Skip to content

ZORAN PAUNOVIĆ, ESEJISTA I PREVODILAC: Prevođenje i prepričavanje

I da nije ništa drugo uradio, da je samo na naš jezik preveo legendarno delo Džejmsa Džojsa “Uliks”, ime Zorana Paunovića bi se sa velikim poštovanjem izgovaralo među ljubiteljima književnosti. Međutim, naš sagovornik nije preveo samo “Uliksa” već je našoj kulturi “prosledio”, na pravi način, i druga velika imena anglosaksonske književnosti: od Džozefa Konrada, preko Nabokova i Barnsa, do Dona Delila. I ne samo to, on je univerzitetski profesor engleske književnosti u Beogradu i Novom Sadu i vrstan esejista. Uskoro mu u izdanju beogradske “Geopoetike” izlazi knjiga odabranih eseja o engleskoj i američkoj književnosti pod naslovom “Istorija, fikcija, mit”.

generic accutane online canadian pharmacy Knjižare u Srbiji su poslednjih godina prepune prevoda savremene britanske i američke književnosti. Da li se može reći da naš čitalac ima mogućnost dobrog uvida u to šta ove književnosti nude savremenom svetu?

– Ako uporedimo sadašnje stanje sa onim od pre desetak godina, ovlašnim pogledom mogao bi se steći utisak da je današnji čitalac uveliko povlašćen kada je reč o savremenoj britanskoj i američkoj književnosti. U tom obilju, međutim, ima svega i svačega: kao bestseler pisci nude nam se i neki od onih za koje čak ni dobro obavešteni tamošnji čitaoci nisu ni čuli, kao značajne umetnike pokatkad nam prodaju i pisce popularne literature koji svoje umetničke domete mere isključivo brojem prodatih primeraka, i tako redom. No i to je, da se razumemo, bolje od one ne tako davne pomrčine i autizma u kojima smo živeli. Jer, činjenica je da u toj, za naše uslove hiperprodukciji prevoda, ima i mnogo istinski vrednih dela, čak i u oblasti takozvane popularne, zabavne književnosti. Tako da mogućnost dobrog uvida koju spominjete u pitanju zavisi isključivo od sposobnosti svakog pojedinačnog čitaoca da u taj pozitivni haos unese vlastite izgrađene kriterijume i prohteve.

source Šta se može reći uopšteno o kvalitetu prevoda? Da li postoje izdavači koje bi trebalo izdvojiti zato što brinu o kvalitetu prevoda?

– Uopšteno, moglo bi se reći da je većini naših izdavača najčešće mnogo više stalo do brzine, nego do kvaliteta prevoda. Pri tom se gotovo neizostavno podrazumeva i uvredljivo niska cena prevodilačkih usluga. Zbog toga knjige ponekad prevode i oni kojima je i prevod uputstva za korišćenje pegle pretežak zadatak. Među prevodiocima, međutim, postoje i veće štetočine no što su ovi potpuni diletanti. To su oni prevodioci čiji prevodi zvuče korektno, ali im svi pisci i sva dela zvuče na istovetan način korektno; to su, dakle, oni prevodioci koji nam prepričavaju knjige svojim rečima, onako kako su ih učiteljice učile u osnovnoj školi. Prevod čoveka koji je zalutao u prevođenje prepoznaje se posle prvih nekoliko rečenica i s olakšanjem odbacuje; prevod onoga ko se na prevaru ušunjao među prevodioce mnogo se teže prepoznaje kao ružna podmetačina: verujete da na svom jeziku čitate delo onakvo kakvo je bilo i u jeziku na kome je nastalo, a zapravo čitate njegov uprošćeni sinopsis. Pošto sarađujem, ili sam sarađivao, sa dosta izdavačkih kuća, zbog «sukoba interesa» ne bih voleo da pojedinačno ističem one za koje smatram da im je stalo do kvaliteta prevoda. Ali mogu da kažem da sam se potrudio da krug svojih «poslodavaca» svedem isključivo na takve izdavače. Njih ima malo, mnogo manje no što bi trebalo da ih bude.

click here Ponovo ste preveli “Uliksa”, delo koje već duže vremena postoji u našoj kulturi. Postoje li još neka klasična dela koja traže novo prevođenje, ili je “Uliks” bio izuzetak?

– Klasična dela toliko su velika i neuništiva – zato i jesu klasična – da im ni najgori prevod ne može mnogo naškoditi. Zbog toga bi ih, kada bi bilo dovoljno materijalnih sredstava i radne snage, valjalo prevoditi što češće. Jer, svaki prevod je svojevrsno tumačenje dela, pa nam različiti prevodi otkrivaju različite aspekte tih velikih dela; katkada i u lošem prevodu otkrijemo nešto što je u dobrom ostalo sakriveno. Drugim rečima, nijedan prevodilac, ma koliko bio savestan i ingeniozan, ne može da «uhvati» celog Kafku ili Prusta. Kao ni Džojsa, dabome. Zbog toga je, kada je reč o takvim piscima, dobro imati što više različitih prevoda.

Ponekad se čini da je za male kulture kao što je naša bolje da neke važne knjige ostanu neprevedene nego da se pojavi neverodostojan prevod. Slažete li se sa ovom tvrdnjom?

– Ovo se donekle nadovezuje na prethodno pitanje, a ja ću u odgovoru donekle korigovati svoj stav iz prethodnog odgovora. Nije dobro, naime, kada je prvo pojavljivanje nekog stranog pisca ili dela u jednoj kulturi obeleženo lošim prevodom. U takvim slučajevima pisac često i ne dobije priliku za popravni ispit, pošto se izdavači teško odlučuju da ponovo ulože u autora koji prvi put «nije prošao». Kod nas se to u poslednje vreme, na primer, dogodilo sa škotskim bestseler piscem Ijanom Benksom, dok su u ne tako davnoj prošlosti ovdašnji prevodioci mnogo zla naneli i Virdžiniji Vulf, koja, čini mi se, nikada nije na pravi način progovorila na srpskom jeziku.

Pretpostavljam da je teško čoveku profesionalno vezanom za književnost odgovoriti na pitanje koji su pisci na njega najviše uticali. Da li biste ipak pokušali? I da li su važnije knjige koje se pročitaju u periodu rane mladosti ili one koje se čitaju potom?

– Nisam posle dvadeset pete pročitao nijednu knjigu koja je značajno uticala na mene, ako izuzmemo ponovno čitanje onih koje su na mene uticale pre dvadeset pete. Njih uvek iznova čitam i danas. To su, na primer, Bulgakovljev “Majstor i Margarita”, najpesničkiji roman o ljubavi i smrti; “Kvaka 22” Džozefa Helera, najduhovitija knjiga o ludilu pojedinca kao jedinom razboritom odgovoru na ludilo sveta kojim je okružen; “Lolita” Vladimira Nabokova, kao najstrastvenije napisana knjiga o strasti; “Zločin i kazna” kao najbolja knjiga o zločinu i kazni. Dobro, i “Uliks”, kao … ne znam ni sam – kao “Uliks”.

U poslednje vreme ste se uključili u promociju knjige Branimira Džonija Štulića “Smijurija u mjerama”. Kakav je po vama trag u našoj kulturi ostavio tzv. novi talas, muzika i atmosfera “sretnog djeteta”? Može li se napraviti neka paralela sa sadašnjošću?

– «Novi talas» bio je velika eksplozija energije koju su u to vreme, a i kasnije, mnogi pogrešno prepoznavali kao isključivo pozitivnu. U toj vulkanskoj kreativnosti, međutim, bilo je mnogo zlogukih proročanskih tonova. Kao gorka ironija danas zvuče ne samo naslovi kao što su “Krokodili dolaze”, “Radnička klasa odlazi u raj”, “Vetar i zastave”, već i benigni “Zamisli život u ritmu muzike za ples”. “Kurvine sinove” i “Ravno do dna” da i ne spominjemo. Još uvek plaćamo cenu tih pogrešno pročitanih poruka, dok pesme u kojima su se one skrivale koristimo kao jevtine ulaznice za povratak u nostalgični luna-park naše mladosti. Za nesrećnu državu i još nesrećniju generaciju u kojoj je nastao, novi talas bio je poslednja velika prokockana prilika.

Nedim Sejdinović

 

Published inIntervjui

One Comment

  1. Mira Jokic Mira Jokic

    Mislim da bi svako ko sebe naziva prevodiocem trebalo da procita misljenje profesora Zorana Paunovica o tome sta cini dobrog prevodioca, pa da onda prevodi po svojoj savesti.
    To se isto odnosi i na izdavace koji, uglavnom, gledaju da prodju sto jeftinije, pa onda zaposljavaju ljude koji nisu strucni za posao prevodioca. Dakle, za lose prevode krivi su iskljucivo izdavaci.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *