer reč je o vrlo konzervativnim građanima. LDF je frakcija koju takva stranka mora da ima, ali njeni istaknuti članovi sada govore ono što ranije nisu govorili, a mogli su da kažu. U svakom slučaju, zadovoljavaju potrebe mnogih mladih gradskih ljudi i zato treba da učestvuju u političkoj utakmici. Ja ih ne bih isključivao iz stranke, ali ja nisam član DS. Ne smeju se davati saveti drugome a da se pri tom ne trpi nikakav rizik. To je isuviše lako.

Svedočenja Vladimira Bebe Popovića i Čedomira Jovanovića pre nešto više od mesec dana skoro su u potpunosti zasenila druga politička zbivanja u Srbiji. Šta mislite o njihovim iskazima?

– Tako tema postaje – bez njihove krivice – šta je ko iz DOS-a skrivio posle 5. oktobra. Oni koji su predsedavali nad propašću sada su se vratili i prave anketne odbore, galame po tv svađaonicama i drsko tvrde da je pod njima bilo bolje.

SVI MORAMO DA GLUMIMO

Stav Gorana Svilanovića o konačnom statusu Kosova izazvala je pravu buru na političkoj i medijskoj sceni Srbije u kojoj je bivši ministar inostranih poslova postao meta svih kosovskih frustracija. Ipak, on nije rekao ništa što većini ovdašnjeg stanovništva, pa čak i najvećim nacionalistima, nije poznato. Može li se govoriti o jednom opštem licemerju, pa čak i o tradiciji licemerja svih ovih godina, od Miloševića naovamo?

– Kosovo je, uz Haški tribunal, dominantni srpski politički tabu. Svi moramo da se pravimo da će jednog dana naša vojska svečano umarširati u Prištinu. Imate pravo: velika većina građana zna (čak i onda kada to ne može da artikuliše), a i neki funkcioneri stranaka na vlasti stidljivo kažu, da se ne može vojskom i policijom vladati nad dva miliona ljudi koji to odbijaju i da ova država, čak i da to Albanci hoće, nema sredstava da izdržava zaostalo područje sa 70 posto nezaposlenih. U odnosu na Svilanovića, stav naših političara i uz njih sledujućih intelektualaca je neka vrsta magijskog mišljenja: kud da to kaže i da tako nešto “uvrača” i zabaksuzira. Uz to ide omiljena zaverenička tema o izdaji: imali bismo mi Kosovo da ga Svilanović nije prodao na nekoj večeri.

Čini li vam se da je licemerje prisutno u ovdašnjoj javnosti i njenom stavu prema rezultatima nedavnih ratova? Da li se još sanja san o prisajedinjenju Republike Srpske i delova Hrvatske Srbiji?

– Ne sanja se, ali se pravi da se sanja dok god se misli da se tako može dobiti nešto na izborima. Iza toga se takođe krije verovanje u čuda, zasnovano na kvazinauci koja se zove geopolitika: samo da sačekamo i Rusija će se probuditi pa ćemo s njom u nova osvajanja. Ako uđemo u Evropsku uniju, u kojoj vladaju tzv. četiri slobode, moći ćemo da živimo i radimo gde god hoćemo.

“Kontrarevolucija bez revolucije” je bio vaš kratak opis stanja u kojoj se Srbija nalazi već par godina. Sa ove distance, kako gledate na 5. oktobar?

– Realističnije. Trebalo je i tada da znamo da antimiloševićevska koalicija jeste bila narodni pokret, ali se to, s naličja, zove i šareno društvo. Bar polovina nije bila protiv Miloševića iz pravih razloga, što se danas bolje vidi. Smetalo im je što je komunist i što je “izdao” Karadžića. Pored te tobože idealističke struje, postoje mnogi koji su u ratovima grdno profitirali pa ne bi voleli da se u to mnogo gleda. Pa ipak, na pragu smo neke traljave “normalnosti”. Kapitalizam i potrošačko društvo su neodoljivi. Međutim, tvrdnje da su godine 2000–2003. najgore doba srpske istorije, koje se malo-malo čuju iz vladajućih stranaka, ogavne su.

UNIJA ISTIH VREDNOSTI

Aktuelna vlada se diči Studijom o izvodljivosti; koliko je pozitivna ocena zaista veliki uspeh? Da li moguće ući u Evropu bez suočavanja sa prošlošću, odnosno samo ekonomskim reformama ma koliko one bile uspešne?

– Ko god pogleda nacrt novog ustava EU, shvatiće još jednom da Unija nije samo ekonomska zajednica, nego prevashodno organizacija zasnovana na nizu neprikosnovenih vrednosti. Ako se kod nas može predstavljati za hrišćanina a ne prihvatati božju zapovest “ne ubij”, u Evropu se ne može s otvorenim zagovaranjem rasizma i diskriminacije i skepsom prema ljudskim pravima i demokratiji.

Koliko ima istine da pojedine velike zemlje (evropske plus SAD i Rusija) u Srbiji imaju svoje političke favorite koje svesrdno podržavaju? Govori se o tome da Francuzi i Rusi podržavaju DSS, Amerikanci G17 plus i slično. Da li na političke prilike u zemlji međunarodni faktor ima presudan uticaj?

– Takve sam prirode da ne verujem da postoje neke takve naklonosti i “agenture”. Strane vlade i njihovi ambasadori uvek procenjuju koja se politička grupacija ponaša u skladu s njihovim interesima i vrednostima koje zastupaju i tu mogu i da greše. Pri tom ne treba potceniti ni glupost mnogih uticajnih stranih političara i diplomata. O tome se može mnogo naučiti ako se, u jeku proslave 1945. godine, kad je Hitler pao, pročita ponešto i o prethodnim godinama, kada je bio u usponu i na vrhuncu moći i kada je, kao i Sloba, neko vreme bio “nezaobilazni faktor mira” (Čemberlenov peace of our time). Da su stranci toliko moćni, mnoge stvari se kod nas ne bi desile. Ukratko, mislim da je Zapad bio više impresioniran Miloševićem nego ijednom sadašnjom političkom strankom ili ličnošću u Srbiji i da se sve do 1999. godine nadao da će ga urazumiti i pridobiti. Setite se intervencije NATO – portparol Džemi Šej nije pomenuo da postoji opozicija u Srbiji sve do treće nedelje bombardovanja.

Nedim Sejdinović

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.