ŽARKO KORAĆ, PREDSEDNIK SOCIJALDEMOKRATSKE UNIJE: Milošević se plaši drugog kruga izbora

Dr Žarko Korać je u politiku ušao aktivirajući se u u beogradskom Glavnom odboru Saveza reformskih snaga Srbije. Potom je bio član i potpredsednik (u jednom mandatu, narodni poslanik u republičkoj skupštini) Građanskog saveza Srbije, a 1996. godine postaje predsednik novoosnovane stranke, Socijaldemokratske unije. SDU je jedina beogradska stranka koja je članica Saveza demokratskih partija (Korac je trenutno koordinator SDP-a), i sama ta činjenica rečito govori o njenoj političkoj orijentaciji. U intervjuu za “Bulevar” Korać tvrdi da su svi potezi koje je u poslednje vreme činio SPO direktno išli u korist Miloševićevom režimu, a na pitanje da li su, po njegovom mišljenju, moguća – usled velikog pritiska članstva stranke i međunarodne zajednice – do 24. septembra još neka politička iznenađenja od strane SPO-a, odgovara:

“Vrlo je teško predviđati postupke SPO-a, pošto oni ni do sada nisu bili razumljivi. Kao što znate, SPO je u kratkom vremenu imao veliku promenu svoga stava prema izborima. Stav da je Srbija zemlja terora i da ne treba uopšte izlaziti na izbore preko noći je permutovan do toga da se ističe samostalni kandidat za predsedničke izbore, i to pre ostatka opozicije. Sada vidimo najavu da bi SPO mogao izaći sa samostalnom listom i na savezne izbore. Pošto je jasno da se do promena u Srbiji može doći samo zajedničkim nastupom svih snaga u Srbiji koje žele promenu, jasno je i to da onaj koji ide mimo toga objektivno sprečava ili otežava promene. Pritisak na Draškovića je veliki spolja, pritisak je veliki i unutar njegove stranke, i prosto je pitanje da li će on odstupiti od svojih sadašnjih stavova ili neće. Moje mišljenje je da neće.”

Imajući u vidu razna neprijatna iznenađenja koje je politička opozicija pripremala svojim biračima na prethodnim izborima, da li mislite da su takva iznenađenja moguća i danas?

– Mislim da će režim pokušavati i da već pokušava da pronađe saradnike među udruženom opozicijom. Po mojim saznanjima, jedan broj ljudi iz DOS-a vodi separatne razgovore i sa SPO-om, ali ono što čini malo verovatnim neprijatna iznenađenja jeste sud javnosti. Potcenjuje se činjenica da je biračima i javnosti danas potpuno jasno da u ovom trenutku Demokratska opozicija Srbije mora delovati kao celina, odnosno da će svako istupanje iz nje javnost tretirati kao svojevrsnu izdaju. I to je najveća prepreka nekim strankama da idu svojim separatnim putem i da naprave neki politički dogovor sa režimom ili sa SPO-om.

Da li je distanciranje SPO-a od udružene opozicije doveo do nove, mnogo jasnije političke konfiguracije u Srbiji?

– SPO je sebe doveo na raskrsnicu. Učešće SPO-a u radu savezne vlade, koje je po Draškovićevom obrazloženju bilo motivisano borbom za Kosovo, legitimiziralo je ovu potpuno nelegitimnu vladu. Drašković se danas pojavljuje u paradoksalnoj situaciji čoveka koji se, navodno, bori za politički dignitet Crne Gore, a istovremeno je bio potpredsednik Bulatoviću, koji se potpuno nelegitimno nalazi na mestu saveznog premijera. SPO je na raskrsnici na kojoj će morati konačno da formalizuje ono što je, očigledno, srž celog problema: da li veruje u institucionalne promene u Srbiji ili želi sa čuvenom “participacijom u vlasti radi promena iznutra” do kraja formalizovati svoju političku poziciju. Mislim da ćemo odgovor imati uskoro, i mislim da će on biti paradoksalan. Dok, sa jedne strane, članstvo SPO-a iskreno želi promene, i to suštinske promene, vrh stranke izgleda misli da je put za promene u Srbiji participacija u vlasti i učešće u nekakvoj vladi narodnog jedinstva. Tako da se SPO nalazi u položaju u kojem se nekada nalazila Nova demokratija. To je ta ista priča da treba učestvovati u vlasti da bi se sprečilo veliko zlo Vojislav Šešelj, i tako dalje.

S obzirom da su stranke veoma različitih političkih programa i političkih stavova prema mnogim važnim pitanjima okupljene u DOS-u uspeli da naprave čitav niz kompromisa, možete li nam, iz vašeg iskustva, reći dokle može da se ide sa političkim kompromisom, a da se ne izgubi vlastiti politički identitet?

– To je veoma teško pitanje. Posebno iz pozicije stranke kao što je Socijaldemokratska unija, koja je žrtvovala masovnost i veću infrastrukturu branjenjem jedne političke pozicije iza koje je iskreno stajala i za koju misli da je veoma važna za demokratsku budućnost Srbije. Očigledno da postoji osnovni konsenzus na političkoj sceni Srbije da je ovo poslednji pokušaj da se režim institucionalno promeni. A ukoliko se ne promeni institucionalno, onda na raspolaganju ostaju samo vaninstitucionalni metodi, a to je, praktično, zalaganje za revoluciju. Stranke poput Socijaldemokratske unije tek će posle izbora, u zavisnosti od njihovih rezultata, morati napraviti vrlo jasnu procenu koliko su doprineli eventualnim promenama. Ako rezultati izbora budu loši, odnosno ukoliko građani u DOS-u ne prepoznaju snagu koja pobeđuje, onda se mora postaviti pitanje da li je vredelo žrtvovati svoju političku poziciju zarad zajedničkog pokušaja da se režim sruši. U ovom trenutku, ja sam nedvosmisleno opredeljen za zajedništvo u opoziciji, ali svestan da je cena koju plaćamo kao stranka veoma velika.

Šta je to što Koštunicu čini, prema mišljenju opozicije, čovekom koji ima najviše šanse u borbi sa Slobodanom Miloševićem?

– Odgovor je veoma jednostavan. S obzirom da smo izašli na izbore pod potpuno neravnopravnim uslovima, i budući da smo anticipirali odluku crnogorskog rukovodstva da ne učestvuje na izborima, što čini više mogućim Miloševićevu pobedu, s obzirom na broj mandata koji mu je praktično predat, morali smo izabrati onog predsedničkog kandidata koji ima najviše šanse da pobedi. Naš odabir Vojislava Koštunice proizvod je naše procene o poziciji na kojoj se nalazi biračko telo u Srbiji. Jasno je da biračko telo više ne želi ovaj režim, da želi promenu Miloševića, ali ono još nije napravilo iskorak i raskrstilo sa svojim osnovnim političkim zabludama koje su Miloševića i proizveli u “vođu svih Srba”. Dakle, ovi izbori su samo jedan važan međukorak, s obzirom da su – kako svi politički analitičari procenjuju – izbori za predsednika SRJ ključni. Milošević je sebe izložio proveri u javnosti, i njegov eventualni gubitak na izborima značio bi katastrofalan udarac ne samo za njega lično, nego za njegovu stranku i režim uopšte. Drugim rečima, ljudi oko Miloševića bi primili jasnu poruku da su njegovi dani odbrojani. A tu se krije i odgovor na pitanje zašto za sada nema većeg nezadovoljstva u režimu i SPS-u. Pre svega zato što oni doživljavaju Miloševića kao nepobedivog čoveka koji im osigurava ekonomske i sve druge privilegije koje vlast sa sobom nosi. Dakle, njegov poraz na izborima biće pre svega poruka njegovoj stranci.

Vojislav Koštunica će svoju predizbornu kampanju, po svemu sudeći, zasnivati na doslednom nacionalizmu. Kako to objašnjavate?

– Očigledno je da će Koštunica kampanju voditi više sa stanovišta Demokratske stranke Srbije, nego sa stanovišta jednog zapravo neprofilisanog stava Demokratske opozicije Srbije. Demokratska opozicija nema jasno profilisan politički stav, jer teško se mogu naći političke sličnosti između, recimo, Nenada Čanka, Vojislava Koštunice, Žarka Koraća i Miodraga Perišića. To su isuviše heterogeni politički stavovi. Mislim da je Koštunica način vođenja kampanje nagovestio uslovima koje je postavio DOS-u da bi prihvatio kandidaturu za predsednika SRJ. On je rekao da se ne može menjati i da ne želi da se menja. Mi smo to prihvatili.

Kakav je vaš odnos prema odluci crnogorskih vladajućih stranaka da ne izađu na savezne izbore?

– Mislim da crnogorsko rukovodstvo svojom odlukom o neizlasku na savezne izbore pravi ne taktičku, nego stratešku grešku. Ljudi koji tvrde da je njihov potez taktički dobar zaboravljaju da je politika i stvar strategije, a ne samo taktike. Šta je dugoročni put koji Crna Gora bira? Da li Crna Gora želi da sedi u svom rovu, da bude spolja materijalno pomagana i da se neprekidno ograđuje od Miloševićevog režima ili smatra da se njen spas nalazi u jednoj aktivnoj poziciji. Crna Gora očigledno nema snage ni za jednu aktivnu poziciju, niti da krene putem osamostaljenja, niti da se obračuna sa Miloševićem. Crna Gora je na pola puta, a ja se bojim da crnogorsko pitanje nije ni iz daleka rešeno. Moje lično mišljenje je da Milošević tek sada – s obzirom da je sva vlast prebačena na savezni nivo i s obzirom da je Crna Gora u toj poziciji njegova zlatna koka, jer mu neizlaskom na izbore omogućava da vlada saveznom skupštinom – neće biti spreman da Crnu Goru pusti iz svog gvozdenog zagrljaja.

Šta očekujete od izbora?

– Mislim da režim ima najvecih problema sa predsedničkim izborima. Činjenica da opozicija ima dva kandidata isključivo pomaže režimu. Mnogi iz opozicije se nadaju drugom krugu, jer smatraju da će u toj referendumskoj situaciji Milošević imati male šanse. Zato mislim da će se režim postarati da u prvom krugu, ako to bude ikako moguće, proglasi Miloševićevu pobedu. Opozicija na to ima samo jedan odgovor: ključno pitanje je šta će se dešavati u noći između 24. i 25. septembra. Ako građani budu spremni da izađu na ulice i da čekaju rezultate izbora, onda režim neće moći da ostvari svoje manipulacije i falsifikate za koje je apsolutno spreman u ovom trenutku. Drugim rečima, ovde će se pitati sami građani, da li su spremni da se bore za svoju sudbinu. Ako Milošević vidi na ulicama mnogo ljudi, ako, recimo, u Beogradu na ulici bude nekoliko stotina hiljada ljudi koji čekaju svoje izborne rezultate, onda on neće smeti da ide na najgrublje oblike falsifikata. Što se tiče lokalnih rezultata, ostaće da se vidi da li će samostalna lista koju je istakao SPO biti pogubna za opoziciju u gradovima kao što su Niš ili Kragujevac. Ponavljam, najveće nade polazemo u predsedničke izbore i nadamo se da građani Srbije neće pasivno posmatrati jednu izbornu krađu. Treba sprečiti Miloševića da objavi svoju pobedu 25. septembra. Treba narod da objavi svoju pobedu, jer je ta pobeda sigurna ukoliko bude postojalo iole regularno brojanje glasova.

Jedno hipotetičko pitanje. Ukoliko ipak Slobodan Milošević pobedi na izborima, ukoliko vladajuća koalicija ostvari pobedu na saveznom, u Vojvodini na pokrajinskom nivou – šta posle toga očekuje SRJ, odnosno Srbiju?

– Ukoliko bi se tako nešto desilo, time bi se samo formalizovalo ono što zapravo ne postoji. Većina građana Srbije želi promenu, i to nije sporno. To je prvi korak koji su građani Srbije napravili. Na žalost, kako sam već rekao, nije napravljen još jedan korak, oni nisu još uvek raskrstili sa svojim političkim zabludama, a da ne govorim o trećem koraku, da se suoče sa onim što je urađeno u poslednjih deset godina. Taj treći korak ce biti najteži, suočavanje sa onim što je rađeno tokom ratova biće veoma teško i bolno. I tu će imati veliku ulogu ne samo nezavisni intelektualci i građanska udruženja, nego je tu potrebna i kooperacija sa svetom. Da se i dalje ne tvrdi da su Karadžić i Mladić heroji srpskog naroda, da se ne proslavlja godišnjica “oslobođenja” Vukovara i da se u Srbiji više ne ćuti o srebreničkom masakru koji je egzemplaran kao zločin po svim svojim konsekvencama. Taj treći korak ce biti najteži, ali ostavimo stvari da idu svojim redosledom. U slučaju Miloševićeve pobede u Srbiji se otvaraju velike šanse za vaninstitucionalno rešenje, a, kao što znate, tamo gde dolazi do vaninstitucionalnih rešenja političke krize, tu možete strahovati od svega. Tu više nema ni demokratske forme, tu nema ničega. Srbija će polako postajati jedna ustavna diktatura, gde će se Milošević pokrivati ustavom, faktički će vladati kao samozvanac ili diktator. Mislim da će u tom slučaju narod u Srbiji morati sam da nađe izlaz iz takve situacije, a u toj situaciji otvorene su sve mogućnosti. Tamo gde se vaninstitucionalno pojavljuje kao rešenje, ne može se, po definiciji, predviđati tok događaja.

Da li se slažete da će tek posle odlaska Miloševićevog režima u Srbiji početi da se stvara višestranački sistem?

– Apsolutno. Miloševićeva legitimizacija nikada i nisu bili izbori, iako je pobeđivao na njima, nego takozvana populistička podrška. Tamo gde imate populizam, demokratija je samo fasada, a ne sadržina. Daću vam obratan primer. Mahatma Gandi, kada je ubijen, na vrhuncu svoje moći, nije bio ništa, ni premijer, ni predsednik države, nije bio čak ni šef Kongresne strane, ali je bio Mahatma, Velika duša Indije. On nije imao nikakav legalitet, ali je imao potpuni legitimitet. Milošević je želeo uvek da bude i jedno i drugo, i da bude populistički vođa i da ima neki institucionalno-pravni okvir svog vladanja. On u ovom trenutku polako klizi iz tog institucionalno-pravnog okvira, ali se grčevito drži da ga sačuva. To je vrlo zanimljivo. Ja ne znam da li je to zbog toga što je pravnik po obrazovanju ili je to nešto u njegovoj prirodi, ali on se uvek trudi da svako nasilje koje izvede dobije kakav-takav pravni okvir. I on će težiti da taj institucionalno-pravni okvir sačuva do kraja. Sve krađe i manipulacije na izborima služe samo da se stvori slika u narodu da je on čovek koji poštuje legitimističku proceduru, ali, objektivno, Milošević danas nema nikakav legitimitet, a, po mom mišljenju, uskoro neće imati nikakav ni legalitet. Ostaje samo pitanje da li jedan takav populistički vođa može da se smeni na izborima.

Za četiri meseca u Vojvodini su osnovane četiri opštinska odbora Socijaldemokratskje unije. S obzirom na dobru saradnju sa koalicionim partnerima iz Saveza demokratskih partija, vojvođanskim strankama sličnog političkog usmerenja, kako objašnjavate prodor SDU-a u Vojvodini?

– Mislim da su se Vojvođani umorili od stranaka iz Beograda koje se u Vojvodini pojavljuju samo pred izbore, ali da su se umorili i od onih autonomaša koji autonomiju Vojvodine vide samo kao mogućnost da dođu na vlast na manjem parčetu prostora. I autonomaštvo može biti isto jedan etatizam, kao što je to velikosrpska ideja ili centralistička Srbija. To je nešto što niko u Vojvodini ne želi otvoreno da kaže. Može se i autonomija Vojvodine shvatiti kao mini-centralizacija Srbije, samo je centralizacija izvršena na drugom nivou. Autonomaštvo može imati različita značenja, od onog prirodnog, da se jednom regionu vrati ono njegovo – autentični istorijski i kulturno-ekonomski specifikum, koji je Vojvodina oduvek imala, ali može se shvatiti i kao želja za svojom prćijom, svojom zemljicom. Kako je to rekao Cezar, bolje prvi u Galiji nego drugi u Rimu, i to ja zovem, ako hoćete otvoreno, novosadski centralizam. Mislim da su Vojvođani umorni od svega i da pokušavaju da pronađu nove opcije i nove ideje. Dakle, ljudi tragaju za novim političkim ponudama i idejama, sa željom da kroz njih isprofilišu ono što bi zeleli, a to je da žive bolje, da su im zagarantovana sva prava, da imaju autonomiju svake vrste, ali ne i da se beogradski etatizam zamenjuje novosadskim.

Nedim Sejdinović

Tamara Kaliterna

 

Sviđa vam se ovaj tekst? Odojite sekund vašeg vremena da podržite Nedima Sejdinovića preko Patreon-a!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.