Skip to content

VOJVODINA U IDENTITETSKOJ KRIZI: Poraz politike “jebo te voz koji te don’o”

Prazne ulice i uzavreli beton – avgustovska vrućina, večernja sparina i ljudska smarina hoće da uzmu i ono malo preostalog vazduha vojvođanskoj prestonici. Autobusi koji idu ka Štrandu ili nekoj drugoj dunavskoj plaži uglavnom su puni; Dunav je ovih dana promenio korito i dosegao “nultu tačku”. Među autobusima se prepoznaju oni koji su dobijeni od nekih evropskih gradova ili država kao deo humanitarne pomoći, pred kojima i u kojima su se ponosno uslikavali novosadski gradski funkcioneri. Osim muzičkog festivala Exit, koji je ove godine trajao samo četiri dana (u odnosu na prošlogodišnjih devet), Novi Sad svojim građanima nema šta da ponudi – viševekovni kulturni život je zamro i s proleća i jeseni, a kamoli s letnjih sušno-znojavih noći.

Pokrajinski funkcioneri (ne potiče od glagola funkcionisati već funkcionerisati), koji su tzv. Omnibus zakonom dobili na važnosti i pribavili nova odela, ovih se dana takođe odmaraju. Bilo je tome i vreme posle meseci afera i svađa po principu – svi protiv svih/udri gde i čime stigneš.

Samo se, božemeoprosti, Miodrag Isakov, lider Reformista Vojvodine i agilni potpredsednik republičke vlade nikad ne odmara: da li to rade njegovi novinarski geni ili je pak našao dobrog pi-ara, tek njegovo lice ne silazi sa naslovnih stranica. Sada je vest da se na njega spremao atentat. Naručilac je navodno niko drugi do donedavni član konkurentske Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji je iz ove stranke isključen istovremeno kad i Isakov (?!) Reformisti u toj neproverenoj vesti prepoznaju strah od njihove oštre i beskompromisne borbe protivu vascele korupcije. Hajd’ neka bude tako! Samo, i Miletu je vreme da se malo odmori, jer zlobnici već sklapaju viceve o atentatu. Zlobnici takođe tvrde da je Isakovljeva medijska agresija rezultirala povećanjem popularnosti u centralnoj Srbiji, nikako u Vojvodini, za čiju se autonomiju nominalno zalaže. Reformisti Dragačevskog okruga – sasvim dobro zvuči, a i uklapa se u kampanju ove stranke pod motom – Ide Mile…

Drugi vojvođanski politički prvaci ili se kabaše po velelepnim zdanjima ili od drugih poslova ne stižu da se bave politikom. Mnogobrojne afere su prilično traumatizovale pristalice autonomije. Prema istraživanju javnog mnjenja, Liga socijaldemokrata je recimo pala skoro na najniže grane od svog osnivanja. Ova stranka je, usled učešća njenih članova u pojedinim nerazjašnjenim poslovnim aktivnostima i Čankovog prostodušnog prijateljstva sa zatvorenim narko-dilerom od Veternika, Nenadom Opačićem, prilično narušila svoj moralni kredibilitet stican antinacionalističkim i antiratnim angažmanom tokom ratova u Hrvatskoj i BiH.

Hipertrofiji se pridružuje i Dragan Veselinov, donedavni republički ministar poljoprivrede i jedan od pionira autonomističkog pokreta. Posle iznuđene ministarske ostavke zbog umešanosti u smrtonosnu saobraćajnu nesreću, njegova stranka Koalicija Vojvodina, prethodno nagrižena, popucala je po svim šavovima. Tome su se obradovali ostali autonomaši, sa kojima se Veselinov odavno posvadio na krv i nož.

Ostale vojvođanske stranke, na žalost, ne predstavljaju nikakvu alternativu. One podsećaju na savete mesnih zajednica ili udruženja penzionera koji na svojim sporadičnim susretima bistre visoku politiku. Za njihovo delovanje eventualno znaju komšije i uža rodbina, ali nije sigurno da bi za njih glasali. Njihove konferencije za štampu zvrje prazne, a lokalni novinari koje se tu po naredbi ili slučajno zadese uglavnom čupaju svoje kose od besa i dosade.

Ne može se reći da vojvođanskim autonomističkim političarima, pa i onim drugim sa nekakvim sluhom za autonomiju, nije pružila dobra prilika posle pada Miloševićevog režima. Izgleda, međutim, da karakter ne određuje samo granice čoveka nego i granice ideja koje on zastupa…

Novi Sad i Vojvodina već godinama pate od hronične insuficijencije kvalitetnih medija, dovoljno kompetentnih da deluju na revitalizaciji razorenog društva i budu pažljivi posmatrač i principijelni korektiv lokalnim političarima u njihovom eventualnom, a danas primetnom, bahaćenju na vlasti. Vojvođansku javnost stvaraju, ogromnim procentom, beogradski mediji, koji deluju pod uticajem raznih političko-finansijskih centara moći uglavnom nenaklonjenim autonomiji. Činjenica da nikom od ovdašnjih moćnika i političara (što su im puna usta Vojvodine) ne pada na pamet da išta učini na stvaranju ili poboljšavanju medija ne govori samo o strahu od novinarskog pogleda ili njihovom kulturološkom sklopu (kojeg u potpunosti zadovoljava jedini uspešan vojvođanski medijski projekat – kuća loših ukusa “Svet”), već ukazuje i na to da oni koji stoje na vrh brda vide, bolje od nas, da je ideja autonomije Vojvodine, nedajbože, zauvek izgubljena i da služi samo za političke i druge transakcije.

Ako se osvrnemo iza sebe, videćemo da je Vojvodina tokom celog svog postojanja muku mučila sa identitetom. U trenucima kada je uspevala da ga dotakne, uvek se pojavljivala izvesna gravitaciona sila koja ju je u tome sprečavala. Omnibus-zakon je samo potvrdio strahove građanski orijentisanih intelektualaca da će Beograd Vojvodini na njene zahteve za autonomijom baciti kosku multikulturalizma da se sa njom bakće. Književnik Laslo Vegel kaže da se varaju oni koji misle da se autonomija može izgraditi bez identiteta. Dodaje: i oni mali zasadi građanskog društva posle 5. oktobra su iščupani. Vojvodina stvarana u beogradskim medijima kao ruralno zaleđe dobrodušnih lala, sosa, guski, patki i gdekojeg traktora, koju su rado prihvatali vojvođanski poluintelektualci, za sada, na žalost, nema valjanu, artikulisanu alternativu.

Bez obzira na svoj ceremonijalan karakter, Omnibus-zakon je ipak ponudio vojvođanskoj eliti mogućnost da, sa puno truda, znanja i umeća, izgradi vlastitu kulturnu politiku, pospeši stvaranje građanskog društva, uvaži unutrašnje različitosti i pokuša da približi većinsku kulturu srednjoevropskom kulturnom kontekstu. Šanse su se same nametale, ali izgleda da njih nema ko da iskoristi. Na rukovodeća mesta u društvenim i kulturnim institucijama postavljeni su isluženi partijski (prvo)borci. Čast izuzecima, ali u pitanju su nekompetentni ljudi koji za bavljenje ovim kompleksnim poslom nemaju niti snage niti volje, a kamoli preko potrebne vizije. I dalje dominira burazerska politika koja podrazumeva nepotizam, nekritičnost, provinicijalizam, tradicionalizma i folklorizam. Tako je ostvaren kontinuitet da politikom koju su u Vojvodini sprovodili Miloševićevi i Šešeljevi gaulajteri.

Upravo govoreći o tome, pokojni književnik Aleksandar Tišma reče da je ideja o Vojvodini kao lokomotivi Srbije – nerealna. Znao je dobro da ga njegovi sugrađani ne bi ni primetili da nije postao slavan u Beogradu. Bio bi tek silueta koja promiče ulicama, parkovima i kejom. Provincijalizam, nego šta! Po pečat u Beograd!

Proces getoizacije nacionalnih manjina nastavlja se i posle 5. oktobra. Najveću manjinu, vojvođanske Mađare, razdiru unutrašnji sukobi na liniji: Kasin SVM protiv ostalih mađarskih stranaka. Kasa po pravilu odnosi pobedu. Sa severa, on nekada sarađuje sa novosadskim autonomistima, a ponekada ih bome i preskoči na putu ka Beogradu. Manevarski prostor mu je prilično velik, jer iza njega, za razliku od Novosađana, stoji čvrsto biračko telo.

Popis stanovništa je pokazao očekivano: proteklih godina vršeno je kontinuirano tiho etničko čišćenje. Ali, problem je u tome što se ono nastavlja. Pod udarom srpskog nacionalizma, koji se izgleda zauvek interiorizovao i samo menja pojavne oblike, ali i nezadovoljni svojim političkim predstavnicima, u Budimpeštu i gdekud odlaze najbolji, mladi, stvaralački delovi manjinskih, ali i većinske zajednice. Ukoliko se ovi trendovi nastave, svaka potraga za vojvođanskim identitetom unapred je osuđena na neuspeh.

Pojedini autonomistički političari se često pozivaju na istraživanja koja navodno govore da je ogroman procenat Vojvođana za veću autonomiju. No, ako je i tako, treba videti koje je kulturološke prirode ta težnja. Postoji naime, ovde u ravnici, jedan čudan, ne malobrojan soj ljudi koji su istovremeno i srpski nacionalisti i tzv. autonomaši. Ovaj fenomen, koji je dugo bio nerazjašnjen, zasniva se zapravo na čistom lokalizmu i ksenofobiji. Kao što mrze Druge koji su drugačije nacionalnosti ili vere, tako mrze i Druge koji se nalaze preko Save i Dunava. Kao što starosedioci mrze dođoše, tako i Kaćani mrze one iz Kovilja, a ovi one iz Čuruga. Uglavnom, neka se mrzi… Iza svega toga se kriju guste mreže predrasuda i stereotipa, a sa njima se međutim ne može iznaći vlastiti identitet. Identitetska kriza u Vojvodini je posledica poraza politike jebo-vas-voz-koji-vas-don`o.

Kupajući se na Dunavu, slušajući novokomponovanu muziku koja dopire iz okolnih kafića, Novosađani i Vojvođani su kanda odavno pristali da se ni po čemu njihovo okruženje ne razlikuje od ostatka zemlje. Možda samo po kojem papiriću manje na ulicama.

Nedim Sejdinović

 

Published inNovinski clanci

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *